Родиш се, али не што ти желиш. Роде те родитељи и о теби брину цијели свој живот, брину све док су живи. Све док си дијете својих родитеља, они те уче или барем покушавају да те науче да будеш добар човјек, вриједан, успјешан, да волиш људе и много тога, много, много те уче. У науци би то назвали да се ради о родитељско-педагошким методама. А је ли ту педагогија пресудна или се ради о утопији и бајковитим наводно научним стварима...
Те бајковите ствари тешко “држе воду”, јер свијет је страшно окрутан и много је сложенији од бајковитих прича о “Сњежани и седам патуљака”. Док си одрастао свему су те учили, али те нису научили како да одрасташ и ту је главни проблем и зато и јесте тако како јесте и зато си предодређен да се мучиш у животу.
Поново да се родиш и да кренеш другим путем и да покушаш да избјегнеш све животне и непредвидиве замке не би успио. Исто би било као и сад и било би овако како живиш овај живот, а живиш га како можеш и како мораш. Јер другачије и није могуће! Чак и кад би било, поставља се питање да ли би својим очима видио свијет онакав какав желиш и онакав свијет у којем би волио да живиш. Немогуће је и претпоставити како би све то изгледало и да ли би се поново разочарао неуспјехом у жељи да схватиш и оно што разумијевање не заслужује.
Одрасташ тако и стићеш нова сазнања и излазиш из сопственог незнања, јер знање се никада не може научити нити ће моћи да побиједи незнање. Заправо, са незнањем стартујеш у нешто ново и крећеш у непознато. И тако негдје дубоко у души покушаваш да одржиш пламен живота. Јер ионако стално си окружен хладноћом и хладним људима са залеђеним срцима. А кад је тако, онда нема ни разумијевања за друге људе што је поражавајуће.
Не можеш као вулкан да реагујеш и да кад год ти то затреба из себе пустиш ужарену лаву и да спржиш све око себе и да онда са згаришта све поново почнеш из почетка. Све долази од људи и ма како многи били лоши, они су ипак само људи и обични смртници.
Не можеш уништити човјечанство, али можеш да побиједиш разне илузије у самом себи и да отвориш очи...Само је питање можеш ли то и желиш ли ствари да видиш онаквима какве оне јесу или опет и, ко зна по који пут, желиш да уљепшаваш стварност, мада и сам знаш да од тога немаш никакве користи.
Ипак, на крају крајева, застани и размисли!
Вриједило је твоје рађање и долазак на овај свијет.
Јер да тога није било ни ово мало не би знао, а већ рекох да знање никада неће моћи да побиједи незнање.
