ПОРУШЕНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ И ХРАМОВИ ОД СТРАНЕ СРПСКИХ ДУШМАНА

Дабробосанска епархија 

„Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Гдје је Бог твој?“ (Псалам 42, 10) 
Седиште прве епископије у Босни, после крштења Срба, основано је код цркве Светог Петра у Бан Брду. Када је Свети Сава вршио организацију Српске цркве од 1219. године, устројио је према Босни епархију у Дабру, а после пада Босне под Турке 1463. године, дабробосански митрополит је вршио духовни надзор над православнима у целој Босни, па је чак од пећког патријарха добио власт и над православним Србима у Далмацији као „егзарх целе Далмације“.

Седиште дабробосанског митрополита било је најпре у манастиру Бањи у Дабру. Касније се седиште померало према западу, те је неко време било у манастиру Рмњу, на тромеђи Босне, Далмације и Хрватске. Од 1713. године, трон овог владичанства је у Сарајеву, где се налази и данас.

После насилног укидања организације Пећке патријаршије (1766), на катедру дабробосанских митрополита долазе Грци. Тада је, на основу споразума између аустроугарске државе и Цариградске патријаршије од 1880. године, православна црква у Босни и Херцеговини постала аутономна митрополија у чији састав поред Дабробосанске улазе још Зворничка, Захумско-херцеговачка, а касније и Бањалучко-бихаћка епархија. У то време је православна црква у Босни и Херцеговини добила и своју националну јерархију. Први Србин дабробосански митрополит био је Сава Косановић (1881–1885), али је он због сукоба са агресивним аустро-католичким прозелитистима морао да одступи. Његови наследници продужили су борбу за јачање и одбрану народне црквено-просветне аутономије.

Приликом уједињења Српске православне цркве (1920), Дабробосанска митрополија је, као и остале епархије у Босни и Херцеговини, ушла у састав обновљене Српске патријаршије.
Богословија, која је до Првог светског рата радила у Рељеву, а између два светска рата у Сарајеву, угасила се у страдањима Српске православне цркве и њеног верног народа 1941. године. Музеј старе цркве у Сарајеву својим експонатима речито говори о побожним и културним настојањима православних Срба Сарајева и Дабробосанске епархије у прошлим вековима.

Од дабробосанских митрополита који су резидовали у Бањи, данас се зна за Јосифа (1575) и за Гаврила Аврамовића (1575–1588), који је пренео седиште у Рмањ, а затим преко Лике прешао на аустријску Славонску крајину. По разним манастирима у западној Босни су резидовали: Аксентије (1589–1601), Теодор (1601–1619), Макарије (1620), Исаија II (1628–1635), Лонгин (1657), Христифор (1671–1681), Атанасије Љубојевић (1681–1688), Висарион (1690–1708), Исаија III (1708–1709) и Мојсије Петровић (1709–1713).
После укидања Пећке патријаршије (1766), Цариградска патријаршија је доводила овамо за митрополите махом Грке (фанариоте). То су били: Данило (1769), Кирил (1776–1779), Венедикт Краљевић (1805–1808), Калиник (1809–1817), Венијамин (1817–1835), Амвросије (1835–1840), Игњатије I (1841–1850), Прокопије (1851–1853), Дионисије I (1856–1860), Игњатије II (1861–1868), Дионисије II Илић (1868–1871), Пајсије (1871–1874) и Антим (1874–1880).

Након склопљене конвенције између Аустрије и Цариградске патријаршије (1880), митрополит Антим је одступио, а за митрополита дабробосанског дошао је Сава Косановић (1881–1885); затим, Ђорђе Николајевић (1885–1896), Николај Мандић (1896–1907), Евгеније Летица (1907–1920), Петар Зимоњић (1921–1941), који је мученички пострадао од усташке руке, Нектарије Круљ (1947–1966) и Владислав Митровић (1967–1992). Садашњи митрополит је Николај (Мрђа). 

Дабробосанска митрополија доживела је велика страдања у Другом светском рату. Мучки је убијено 16 свештеника и три калуђера. Када су блиски сарадници упозорили дабробосанског митрополита Петра Зимоњића да му прети опасност од усташа, он је, поред осталог, одговорио: „Ја сам народни пастир, па ме веже дужност да са својим народом делим добро и зло.“ Усташе су га ухапсиле 12. маја 1941. године и одвеле у Сарајево. Пре хапшења, својим свештеницима је поручио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нек' буде и вама.“ Из Сарајева је премештен у Загреб, где је добио робијашки број 34; а из Загреба у Кореницу, одакле је 15. јула 1941. године отпремљен у Госпић. Кроз све дане тамничења, мучен је и понижаван на разне начине. Бачен је у јаму Јадовно на Велебиту, са 55 православних свештеника.

 -----------------------------------

             На подручју Дабробосанске епархије у овом рату (1991–1995), порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, а три парохијска дома су оштећена. На подручју ове епархије, српске светиње подједнако су уништавали муслимански фундаменталисти и хрватски националисти. О тим злоделима сведоче бројни примери. Црква Светог Ђорђа у Копачи (Доња Сопотница) задужбина је Херцег Стјепана из 1446. године. Од 1529. до 1531. године при овом храму је постојала српска штампарија. Током 1993. године, муслимански фундаменталисти су је опљачкали, а потом запалили. Порушили су и спомен-обележје поред цркве, и багерима уништили српско гробље.    

Црква Преображења Господњег у Јабуки код Србиња (Фоче) обновљена је и освећена 15. августа 1991. године. Непуну годину дана касније, 23. јула 1992, усташе су је минирале и потпуно срушиле. Српско гробље поред цркве такође је уништено.

        Храм Светог великомученика Георгија у Трнову подигнут је 1886, а генерално обновљен 1986. године. Муслимани су ову цркву најпре опљачкали, а потом (јула месеца 1992. године) запалили. Свештеника трновског Недељка Поповића су после зверског мучења убили 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Приликом ослобођења Трнова, пронађен је његов гроб, а земни остаци пренети су у Трново и сахрањени у црквеној порти.

Сарајево

        Саборна црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1872. године. Доста оштећена, не врши се богослужење (1991–1995). 

Зграда Митрополије. Гранатирана 1992. године и том приликом један део зграде изгорео заједно са библиотеком и архивом. Претходно опљачкана. 

Стара црква Светих архангела Михаила и Гаврила – из XV века. Гранатирана седам пута, оштећена (1991–1993).

Сарајево (Добриња)

Црква Светог Василија Острошког – у изградњи. Оштећена 1992. године.

Сарајево (Ново)

Црква Преображења Господњег – подигнута 1939. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Биљешево

Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1905. године. Спаљена од стране муслимана 1992. године. Парохијски дом демолиран и спаљен од муслимана 1992. године. Гробље оскрнављено (1991–1995).

Благај

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1853. године. Обнављана неколико пута. Минирана и сравњена са земљом 1995. године. Парохијски дом запаљен од Хрвата и муслимана 1995. године.

Блажуј (сарајевска општина Илиџа)

Црква Светог Саве Српског – подигнута 1895. године. Погођена гранатом 1992. године. Обновљена.

Бугојно

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1853. године. Срушена од муслиманске и хрватске армије током ратних операција 15. децембра 1992. године. Није за употребу. (ЕЦММ Но. 2/95, 33). Нови парохијски дом срушен 1992. године од стране Хрвата.

Високо

Црква Светог великомученика Прокопија – подигнута 1857. Оштећена и демолирана 1992. године, Изнутра потпуно уништена и прекопана у олтарском делу 1995. Парохијски дом насилно усељен 1995. године.

Витовље (код Травника)

Црква запаљена 1995. године од муслимана.

Вуковско (Доње)

Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1864. године. Проваљена и оштећена, прозори полупани. Иконе и друге црквене предмете узео ХВО (ЕЦММ, Но. 2/95,16).

Голо Брдо

Црква Зачећа Светог Јована Крститеља – подигнута 1986. године. Спаљена и срушена 1992. Парохијски дом спаљен и срушен од стране муслимана 1992. године.

Горажде (Сопотница-Копачи)

Црква Светог великомученика Георгија (у народу позната као Доња Сопотница) – саградио Херцег Стјепан 1446. године. Од 1529. до 1531. године, при цркви била прва српска штампарија на овом подручју. Током векова обнављана неколико пута. Муслимани цркву опљачкали, а потом запалили 1993. године. Помоћни објекти поред цркве запаљени 1992. Православно гробље уништено багером 1993. године.

Горажде

Капела опљачкана и срушена од муслимана 1992. године. Парохијски дом опљачкан и срушен од стране муслимана 1992. године.

Доњи Малован (код Купреса)

Црква Светог кнеза Лазара Косовског – подигнута 1971. године. Гранатирана 1992. Обновљена и поново гранатирана и запаљена од стране ХВО новембра 1994. године. Није за употребу (ЕЦММ, Но. 2/95, 19).

Завидовићи

Црква Светог Саве Српског – подигнута 1912. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.

Завидовићи (Чардак)

Црква Светог Николе – подигнута 1984. године. Запаљена од стране муслимана 1992. године.

Зеница

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1886. године. Оштећена (кров и фасада) 6. јуна и 27. децембра 1992. године од стране ХОС-а и локалних снага. Врши се богослужење (ЕЦММ, Но. 1/94, 70). У парохији срушено 9 сеоских капела (1991–1995).

Јабука (Устиколина)

Црква Преображења Господњег подигнута 1937. године. Обновљена и поново освећена 15. августа 1991. године. Минирана и потпуно срушена од усташа 23. јула 1992. Гробље поред цркве порушено 1992. године.

Какањ

Црква Светих апостола Петра и Павла. Оштећена фасада цркве и разбијени прозори (1991–1995).

Кисељак (код Сарајева)

Црква Светог пророка Илије – подигнута 1937. године. Оштећена 1992. године.

Пазарић, сарајевска општина Хаџићи 

Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута 1896. године. Запаљена и сравњена са земљом 1992. од стране муслимана. Парохијски дом запаљен 1992. године.

(НАПОМЕНА: Свети храм у којем сам крштен - н.п. Славко Јовичић Славуј) 

Равно

Црква Светог пророка Илије. Запаљена од Хрвата 1995. године.

Стог (код Завидовића)

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1912. године. Запаљена, потом срушена и сравњена са земљом од стране муслимана 1995. године. Парохијски дом запаљен, потом срушен и сравњен са земљом од стране муслимана 1995. Светосавски дом сравњен са земљом 1995. године.

Трново (сарајевска општина)

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1886. године. Обновљена и освећена на стогодишњицу 1986. године. Порушена и опљачкана од стране муслимана јула 1992. Пароха трновског, Недељка Поповића, исламски фанатици убили након зверског мучења 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Његово тело пронађено приликом ослобађања Трнова и сахрањено у црквеном дворишту. Парохијски дом запаљен од муслимана 1992. године.

Турбе (код Травника)

        Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1970. године. Оштећена и опљачкана 1992. Не врши се богослужење. Парохијски дом запаљен 1992. године.

Фоча

 Део зграда Црквене општине, који је служио за продају свећа, изгорео 1992. године.

Хаџићи (сарајевска општина)

Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1937. године. Погођена гранатом 1995. године (уништен кров са куполом). Обновљена.

----------------------

Напомена: По Дејтонском споразуму од 19. марта 1996. године, остају напуштене цркве у: Илијашу, Рељеву, Блажују, Хаџићима, Нишићу, Прачи и Устиколинама. Српски народ се иселио. 

НАПОМЕНА: Ово су само порушене светиње и српски православни храмови у једној епархији - Дабробосанској епархији.
 
Сви подаци су - подаци Дабробосанске епархије. 

Уз божији благослов, податке и текст објављује - Славко Јовичић Славуј