Измиксана стварност проткана многим заблудама!

27.5.2016.

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 Свима је јасно да нам у свим областима живота требају реформе

и то оне темељите и по ширини и по дубини. 

Али, зарад тога што се Европској унији "жури" да нас онако "искрено" пригрли у свој загрљај, можемо ли да прихватимо

све накарадности којима је оптерећена ЕУ!?

Европи се жури само зато што за деценију или мало више,

Европска унија у овом облику неће ни постојати.

Е зато, свим средствима они настоје да нам отму и ово мало богатстава што нам је преостало, онако демократски

и под плаштом заштите људских права и њихове бриге за нас. 

Не могу да схватим како се то Европска унија брине за нас кад ни за десет-петнаест година не постоји шанса да будемо чланови ЕУ, ако и ЕУ до тада преживи потпуни хаос и колапс у којем се налазе многе државе чланице, а тек се очекује главни талас пропасти многих земаља.  Уосталом, како ЕУ о нама може више да брине, кад смо већ одавно ми сами дигли руке од нас самих.

Требају ли нам НАТО и Европска унија? Да ли смо народ који брзо заборавља? Како можемо да оставимо по страни и да заборавимо да већ деценије болујемо, а боловаће и генерације које ће долазити иза нас. Болујемо и још брже умиремо од осиромашеног уранијума којим су нас онако „пријатељски“ затрпавали они којима данас трчимо у загрљај. 

Било би то одлично да се ради о пријатељским загрљајима, али није тако, нажалост. Ми потпуно болесни трчимо у загрљаје онима који су здрави, јер су све експерименте уништавања једног народа на нама испробавали и тестирали. Крајњи трагични циљеви се остварију. Све нас је мање. Више нас умире него што нас се рађа.

Канцери уништавају наш народ и за годину или двије нестају цијела села, нестају живи људи. Мртви градови никоме и не требају, а то је и био циљ наших непријатеља који су нас убијали и који су нас уништавали и то сасвим свјесно и плански.

Шта нам то нуди Европска унија? Нуди нам и додатне болести, које нам поред већ поменутих, дакле оних сталних, ове друге дођу као додатак зла на самртно нестајање. Нуде нам затровану храну коју узгајају уз помоћ отровних пестицида, модификовану храну обогаћену хормонима, затим напарфенисано воће, односно сав отпад.  

Европи ми и дођемо као сигурно складиште и одлагалиште свих врста отпада и полигон за  ново и трајно тровање и оног дијела становништва што ће евентуално због бољег имунитета успјети да преживи.

Нажалост, они који би у приоритету требали да имају бригу о здрављу људи и нашег народа имају пречих послова од стратегијских програма да се спаси оно што се да спасити. Приоритетне су стратегије за свим видовима еколошког, здравственог, породичног и свих других облика очувања колико толико здраве средине у којој ће се рађати и у којој ће расти здраве популације наших насљедника. Јер, без тога свака друга стратегија евентуалног напретка биће бесмислена ако нема народа.

Разумијем да нам је потребна помоћ Европске уније, али зар ико разуман може да прихвати чињеницу да ће Европа било коме дати нешто онако, како се то народски каже, дати џаба или због неке наводне љубави изражене према нама. У свијету нема љубави, ма нема је скоро нигдје. Интерес је једина категорија која никад не престаје нити пролази и интерес је једино средство које одржава човјечанство. Све што је ван тога, ван је и сваке памети и нормалног расуђивања.

Европа нам сво своје смеће нуди, па чак нас и приморава да то купујемо. Ако смо дрчни и ако се по некада и супротставимо одмах нам пријете неким новим „Милосрдним анђелом“ или неким другим принудним средствима и санкцијама. Носачи авиона на разним мердијанима свијета никад не мирују, нити се гасе бродски мотори. 

Нашим наводним пријатељима све то добро дође, таман да се ослободе застрајелих технологија и роба којима је давно истекао рок сваке подношљиве употребе. Истим метком убијају два зеца. Ослобађају се дотрајалих технологија и нама их уваљују, а од нас узимају сва природна богатства која су њима потребна за обнављање нових производњи које ће њима бити од користи.

Цивилизација је у великом суноврату, али мало ко то примијети, јер су многи опијени наводним благостањем у Европској унији и  чланством у НАТО-у. Међутим, сваки иоле писмен човјек ће се увјерити у безброј декаденција, а то се најбоље може видјети из свакоминутних информација које пуне људске умове разним пошастима, злочинима и трагедијама, које долазе са разних тачака географске карте поларизованог свијета. Огроман је јаз између  јаких и оних вјечито истребљиваних и сатанизованих малих народа и још мањих држава.

Остаје питање да ли се ми овакви какви смо можемо уопште и сачувати и можемо ли конзервирати наше вјековне вриједности на којима смо одгајани. Можемо ли сачувати сопствену културу, традицију, начин живота на истинској вјери  православља и светосавља.

Можемо ли наставити да живимо на најбољим традицијама вриједности наших предака и антрополошке свијести о томе ко смо и гдје смо данас и наравно куда то идемо даље.

Мислимо ли ми о овим стварима? Не мислимо, наравно. Нама је најважније како да некога оборимо са власти и како ће неко други да дође, а тај који би наводно и дошао не зна гдје је пошао. Зато су нам црне хронике из медија постале најинтерсантније и најбитније ствари које нам ионако распамећују памет, ако је од ње још ишта и остало.

Ко зна, ја сигурно не знам кад ћемо се ми и да ли ћемо уопште да се пробудимо из сна и заблуда које нам нуди Европа и НАТО пакт. Хоћемо ли  као народ успјети да сачувамо своју културу, свој језик, своје писмо, своје сјајне спортисте, своје умјетнике, своје филмове, своју историју, истина вјековима тешку и трагичну, али истовремено и славну.

Хоћемо ли успјети да сачувамо наша поља, ливаде, бистре потоке и чисте ријеке. Хоћемо ли се вратити нашој здравој производњи хране, можемо ли развијати нашу технологију и уз домаћу памет. Од странаца треба узимати само оно што и они користе, а не свакојаки отпад исл.

И сасвим на крају, знам да смо мали, мали смо и као народ и као земља, али имамо ли снаге да се  не утопимо у глобални систем који је проткан свим девијацијама и пошастима, а управо је најјачим државама то и једини циљ, а он је  да завладају и да покоре цијели свијет. 

И да се вратим на основну премису о љубави. Има ли љубави без међусобног уважавања и поштовања људских вриједности. Наравно да нема. А, пошто нема љубави онда се ради о потпуном покорвавању малих и немоћних народа и држава сили и моћи оних који су данас господари живота и смрти на планети, која се још увијек окреће око сунца.  Само не знам до када?