понедељак, 11. децембар 2017.

Шта нам је донио и у наслијеђе оставио антисрпски Хашки трибунал ... Све оно најбитније на једном мјесту ... Злочиначки Хашки трибунал нису интересовале српске жртве, а још мање су их интересовали злочинци који су починили злочине над Србима!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Све оно што је пратило хашку инквизицију и назови рад суда имало је горчину - од његовог оснивања, сврхе и мотива, финансирања, начина рада, тужби и пресуда и на крају коначних резултата који су потпуно спорни, изван сваке разумне сумње дискутабилни, а у перспективи и врло опасни.
Жена-монструм, главни тужилац Хашког трибунала Карла Дел Понте са којом сам се три пута састајао, једном на њен позив и у Хашком трибуналу и све што ми је обећала, наравно да је била чиста лаж, јер њу уопште нису интересовале српске жртве, а још мање су је интересовали злочинци 
који су починили небројене злочине над српским народом. 
По повратку из Хага то сам и изјавио за медије.
Слободно се може рећи да је највећу сатисфакцију Хашки трибунал пружио запосленима, који су за 24 године у име његове "правде" потрошили готово двије и по милијарде долара, од чега је велики дио отишао на апанаже његових судија, тужилаца и осталог помоћног особља.

Све остале “заинтересоване стране”, рачунајући ту најприје оне којима се тамо судило (Срби, Хрвати, Бошњаци, Албанци, а нашао се и један Македонац) имале су мање-више о Хашком трибуналу најгоре мишљење. 

Већина Срба, с разлогом, о Трибуналу има горе и од најгорег мишљења.
Само понекад би му се клицало, и то у случају “цркавања комшијске краве”, то јест када би неком из супротног табора била изречена каква, по могућности вишедеценијска или доживотна робија или би њихови “хероји” бивали ослобођени, па макар и након тога што су претходно осуђени на чак 24 и 18 година (случај хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача).

Без помирења

Најмање прилика да се тим поводом радују имали су Срби, који су у старту означени као главни “клијенти“ фамозног ИЦТY и по броју оптужених и по годинама робије које су осуђенима изречене (више од 1.100 година), па је некако и најлогичније што се главна ватра на Хашки трибунал бљује из Републике Српске и из Србије, а Хаг се доживљава као дубоко антисрпски суд. Уосталом, то је и доказано. Примјера ради, од шест доживотних робија свака је изречена Србима, а генералу Ратку Младићу је, између осталог, пресуђено и за геноцид.
Али знао је Хаг да наљути и Хрвате, па чак и по мало и Бошњаке, јер су и најминималније осуде на њихов рачун бацале сјенку на “праведност” њиховог рата.

Иако је у његовом оснивачком акту стајало да му је, између осталог, и мисија да донесе помирење међу закрвљеним балканским племенима, тај императив је непрестано потенциран, а резултат је био сасвим супротан.

У легату Хашког трибунала остаће незарасле и позлеђене старе ране, нове подјеле и пријетња потенцијалног сукоба који би опет на терену и рововима “исправио” и кориговао хашку (не)правду.


А неправда је учињена од самог његовог оснивања, јер га је основао ненадлежан орган Уједињених нација, /Трибунал је основао Савјет безбједности што није његова надлежност. Такав суд могла је да оснује и да изгласа само Генерална скупштина Уједињених нација.

Хашки трибунал ће остати 
као синоним за неправду

Критика Хага је заснована на селективном дијељењу такозване правде.
Тако ће Хашки трибунал остати као синоним за неправду. У рату зараћени народи и никад помирени поједине пресуде, као и доказни материјал користили су као аргументе у сукобима са другим народима у региону, а то не иде у прилог помирењу. То нема никакве везе с помирењем. То су стални разлози за будуће политичке и друге вртсе сукоба.

СВЕ СМРТИ У ХАГУ 
Умирали, убијали се, а један је ликвидиран током ХАПШЕЊА

Сасвим је, дакле, јасно да хашке пресуде неће одиграти готово никакву позитивну улогу у промовисању помирења. Штавише, све што је учињено само је донијело огорченост свим странама.

У Републици Српској и у Србији има много оправданог бијеса у ономе што људи виде као антисрпску пристрасност суда. Суд једноставно није зарадио поштовање у очима јавности.

У међувремену, у другим дијеловима региона постоји гњев што је суд покварио слику о њиховим земљама. Многи у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији сматрају нечувеним то што је прст кривице уперен и у њихове војне команданте и политичке лидере. Чињеница да је много тих команданата - као што су Анте Готовина, Рамуш Харадинај Сефер Халиловић и Насер Орић - касније ослобођено за њих је само аргумент да њихове активности не заслужују осуду и да није ни требало да буду довођени пред Хашки трибунал. Под таквим околностима, тешко је видјети како је суд поставио било какве темеље помирења“.
Недосљедност и селективност

Кривични суд попут овог не би смио да буде средство за писање историје, а често су његове одлуке ишле управо у том правцу, макар тако што су сугерисали главне кривце и највеће жртве. Као ови први недвосмислено су оквалификовани Срби, а посљедњом пресудом Прлићу и осталима су осуђени и Хрвати из БиХ и то само за злочине почињене над муслиманима. Србе нико и не помиње, јер су свакако поубијани.

Међутим, зар није легитимно да се Срби и Хрвати запитају да ли је могуће да муслимани нису били актери никаквог етничког чишћења иако о томе недвосмислено говоре бошњачке етнички хомогене средине. а што је недвосмислено показао и попис становништва из 2011. године.
Ту претензију Трибунала да кроји историју доказана је и у чињеници да су “историчари много бољи у историји него судови” и да “људи на Балкану морају да погледају негдје друго, ван Хашког трибунала, како би разумјели шта се догађало деведесетих година прошлог вијека. Оно што је суд забиљежио јесте нетачно и накарадно, у најблажем случају речено.

Недосљедност и селективност у пресудама и казнама, чудно вођење поступака, као и политички обојена правда нису били једине контроверзе у раду овог назови суда.

НАТО злочини

Некад се просто није могла прикрити пристрасност и потреба да се судским одлукама потврди унапријед донијета политичка пресуда, али и својеврсна селективност која се не огледа само у огрјешењима спрам зараћених страна, већ и превиђање злочина и злочинаца у југословенском конфликту који су дошли са стране. Јер ако се досљедно држимо формалности која стоји у темељу Трибунала, онда ћемо примијетити да је он формиран да процесуира злочине почињене на територији бивше Југославије, а њих нису чинили само припадници зараћених народа. Хашки су је требао и имао је искључиву надлежност да суди појединцима, а никако народима. Сам је доносио правила по којима ће да ради. Проблем је у томе што је радио селективно и по налогу оног ко га је и основао и плаћао. А ту су били Американци и НАТО агресори.
 Ако се сјетимо да је у одређеним фазама југословенске ратне трагедије активно учествовао злочиначки НАТО, онда су се и злочини Алијансе, које нико не може оспорити, требали наћи на дневном реду овог суда. Од злочиначких НАТО бомби и ракета нису страдали само војници и објекти Војске Републике Српске и СР Југославије, већ и цивили, али та кривична одговорност никад није дошла на ред и покривена је циничном кованицом о „колатералним штетама“.
Та „увиђавност“ суда спрам НАТО злочина даје за право његовим критичарима који су у њему видјели само инструмент за реализацију америчких интереса, тим прије што је Трибунал и основан на приједлог тада државног секретара САД Медлин Олбрајт, али и подгријава сумње ко је и у које сврхе финансирао рад Хашког трибунала. Иако статут Трибунала предвиђа да га стриктно финансирају Уједињене нације, по свој прилици било је и других много издашнијих спонзора који новац нису давали баш из узвишених идеала да помогну правду, као што није само због Олбрајтове Трибунал називан „америчким судом“. Да су се крили неки други мотиви говори и чињеница како никад није омогућена транспарантност финансирања Хашког суда који је узалуд у Уједињеним нацијама тражила Русија.

Хашки трибунал је затворен, али ће многа питања остати и даље отворена. Углавном и искључиво захваљујући и њему.

Који су били прави циљеви?

Ето, дошло је вријеме да се оконча рад Трибунала у Хагу, али иза њега неће остати ни истина ни правда ни стабилан мир у земљама бивше Југославије базиран на прихватању гријехова из деведесетих.
Слободан Милошевић није дочекао одлуку суда.

Дати прецизан одговор на питање који је истински учинак Трибунала заиста је изазов који не тражи нека посебна доказивања.
У свим тим одлукама суда заиста је било много различитих ставова везаних за најбитнија питања који су били противрјечни. То се, на примјер, видјело и у овој посљедњој пресуди Прлићу и хрватским генералима, који су осуђени, док су Анте Готовина и Младен Маркач ослобођени за злочине у “Олуји”. Ти парадокси дубоко компромитују рад суда.

Политички притисци

Главни задатак Хага је био да хапси злочинце и да обезбиједи да жртве добију сатисакцију - јер злочинац је злочинац, а жртва жртва, али тај циљ није уопште остварен.
Јер, су циљеви Трибунала били политички: скидање одговорности и проналажење идеалног кривца за ратове.

Американци су одлучили, а Трибунал је својим селективним пресудама то и спроводио да су Срби за све једини кривци. Такав је био историјски третнутак, па смо добили ту неславну улогу главних криваца. А вјерски и грађански рат када настане на таквом подручју - он нема логику, јер сви су били и злочинци и жртве, али то Трибунал није интересовало.

Суд је упорно контаминирала политика са доминатном улогом Америке и злочиначке НАТО Алијансе. Суд уопште није могао да се  избори за своју самосталност, његове судије су поклекле пред доминацијом оних који су их основали и плаћали, а то су Американци. 

Злочиначки Хашки трибунал 
није донио помирење

Неправде нису могле да доведу до помирења у региону. Хашки трибунал није ни могао да обави тај задатак умјесто свих жртава, а њих је било на свим зараћеним странама.

Његове пресуде не могу да буду од значаја за сам процес помирења из два разлога: жртве нису добиле сатисфакцију, јер је Трибунал дијелио селективну правду фаворизујући муслиманске жртве, док га српска страдања нису ни интересовала.

Његове пресуде неће промијенити историјску перцепцију рата, али ће разумнији дио политичких елита почети да размишља о томе да је ово био рат у којем су сви чинили злодјела. 
-----------------------------------------------------------------------------------
Шта је све урадио Хашки трибунал

* Хашки трибунал је први суд за ратне злочине који је основао за то ненадлежан орган -  Савјет безбједности Уједињених нација након нирнбершког и токијског процеса, на којима се судило за фашистичке злочине и злочине јапанске војске у Другом свјетском рату,

*  Основан је у мају 1993. године као одговор на злочине почињене у грађанском рату на територији Хрватске и БиХ,

Судио је за геноцид, злочине против човјечности, повреде ратног права и обичаја рата и тешке повреде женевских конвенција,

* Прва оптужница је подигнута против Драгана Николића, команданта логора Сушица у Источној БиХ, прво суђење Душку Тадићу за злочине у логору Омарска /Приједор/ током 1992. године,

* Прва пресуда била је против Дражена Ердемовића, Хрвата из Босне и Херцеговине, због злочина у Сребреници; први признао кривицу за злочин,

* За 24 године постојања суд је оптужио 161 особу (од тога 109 Срба),

* Ослобођено 19, међу њима од Срба само тројица (генерал Момчило Перишић, Милан Милутиновић и Војислав Шешељ),

*  Оптужнице повучене против 20 особа, против 17 поступак обустављен због смрти прије доласка у Хаг или у току поступка /Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић - овдје треба нагласити да је злогласни тужилац Карла Деп Понте намјерно чекала да они умру, па да их не може ни оптужити/,
* Изречено шест доживотних казни, све Србима (Станислав Галић, Милан Лукић, Здравко Толимир, Вујадин Поповић, Љубиша Беара и Ратко Младић),

* У случају 20 оптуженика пресуде су донијете на основу признања о кривици (међу њима је била и Биљана Плавшић, бивша предсједница РС),

* Пред судом се појавило 4.650 свједока,

* Укупно 56 осуђених је одслужило казну, још 18 је у затворима,

* Када се све  сабере, само су припадници српског народа из највишег политичког и војног руководства оптуживани и осуђивани. Србима су изрицане максималне казне и Срби су укупно добили више од 1.100 година затвора, док су сви остали заједно осуђени на нешто преко 360 година затвора,

* Осуђено укупно 72 Србина, 20 Хрвата, шесторица муслимана /минималне казне/ и по један Албанац и Македонац,

* У марту 2016. године Трибунал је имао 425 запослених из 69 држава; кад је почињао са радом тамо је радило 1.200 људи,

* Процјењује се да је Хашки трибунал коштао око 2,5 милијарди долара: само од 2010. године на располагању је имао буџет од близу 720 милиона долара,

* Осморица хашких осуђеника умрли су након суђења или током изрицања казне (Милан Бабић, Љубиша Беара, Мирослав Дероњић, Миле Мркшић, Здравко Толимир, Милан Гверо, Драго Николић /све Срби/, и муслиман Расим Делић),

* Осам особа је преминуло у Хагу током процеса (Слободан Милошевић, Ђорђе Ђукић, Горан Хаџић, Славко Докмановић, Милан Ковачевић, Момир Талић,  и муслиман Мехмед Алагић, као и Хрват Слободан Праљак).

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ НАЈВЕЋЕ ЗЛО ШТО И НЕ ЧУДИ, јер су га основали Американци који су након Другог свјетског рата извршили агресију на 37. држава и широм свијета су убили преко 20. милиона недужних људи!

За њих нема суда, јер правда у свијету не постоји. Правда је само фикција. Такозвану правду дијеле они који су најјачи и то пушком, силом, моћи и новцем!