Обасјани сунцем...

СлАвКо ЈОВИЧИЋ СлАвУј
*    *    *
Корачам по 
утабаним стазама 
нашег дјетињства...

Сунце враћа ведрину 
на моје лице
 и неда ми да зауставим 
мисли о теби...

А ти, памтиш ли ме 
по доброти 
коју сам ти поклањао,
Памтиш ли ме 
по времену 
проведеном са тобом. 

Сјети се 
прошлих дана 
и врати осмијех 
на лице, 
и пусти 
нека свјетлост 
полети у загрљај 
звијездама,
Нек' се радост 
и осмјеси просипају 
пространствима 
бескраја... 

Раширених крила 
као птица 
полети у сусрет 
вјечној љубави 
и никад не дозволи 
да паднеш, 
нити смијеш 
да се помириш са тим.

Чекај ме, 
ето и мене, 
хоћу да будем 
са тобом!

Чекај ме, 
нећу закаснити!