недеља, 6. новембар 2016.

Вук Стефановић Караџић - Да се не заборави!



На данашњи дан, 6. новембра 1787. рођен је
Вук Стефановић Караџић,
реформатор Српског језика и правописа.


Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику ("Писменица") и речник (1818). Уређивао је алманах "Даница" и настојао да Европу упозна са српским народним благом.
 
Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Умро је у Бечу 1864, а његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча у Београд и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.

Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају.
Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. 
Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. 

Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.

Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.