среда, 30. јун 2021.

ВЛАСТИМИР ЂУЗА СТОЈИЉКОВИЋ - Да се не заборави!

30. јуна 1929. године рођен је 

прослављени српски глумац

ВЛАСТИМИР ЂУЗА СТОЈИЉКОВИЋ



ТУЖАН ЖИВОТНИ КРАЈ!

Живот је суров према многима. 
Увесељавао је многе, а умро је 
у великој биједи, чак толикој да није 
имао пара да купи ципеле! 

То није судбина. 
То је иронија живота којем се сви радују, 
али га многи на невјероватан начин 
и несрећно завршавају.

ЈОВАН БИЈЕЛИЋ ... Да се не заборави!

30. јуна 1884. године рођен је 

један од најзначајнијих српских сликара XX вијека

ЈОВАН БИЈЕЛИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


"Мала Дубравка", насликана 1928. године

Пирамиде код Фоче, уље на лесониту, 
насликано 1962. године

Девојка са књигом, насликана 1929. године

Петар Кочић
 У Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду 26. марта 2016. године,  откривен је надгробни споменик великом српском и југословенском сликару, академику Јовану Бијелићу. 

Tако je на достојан начин обиљежено 130 година од рођења знаменитог сликара. 
Ликовни умјетник и српски академик чије име носе и бројне улице по градовима широм Србије, сахрањен је  давне 1964. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. 
Све до данашњих дана, његов гроб био је обиљежен натписом једва видљивом на храстовом дрвету.  

Вјечна кућа Јована Бијелића напокон је добила 
достојно спомен обиљежје.

МИЛАН РАКИЋ - Да се не заборави!

30. јуна 1938. године умро је
српски пјесник,  дипломата
и добровољац у Првом балканском рату

МИЛАН РАКИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Песма „Симонида“, која симболично приказује патњу и страдање нашег народа, је посвећена фресци у Грачаници. 
Симонида је била ћерка византијског цара који ју је са пет година обећао српском краљу Милутину као залог склапања мира између двије државе.

 Била је позната по својој љепоти и њена фреска у манастиру Грачаници једна је од најврједнијих фресака средњовековног сликарства. 
Фреска је дјелимично оштећена па тако Симонида на њој нема очи. 
Након смрти свог супруга се замонашила и умрла као монахиња 1345. године. 



Славни српски пјесници и дипломате 
- ЈОВАН ДУЧИЋ и МИЛАН РАКИЋ

Оба су уврштена у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји.
--------------------

уторак, 29. јун 2021.

ВАСКО ПОПА - Да се не заборави!


 29. јуна 1922. године
рођен је велики српски пјесник
ВАСКО ПОПА

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји




 

Манастир ЖИЧА
 

Споменик Васку Попи у Вршцу

ПЕТАР КОЧИЋ ... Да се не заборави!

 
 29. јуна 1877. године рођен  је

ПЕТАР КОЧИЋ
 
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји
  

Ко искрено и страсно љуби 
Истину, Слободу и Отаџбину, 
слободан је и неустрашив као Бог,
а презрен и гладан као пас.






Споменик Петру Кочићу
у Чубурском парку на Врачару у Београду

понедељак, 28. јун 2021.

Срећан празник Видовдан - крсна слава Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског Република Српска пука~

Видовдан - крсна слава Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског Република Српска пука, биће обиљежен данас у порти манастира Свете Тројице у Сасама код Сребренице, светом архијерејском литургијом и парастосом српским војницима погинулим од Косовског боја до данас.

Обиљежавању ће присуствовати предсједница Републике Жељка Цвијановић, премијер Радован Вишковић, министар Душко Милуновић, предсједавајући Савјета министара Зоран Тегелтија и и делегација Народне скупштине.

Војска Републике Српске сачувала је у рату територију Српске и заштитила народ, борећи се истовремено против снага муслиманско-хрватске коалиције и НАТО-а, чија је авијација у неколико наврата починила агресију на Републику Српску и линије фронта које су држали Срби.

Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006, након чега је ушла у састав Оружаних снага БиХ. Војно насљеђе и идентитет Војске Републике Српске његује Трећи пјешадијски Република Српска пук.

Манастир Сасе код Сребренице

ЖИВИ ТРАЈНО РЕПУБЛИКО СРПСКА


ВЈЕЧНА СЛАВА 
И ВЕЛИКО ХВАЛА
СРПСКИМ ЈУНАЦИМА
КОЈИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ДАЛИ
ЗА СЛОБОДУ СРПСКОГ НАРОД
АМИН

 

ЗБОГОМ ВЕРА .. Почивај у Царству небеском!

 ТУЖАН ДАН ЗА СРПСКИ СПОРТ!

 28. јуна 2021. године преминула легендарна атлетичарка Вера Николић! Свјетска и европска рекордерка у атлетици, легендарна Вера Николић, преминула је у 73. години. Вера је крајем јануара имала мождани удар.

Вера Николић
--------

МИЛУНКА САВИЋ - ЖЕНА ЈУНАК ЗА СВА ВРЕМЕНА ... СТИДИШ ЛИ СЕ СРБИЈО КАКО СИ СЕ ПОНИЈЕЛА ПРЕМА ЈЕДНОЈ ЖЕНИ - НАЈВЕЋЕМ ЈУНАКУ ИЗ СРПСКОГ РОДА И НАРОДА

Историја није забиљежила оваквог јунака - ЖЕНУ

28. јуна 1890. или 1892. (на Видовдан)

рођена је славна српска хероина

МИЛУНКА САВИЋ

ЖЕНА ЈУНАК са највише
ратних одликовања у свијету.
**************************
Просто је невјероватно како су се срамно
односиле власти према овој 
ЖЕНИ ЈУНАКУ.
  
То се посебно односи
на комунистичку злочиначку
камарилу злочинца Јосипа Броза.


Рођена је на Видовдан, 28. јуна 1890. или 1892. године, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница  код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.

 Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. Историја каже да се пријавила на мобилизацију да замијени и спаси свог брата који је добио позив за војску.

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство и јунаштво добила Карађорђеву звезду са мачевима.

 У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.

МИЛУНКА САВИЋ - БОРАЦ

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". 

Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом. 

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као  куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.

 Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. 

Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.

Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-тих година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степаневићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила понижавајућу пензију.

Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. 

Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године. 

Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

До 2013. године сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу. Послије 40 година, њени остаци су пребачени у Алеју великана, гдје им је увијек било мјесто.




МИЛУНКА САВИЋ са српским ЈУНАЦИМА 

на поласку из Београда за Париз

О ВИДОВДАНУ Љета Господњег 2021. године – о нашем рађању, постојању и вјековним страдањима српског рода и порода

  


ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Видовдани долазе и пролазе, а са њима пролазе и вијекови. Колијевка нашег постојања на наше очи скоро па нестаје. Рађамо се и умиремо у ишчекивању васкрсења и поновне грмљавине са небеса која треба да нас пробуди, усправи и подигне из блата наше немоћи. Никад ништа нисмо научили из наше трагичне, али истовремено и наше славне прошлости. Ниједна генерација Срба ни до данас није нашла одговор на кључно питање – шта је за Србе Видовдан. 

Вијековима тумарамо у нашој прошлости и све те слике се замагљују и то највише нашом небригом. Никако да схватимо да је Видовдан био и остао наша полазна тачка на путу опстанка, рађања, страдања и умирања. Видовдан је наш путоказ за сутра, али ми смо се погубили у садашњости и повјеровали у пријатељство накарадне Европе. Несхватљиво је како не знамо да се отарасимо наших заблуда.

Све до данас многа питања остају без одговора. Колико још деценија и вијекова ће требати Србима да схвате истину. Она јесте болна, али та истина не боли свакога. Она боли сваког честитог Србина и боли само Србе. Она не боли никога другог у Европи, која је била и остала зла маћеха Србији и српском народу. 
Европа је највише допринијела да из сјећања скоро избрише српско памћење о Видовдану и нашем Косову и Метохији. Европа је силом отела српску колијевку настајања и постојања, отела је наше Косово и Метохију. Зла Европа уз доминатну улогу Америке, српску отаџбину предала је у руке шиптарским терористима, а Србе је оставила обезглављене да се боре сами са собом и са накарадном и наопаком антисрпском Европом.

Још увијек ништа нисмо научили из ријечи и бесједе Његове светости владике Николаја Велимировића који нас је задужио и који је патио као и сваки свети Србин. 


Знамо ли и памтимо ли шта је Свети владика Николај Велимировић рекао у катедрали Светог Павла у Лондону о Видовдану 1916. године.
------------------------
Прошло је 105. година 
од познате и историјске бесједе 
Његове светости 
владике Николаја Велимировића 
у Лондону.


     “Господо и пријатељи, ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи и лепши, и вреднији и светији од овога храма, тај храм се налази у граду Нишу и зове се Ћеле кула. 

 
     
Тај храм је сазидан од лобања, и костију мога народа, народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе.
А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм 300 метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао дићи руку, и показати: ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

     Пет векова, моја Србија својим костима брани Европу, да би она живела срећно! Ми смо тупили нашим костима турске сабље, и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. Док је Европа постајала Европом, ми смо били њена ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже…"