петак, 22. октобар 2021.

ЈОВАН ДУЧИЋ


 
22. октобра 2.000 године, прије 21. годину,
међу своје Србе у трајно почивалиште,
у своје родно Требиње, поново се "вратио" 
славни 
ЈОВАН ДУЧИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.

Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."

Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.

У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.

Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.

Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.

Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у  косовској Грачаници", била је испуњена.

Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу 

Дучићева пјесма о српском страдању

У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао ријечи којима је описао патње свог народа.

Извјештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа.

 Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана пјесма "Врбас", објављена у "Американском Србобрану" 28.октобра 1941.


 
 
 

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ - Да се не заборави!

22. октобра 1927. године у Београду
умро је славни српски књижевник
БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји




Споменик Бори Станковићу 
у градском парку у Врању
 

четвртак, 21. октобар 2021.

"ПУЦАЈТЕ, ЈА И САДА ДРЖИМ ЧАС" - Вјечна слава стријељаним Крагујевчанима од стране њемачких фашиста

  ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ! 





ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ! 


С великим пијететом поему

стријељаним Крагујевчанима


написао:

Славко Јовичић Славуј



Невино умореним српским душама, 
које су стријељали њемачки фашисти


Нек' вјечно живе ваше сјене и нек' дјечијим погледом 
и са осмјехом бдију у Царству небеском 
и нека шире коло српске радости у вјечном животу.

Њемачки фашисти 
- пролили сте и превише невине српске крви 
и због таквих стравичних злочина 
никад вам се ово не може заборавити, 
али ни опростити, 
мада нас православље учи да праштамо. 

Ми падамо на црну земљу не што нас је страх, 
већ што у себи носимо понос 
што смо Срби и што нас нисте уништили.

Убајали сте нас, стријељали нас, 
али ми смо сваки пут 
васкрсавали, подизали се и опстајали. 

Фашистички злочинци,
вас у паклу нема ко ни да ожали, 
јер пламен православних свијећа 
и наших молитви за упокојене наше Србе
створиће вам и у паклу 
онакав пакао који заслужујете. 

Ми морамо даље и само напријед, 
али на том путу никад не смијемо заборавити:
 нашу дјецу, мајке, очеве, родбину и српску браћу 
коју су ваше злочиначке 
фашистичке руке поубијале.

 
 
Вјечна слава и памјат 
свим звјерски умореним 
СРБИМА

АМИН


среда, 20. октобар 2021.

МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ ЧКАЉА - Да се не заборави!


 20. октобра 2003. године

у великој биједи и неимаштини 

умро је непоновљиви

Миодраг Петровић


Чкаља

који је годинама уносио радост у наше домове

и који нас је засмијавао до суза.






ЧИЈА ЈЕ СРАМОТА ШТО ЈЕ ЧКАЉА УМРО

У ВЕЛИКОЈ БИЈЕДИ И НЕИМАШТИНИ!

Неко је давне 1987. записао: “Ми можемо да немамо много ствари – јер имамо Чкаљу. Они који немају Чкаљу, морају да имају све остало“. 

Миодрага Петровића Чкаљу смо изгубили. Пустили смо га да умре у великој биједи.

Посљедњи великан међу звијездама југословенског глумишта, а надасве посљедњи национални јунак – човјек из народа који је својим земљацима подарио толико смијеха да ће увијек остати у њиховим сећањима као Паја Јаре, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко напаст, Јованча Мицић… 

Умро је 20. октобра 2003. године у великој биједи, више гладан неко сит.

Жалио се како га мучи самоћа. Напуштен од колега, гледајући како му пријатељи један по један умиру, Чкаљин чувени осмјех почео је да блиједи. Он је добио награду за животно дјело „Цар Константин“, у говору је рекао оно што смо одавно заборавили. Дуго је живио као да је сахрањен.

– Да сам у Америци, и да сам примио овако велику награду захвалио бих се, прво, својој жени, па деци, па ташти, затим продуценту и редитељу. Али, пошто сам, срећом, у својој драгој земљи Србији, захваљујем се, прво, свом шефу самопослуге што ми, понекад, одвоји пензионерску коску, па комшиници у бараци која ми остави млеко испод тезге, па мом поштару који ми увек, на време са закашњењем, донесе пензију. Да није било њих, не бих био овде“, открио је тада глумац.

БРАНИСЛАВ НУШИЋ ... Да се не заборави!


Славни српски књижевник, комедиограф,

дипломата и академик


БРАНИСЛАВ НУШИЋ

Рођен је у Смедереву  20. октобра 1864. године.



Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Писац цинцарког порекла, студирао је право у Грацу и Београду. Као дипломата је радио у конзулатима Србије у Солуну, Битољу, Скопљу и Приштини. Био је драматург и управник позоришта у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.

Због сатиричне песме "Два раба" осуђен је на две године затвора. Учествовао је као добровољац у Српско-бугарском рату 1885. године.

У Првом светском рату прешао је са српском војском преко Албаније.

Даровит портретиста и писац веома развијеног смисла за позоришну сцену и њене законе, запажао је негативне појаве и са много духа сликао свет који га је окруживао. Његова дела редовно су била на репертоару српских позоришта између два рата, а и данас се играју на нашим позоришним сценама.

Најпознатије Нушићеве комедије су: "Сумњиво лице", "Госпођа министарка", "Народни посланик", "Ожалошћена породица", "Покојник", "Пут око света", "Др", "Мистер долар".

Познате Нушићеве приповетке и романи су: "Аутобиографија", "Приповетке једног каплара", "Општинско дете", као и трагедије "Кнез Иво од Семберије" и "Хаџи- Лоја".






Споменик Браниславу Нушићу 

на Тргу републике у Београду

За вјернике Српске православне цркве ... 20. октобра су Свети мученици Сергије и Вакхо - СРЂЕВДАН

 

Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев.

И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме.

По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога."

Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу.


Пострада св. Вакхо у граду Варвалису.
Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. године.

 

уторак, 19. октобар 2021.

19. октобра 1918. НАПРАВЉЕНА ЈЕ НАЈВЕЋА И НЕПОПРАВЉИВА ГРЕШКА У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА, КОЈА ЋЕ НАС ЦИЈЕЛИ ДВАДЕСЕТИ ВИЈЕК КОШТАТИ МИЛИОНСКИХ ЖРТАВА, НАЖАЛОСТ!


 НАЈВЕЋА ТРАГЕДИЈА 
И ДАН НАЈВЕЋЕ ЗАБЛУДЕ 
У ИСТОРИЈИ ПОСТОЈАЊА 
СРПСКОГ НАРОДА! 

ТА НАИВНОСТ И НЕПОПРАВЉИВА ЛАКРДИЈА 
КОШТАЋЕ НАС ЦИЈЕЛИ ДВАДЕСЕТИ ВИЈЕК 
НАЈВЕЋЕГ СРПСКОГ СТРАДАЊА 
У НАШОЈ ИСТОРИЈИ!


ЉУБАВ НА БАЛКАНУ, ПРОТКАНА СУЛУДИМ
 ТЗВ. БРАТСТВОМ И ЈЕДИНСТВОМ 
ЗЛОЧИНЦА ЈОСИПА БРОЗА 
– НАЈВЕЋА ЈЕ ТРАГЕДИЈА 
У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА.

На данашњи дан су Срби и Хрвати постали 
“ПРАВА БРАЋА”, 
која ће се касније цијели вијек 
у непрекидној мржњи и ратовима убијати!
----------------

Декларацију су потписали, тадашњи предсједник српске владе Никола Пашић и предсједник Народнога вијећа СХС Антон Корошец, уз учешће представника Југословенског одбора. Овом декларацијом призната је равноправност Државе Срба, Хрвата и Словенаца.

19. октобра 1918. године у Загребу је Народно вијеће Срба, Хрвата и Словенаца донијело Декларацију о уједињењу свих Јужних Словена у једну државу. Ово је био посљедњи корак пред уједињење јужнословенских народа.

Неколико дана касније делегација Вијећа у Београду објавила је постигнут договор у Загребу, о уједињењу преосталог јужнословенског етничког простора бивше Аустро-Угарске у јединствену државу са Србијом и Црном Гором.

Након ове објаве, требало је изједначити права свих народа који ће се ујединити. Те је тако склопљена Женевска декларација, споразум који је направаљен посљедњег дана Женевске конференције која је трајла од 6. до 9. новембра.






За вјернике Српске православне цркве ... 19. октобра је Свети апостол Тома - ТОМИНДАН ... Један од дванаест великих апостола

   

Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. 

На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.
И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20).

После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га.

У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене.
Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу.
Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа.

Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди  апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома.

Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна.

И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

СРБИМА
који Светог апостола Тому  - ТОМИНДАН,
славе као своју крсну славу, уз божији благослов
желим сваку срећу и упућујем честитке!

Moлитвама Светом апостолу Томи,
нека вам Господ дарује мир, здравље, сваку утјеху,
духовни напредак и свако благостање!