недеља, 25. децембар 2005.

ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ - ГОСПОДИНУ БОРИСУ ТАДИЋУ -

Број: 314-12/05
Дана: 25.12.2005. године


ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
- ГОСПОДИНУ БОРИСУ ТАДИЋУ -

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ТАДИЋУ,

Савез логораша Републике Српске поздравља Вашу одлуку да 23.12.2005. године примите породице бoшњачке националности, које у Београду присуствују суђењу групи ''Шкорпиона'' који су злочиначки ликвидирали Муслимане из Сребренице. Наш Савез је међу првима осудио злочиначке активности ратних авантуриста и тзв. патриота из формације ''Шкорпиони''. 


Савез логораша Републике Српске је невладина организација (НВО), која броји преко 55.000 чланова. Ови људи српске националности имали су несрећу да прођу кроз 536 логора и затвора, које су углавном оснивали и држали Бошњаци и мањи број Хрвати. Само на подручју тзв. мултиетничког Сарајева било је 124 логора и приватна затвора, кроз које је прошло неколико хиљада недужних сарајевских српских цивила и то само зато што су били Срби! У Сарајеву је зверски ликвидирано хиљаде недужних Срба. За судбину тих несрећних људи и десет година након рата још ништа се не зна. Савез логораша Републике Српске, без лажне скромности, најутицајнија је невладина организација, која може највише утицати на креирање јавног мнења у српском народу у Републици Српској. Жао нам је што Вам то није рекао председник РС Драган Чавић, који се са Вама често састаје. Но, то нас не изненађује, јер Драган Чавић нашу НВО не помиње ни у РС. А ту греши! Зна то он добро.

Такође, разочарани смо због чињенице да се медији у Републици Србији игноратски односе и према страдању српског народа у БиХ. Таквим односом, очигледно, погрешно се информише јавност у Србији.

Нама је сасвим јасно да се мора сарађивати са Хашким трибуналом, јер ''сила Бога не моли''. Али, морате знати да је Хашки трибунал потпуно антисрпски суд. А ево и зашто. Скоро цели војни и политички врх из ратног времена из Републике Српске и Републике Србије се, изузев Ратка Младића и Радована Караџића, налази у Хагу. Док су за небројене злочине почињене над Србима у БиХ, до сада, правоснажним хашким пресудама пресуђена - словом и бројем - само двојица Бошњака: Есад Ланџо и Хазим Делић. Заправо, они су били најмање карике у ланцу одговорности из реда бошњачког народа. Дакле, били су обични стражари у логору Ћелебићи (општина Коњиц). Са овим бошњачким ''двојцем'' осуђен је и један Хрват. Ради се о Паву Муцићу, такође стражару у логору Ћелебићи. Да слика буде потпуна треба рећи да је још једино у току процес ратном сребреничком команданту Насеру Орићу. И очекује се још мешовити процес команданту тзв. Армије БиХ Расиму Делићу за почињене ''мешовите'' злочине муџахедина над Србима и Хрватима на подручју Централне Босне. Ето, то су, словом и бројем, сви припадници других народа (Бошњака и Хрвата) који су од стране Хашког трбунала процесуирани пред овим судом. 

То су чињенице које јасно указују да се Хашки трибунал определио да само оптужује и кажњава Србе. Да кажемо и то - да ми не бранимо ниједног појединца из нашег народа који је починио ратне злочине над другим народима. Напротив! Ми осуђујемо све појединце из свих конститутивних народа у БиХ који су починили ратне злочине. Карли дел Понте са којом смо се састајали три пута постављали смо директно питање зашто је Хашки трибунал антисрпски суд. На ово питање никада нисмо добили одговор.

Међународна заједница своју новокованицу ''етничко чишћење'' годинама веже искључиво за српски народ, односно српски народ се оптужује да је вршио етничко чишћење других народа са својих простора, тј. Републике Српске итд. То је ноторна лаж. Заправо истина је друкчија и може се врло лако доказати на следећим примерима. Наиме, опште је познато да су рецимо муслимани из Требиња отишли и да су се иселили на позив СДА (Странке демократске акције), као што су то урадили и са других простора и из других места. За ову тврдњу постоје писани документи СДА. Наравно да је било и присилног протеривања несрпског становништва од стране српских власти и то нико не оспорава. Али, ти су људи, на тај начин, успели да сачувају своје животе и сад се безбрижно враћају на своја огњишта, односно на просторе РС.

Међутим, власти Алије Изетбеговића биле су лукавије, перфидније и много обазривије. Под плаштом наводног залагања за стварање тзв. мултиетничке БиХ, Алија Изетбеговић  Србима није дозвољавао да напусте територије које су биле под контролом његове армије. Управо, такав Изетбеговићев лукави сценарио имао је безрезервну подршку међународне заједнице. А заправо, Изетбеговић и његови војни и политички истомишљеници имали су сасвим друкчије и по Србе кобне циљеве. Једноставно, Изетбеговићева власт је присилно на својим просторима задржавала Србе и то из три разлога. 


Први је био да Изетбеговић покаже међународној заједници да се он, ето тобоже, бори за ''мултиетничку, мултикултуралну и мултирелигијску државу'' БиХ.

Други је био да Србе затварају у бројне логоре и затворе у које Алија Изетбеговић никада није дозволио да уђе ниједан једини домаћи или страни новинар. Али је зато Изетбеговић лично долазио у логоре “Силос'' у Тарчину, Ћелебићи код Коњица, као и у логор ''Рамиз Салчин'' ( бивша касарна ЈНА “Виктор Бубањ'') који се налазио у центру Сарајева. Данас је у том комплексу, нажалост. смештен Суд БиХ (!). 

Трећи разлог Изетбеговићеве ''мултиетничности'' био је и тај што су његове војне фаланге кад год су претпеле војне поразе имале већ затворене недужне Србе које су за одмазду након стравичних злостављања и мучења зверски ликвидирали. Срби су дакле, били одбрамбени живи штит и заштита од потпуног муслиманског војног пораза. Камо среће да је Алија Изетбеговић, рецимо из Сарајева, Тузле или Зенице протерао све Србе. Био би то једини начин да они преживе. 

 Данас је једини мултиетнички дио БиХ Република Српска. Данас, такође, на подручју Федерације живи свега око 3-4 одсто предратних Срба. Поготово је то изражено у Сарајеву, јер од предратних преко 160.000 Срба, данас у том граду живи једва њих десетак хиљада. У Сарајеву нема ниједног јединог Србина на било којој функцији или на неком радном месту у бројним друштвеним и још увек државним предузећима или установама. То је само још једна несрећна судбина нашег народа и аутентична слика правог стања у БиХ.

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ТАДИЋУ,

Годинама након рата води се права харанга против српског народа у БиХ. Срби се једини оптужују за сва ратна страдања, мада је истина да су у БиХ страдали сви народи. То је посебно изражено последних месеци и недеља, поготово након филма Наташе Кандић и видео злочина које су починили ''Шкорпиони''. Врши се стравичан притисак на Србе.  Након обележавања десетогодишњице страдања Муслимана у Сребреници ти притисци су још жешћи.
Сваки нормалан човек ће осудити стравичне злочине које су починили припадници јединице ''Шкорпиони''. То су урадиле звери у људској кожи. Наравно да смо ми - бивши логораши - први то осудили, а видели смо да сте и Ви то урадили.

Нажалост, појединци из нашег народа починили су злочине и у Сребреници и то је неспорно.  Но, ипак злочини у Сребреници се морају разјаснити и са свих других аспеката. Тако се мора утврдити како је могуће да је Сребреница једини град на овој планети у коме у току чеверогодишњег рата нико (сиц!) није умро од болести или природном смрћу. Надаље, да ли је ико од Муслимана погинуо са пушком у руци. А познато је да је велики број муслиманских фанатика управо на фронту изгубио живот, јер су колоне исламских бораца у пробоју из обруча поносно гинули до последње капи крви на ''Алаховом путу''. Ни на ум им није падало да одложе оружје и да се предају и да тако сачувају своје животе. Дати живот и постати ''шехид'' (борац који погине са оружјем у руци и који не изговори ни реч прије него што се Алаху - Богу преда за вечност) био је већи понос и вредност и од самог живота. Истина је да је било и стрелања и погублења Муслимана у Сребреници, али то није ни приближно броју који муслиманска страна настоји да фактурише Србима. Број од преко 7.800 несталих Муслимана у Сребреници, истовремено није, нити може бити број који би одговарао броју невино страдалих Муслимана у том граду. Муслимани (Бошњаци) никада нису хтели да се све ово на прави начин разјасни и чињеницама докаже. Јер, најлакше им је било да све те хиљаде несталих, наглашавам НЕСТАЛИХ, и у борбама страдалих - ставе на терет Србима и да нас онда, наравно, колективно оптуже.

Од 7.8оо несталих Муслимана у Сребреници, дакле броја који је утврдила комисија Владе Републике Српске никада  ни за једно то лице није утврђен начин, нити околности под којима је нестало или страдало. О каквој се онда може говорити истини и сребреничкој трагедији, ако се на прави начин нису разјасниле све чињенице, околности и докази.
Уосталом, не може се скоро четверогодишњи рат у БиХ у којем су страдали сви народи свести на само девет дана сребреничке трагедије. 


Имамо ли право да заборавимо српску Сребреницу 1992 и 1993. године када су муслиманске снаге Насера Орића зверски ликвидирале близу 2.ооо недужних српских цивила; када су сва српска села прво опљачкана, а затим сва спаљена и уништена. И ми поседујемо бројне видео записе на којима се јасно виде почињени злочини и над Србима, али шта то вреди кад их нема ко да прикаже или да их погледа. Бројни су почињени злочини и нису снимани. Зар због тога имамо право да их заборавимо и да кажемо ти злочини се нису ни десили. Немамо право на то  због пиетета према тим жртвама, а био би то истовремено поред људског и и божји грех!

Разочарани смо што Ви лично никада нисте показали интерес да примите нашу делегацију Савеза логораша, којом приликом би Вам предали бројну аутентичну документацију снимљену на ЦД- овима о  почињеним 
злочинима над нашим, а и Вашим народом. Сигурни смо да до сада нисте имали прилику да те доказе видите.

Није ово тражење никаквог баланса у размерама злочина. Ми једноставно тражимо баланс у количини правде! Али, како да до ње дођемо кад ни Ви не показујете никакав интерес да сазнате барем дио истине и о страдању Срба у БиХ. Јер, као што нема великог, тако нема ни малог злочина! Аналогно томе, као што нема великог, тако нема ни малог злочинца. На злочину нема компромиса! Злочин се десио или се није десио. У БиХ су се десили злочини на свим странама. Страдали су сви народи. Злочине су починили појединци из свих народа.

Дакле, ниједан народ не може бити одговоран за било који злочин. Подразумева се да сваки починилац злочина има своје име и презиме и он као такав мора да одговара за почињене злочине. Безброј је контраверзи када су у питању ратна дешавања у БиХ. Истина је једна и недељива и нико на само своју истину нема ексклузивно право. У БиХ је прва жртва била истина, јер су због потпуне пасивизације српске стране до изражаја дошле полуистине и оне су, нажалост, постале истина и стварност.

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ТАДИЋУ,

Ових дана, седмица, па и месеци - сведоци смо и невероватне хистерије и антисрпског
расположења па чак и у самој Србији. Ваше присуство 11. јула ове године у Сребреници је била ствар Ваше перцепције и Ваше одлуке. И ми смо Ваш гест поздравили. Својим очима сте могли да видите ко је све стигао у Сребреницу. Наравно, нама је јасно да Ви нисте одређивали списак учесника, па самим тиме ни то ко ће све тог дана доћи у Сребреницу. Сами смо били сведоци да се тамо сјатила светска антисрпска елита. Такође, знали смо да ама баш нико из дипломатског кора неће ни помислити да сутрадан буде и у Братунцу на обележавању страдања Срба. Наравно, знали смо да се, нажалост, ни Ви нећете појавити и то смо Вам нагласили у претходном ''Отвореном писму''. Такође, нажалост, били смо управу!


Зашто нам се све ово овако дешава? Највећи кривци смо ми Срби.
Јер, да су све досадашње власти, како у Србији, тако и у Републици Српској, уложиле бар неколико процената напора и у доказивању истине и о страдању Срба У БиХ, данас би то била сасвим друкчија прича. И данас, као уосталом и свих ових последњих година само се бранимо од белосветских хоштаплера и муслиманских међународних лобиста.

Савез логораша Републике Српске је у више наврата тражио пријеме код највиших представника власти у Србији, са намером да их упознамо шта се то Србији, а самим тиме и српском народу у целини, спрема. Подсетићемо Вас, а то је само шлагворт за слику о невероватним понашањима многих српских политичара. Најеклатантнији пример за такву илустрацију јесте бивши (срећа за Србе) министар правде у Влади Србије Владан Батић. Код њега смо у више наврата тражили пријем.  Дотични господин је скоро свакодневно слуђивао српски народ, па и међународну јавност, машући некаквим папирима и наводним доказима о почињеним злочинима над Србима у БиХ, Косову, Хрватској... Као да је он био хашки тужилац, односно као да је он био у улози Карле дел Понте па је славодобитно изјављивао да је питање само дана када ће се Тачи, Чеку, Изетбеговић итд. наћи у Хагу. И шта би? Ништа! Само обмане и лажи!

Међутим, осим Батића, ми смо пријем тражили и код господина Коштунице и других српских званичника. Али, од тога такођеније било ништа! 

Хтели смо да их упознамо са проблемом који може Србији и српском народу у целини да нанесе огромну штету. Наиме, скоро свакодневно наш Савез логораша РС је под страшним притисцима једног дела међународне заједнице чији је циљ да са Бошњацима и Хрватима направимо заједнички Савез логораша Босне и Херцеговине. За тако нешто нуде нам куле и градове, као и стално финансирање и низ других привилегија. 

Знате ли Ви шта би то значило? Ми би дакле, у таквом савезу трбали да подржимо Тужбу бивше Републике БиХ против Србије и Црне Горе за наводну агресију и геноцид. Кад би смо то урадили то би онда био решен случај у корист БИХ. Србија би наиме БиХ, вековима плаћала стотине милиона долара тражене ратне одштете. Просто је невероватно да нас Србе жртве из Републике Српске нико из Србије још није контактирао, а процес века почиње 27. фебруара идуће године пред Међународним судом правде у Хагу. Чије смо ми Срби били жртве? Имамо и воље и снаге и бројне доказе и желимо да активно сведочимо у том процесу, јер наш једини циљ јесте да се сазна потпуна истина о свим ратним страхотама у БиХ. Ко је над нама починио злочине и ко је извршио агресију на наша српска прадедовска огњишта. Ми то знамо, али авај... шта то вреди кад ама баш нико из наше матице се не интересује за то. То је жалосно! Зар су нам онда само неки други криви. Нису!

Погледајмо се у очи и једном схватимо да је кривица у нама.
Ни у Републици Српској властодршци се не брину што би у том случају РС била проглашена геноцидном творевином и била гумицом избрисана.
Зар није застрашујуће што се, такође, нико ни у Србији као ни у РС не интересује за случај ''суђење Слободану Милошевићу''. Српски логораши из РС ће учествовати у хашком процсу званом ''Слободан Милошевић''. Али не да бране Слободана Милошевића, већ да у том предмету бране истину и о страдању српског народа у БиХ. Нама је важно да у ''предмету Слободан Милошевић'' најтежу квалификацију оптужнице за рат у БиХ геноцид оборимо! Јер, у том случају онда Суд правде неће имати у рукама аргументе против Србије и српског народа. И што је жалосно, ама баш нико не жели да нас саслуша, нити да нам помогне. Све се ово одвија, ваљда, по устаљеној српској пракси - лако ћемо и то се нас не дотиче. Морам признати да сви који тако мисле су наивни и неодговорни према своме народу и својој држави. 


Савез логораша Републике Српске је прикупио бројну документацију која доказује да су и над нама почињени злочини, али то у Србији као да никога не интересије. То је поражавајуће. Медији у Србији не показују никакав интерес за истину о рату у БиХ и страдању и српског народа. За све Србе, па и Србију, жалосно је да једнострану и само своју  истину креирају и за све ратне страхоте оптужују само Србе - Наташа Кандић, Соња Бисерко, Борка Павичевић, Биљана Ковачевић Вучо, Соња Лихт, као и пропали политичари у лику Весне Пешић, Чеде Јовановића, Наташе Мичић, Жарка Кораћа, Ненада Чанка и булументе других, нажалост Срба. Страшно! У цијелој овој причи незаобилазна је и РТВ ''Б 92'', која нам никада није пружила прилику да се чује и друга страна ''медаље''. Наравно да њима то не одговара, а и њихови ментори би били разочарани када би се сазнала права истина.

Сигурни смо да су Вас ваши саветници обавестили да је у бошњачком јавном мнењу била створена јако лоша клима, поготово након Вашег боравка у Сребреници. Чак су и многа удружења била против Вашег доласка, посебно су то изјављивале чланице удружења ''Мајке Сребренице'', које су чак говориле да Вам не гарантују ни безбедност у Сребреници. Ми смо сматрали да је то било велико понижење за Вас, јер шта Ви лично имате са Сребреницом. А, ето прије два дана те исте представнике жртава из Сребренице примили сте у Београду и пружили сте им руку и дали речи утехе. Ми то поздрављамо и одобравамо. Али никада никоме нећемо опростити што се понизно понаша,јер нико нема право да на сраман начин се другим народима додворава и да говори у име српског народа, као што је то радио бивши министар иностраних послова Горан Свилановић, који је у Сарајеву само положио венац на мосту Суаде Дилберовић, а  ни на ум му није пало да то исто учини и на споменику Николе Гардовића, који је у терористичком злочину убијен од стране муслиманских фундаменталиста у центру Баршчаршије, у Сарајеву.
Било би тога још, али чему?

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ТАДИЋУ,

На, крају још једном поздрављамо Вашу одлуку да примите представнике жртава из Сребренице, који прате суђење у Београду. Намера нам је да Вас подсетимо да барем ту не правите селекцију према представницима жртава. Желели смо да Вам, такође, уручимо снимљени материјал који доказује и почињене злочине и над нашим народом. Али, ако ни након овог трећег писма не нађете слободног времена да примите нашу делегацију ми се нећемо љутити, јер забога ми смо обични смртници и зашто би било ко из власти показивао интерес да се састаје и са нама.!

Ми ценимо Ваше драгоцено време и знамо да имате и превише државничких обавеза, али ето мајке Сребренице стигоше и до Вас, а чак смо сигурни да то од Вас нису ни тражиле. Такође, сигурни смо да је то била Ваша иницијатива и то сте заиста добро урадили. А ми, ето имамо само ову могућност да Вам пишемо.


С поштовањем,
Славко Јовичић Славуј

потпредседник 
Савеза логораша Републике Српске



****************************

ОВО никад нећу заборавити .

25. 12. 2005. године упутио сам
ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
- ГОСПОДИНУ БОРИСУ ТАДИЋУ -

Писмо је било написано на седам страница.

Никад бржи одговор нисам добио и 5. јануара 2006. године био сам позван у Кабинет Тадића у Београд. Позовем Дукића /Предсједник Савеза кигирађа Републике Српске/ и Кажем му да требамо да идемо у Београд.

По протоколу требали смо остати 45 минута, али разговор се продужио на сат и по.

Изнеђу осталог, позовем Тадића да дође на Божић у Братунац /обиљежавамо покољ српског народа од стране Насера Орића и његових злочинаца/ и да ода почаст и српским жртвама.  И дошао је. Нашли смо се заједно у Братунцу. Из РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ дошли су тадађњи предсједник Републике Драган Чавић и предсједник Владе Младен Иванић.

Но, много важније је ово и то ћу памтити до краја живота. У једном моменту у врло опуштеној атмосфери ни сам не знам што али кажем Тадићу:

Господине предсједниче, покојни Ђинђић је рођен у БиХ /Шамац/, Вук Драшковић је рођен у БиХ, Шешељ је рођен у БиХ, Ви сте рођени у Сарајеву и све што није нама ваљало дошло је овдје у Београд... 

А јој какав је настао мук. Пет његових савјетника који иначе у току наших разговора ни ријеч нису проговорили су занијемили, занијемио је и Тадић ... Ни сад не знам што сам то рекао.

Тадић је након те "вјечности" и шутње и мојих мука се насмијао и рекао:
"Управу сте ви господине Славуј"!

Ух, какоо ми је одмах лакнуло.... Охрабрен устао сам са тросједа ...Тадућ и ја смо сједили на истом тросједу на "довољној удаљености", онако како то протокол налаже. Одједном сви смо почели да се смијемо ...