субота, 05. децембар 2020.

Шта нам је донио и у наслијеђе оставио антисрпски злочиначки Хашки трибунал ...


Све оно најбитније на једном мјесту ...

Злочиначки Хашки трибунал 
нису интересовале српске жртве, 
а још мање су их интересовали злочинци 
који су починили злочине над Србима!


ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Све оно што је пратило хашку инквизицију и назови рад суда имало је горчину - од његовог оснивања, сврхе и мотива, финансирања, начина рада, тужби и пресуда и на крају коначних резултата који су потпуно спорни, изван сваке разумне сумње дискутабилни, а у перспективи и врло опасни.
Жена-монструм, главни тужилац Хашког трибунала Карла Дел Понте са којом сам се три пута састајао, једном на њен позив и у Хашком трибуналу и све што ми је обећала, наравно да је била чиста лаж, јер њу уопште нису интересовале српске жртве, а још мање су је интересовали злочинци који су починили небројене злочине над српским народом. 

По повратку из Хага то сам и изјавио за медије

Слободно се може рећи да је највећу сатисфакцију Хашки трибунал пружио запосленима, који су за 25 година у име његове "правде" потрошили близу три милијарде долара, од чега је велики дио отишао на апанаже његових судија, тужилаца и осталог помоћног особља.

Све остале “заинтересоване стране”, рачунајући ту најприје оне којима се тамо судило (Срби, Хрвати, Бошњаци, Албанци, а нашао се и један Македонац) имале су мање-више о Хашком трибуналу најгоре мишљење.
Већина Срба, с разлогом, о Трибуналу има горе и од најгорег мишљења.
Само понекад би му се клицало, и то у случају “цркавања комшијске краве”, то јест када би неком из супротног табора била изречена каква, по могућности вишедеценијска или доживотна робија или би њихови “хероји” бивали ослобођени, па макар и након тога што су претходно осуђени на чак 24 и 18 година (случај хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача).

Без помирења

Најмање прилика да се тим поводом радују имали су Срби, који су у старту означени као главни “клијенти“ фамозног ICТY и по броју оптужених и по годинама робије које су осуђенима изречене (више од 1.100 година), па је некако и најлогичније што се главна ватра на Хашки трибунал бљује из Републике Српске и из Србије, а Хаг се доживљава као дубоко антисрпски суд. Уосталом, то је и доказано. 

Примјера ради, од шест доживотних робија свака је изречена Србима, а генералу Ратку Младићу је, између осталог, пресуђено и за геноцид.
Али знао је Хаг да наљути и Хрвате, па чак и по мало и Бошњаке, јер су и најминималније осуде на њихов рачун бацале сјенку на “праведност” њиховог рата.

Иако је у његовом оснивачком акту стајало да му је, између осталог, и мисија да донесе помирење међу закрвљеним балканским племенима, тај императив је непрестано потенциран, а резултат је био сасвим супротан.

У легату Хашког трибунала остаће незарасле и позлеђене старе ране, нове подјеле и пријетња потенцијалног сукоба који би опет на терену и рововима “исправио” и кориговао хашку (не)правду.

А неправда је учињена од самог његовог оснивања, јер га је основао ненадлежан орган Уједињених нација, /Трибунал је основао Савјет безбједности што није његова надлежност. Такав суд могла је да оснује и да изгласа само Генерална скупштина Уједињених нација.

Хашки трибунал ће остати 
као синоним за неправду

Критика Хага је заснована на селективном дијељењу такозване правде.

Тако ће Хашки трибунал остати као синоним за неправду. У рату зараћени народи и никад помирени поједине пресуде, као и доказни материјал користили су као аргументе у сукобима са другим народима у региону, а то не иде у прилог помирењу. То нема никакве везе с помирењем. То су стални разлози за будуће политичке и друге врсте сукоба.

СВЕ СМРТИ У ХАГУ 
Умирали, убијали се, а један је ликвидиран 
током ХАПШЕЊА

Сасвим је, дакле, јасно да хашке пресуде неће одиграти готово никакву позитивну улогу у промовисању помирења. Штавише, све што је учињено само је донијело огорченост свим странама.

У Републици Српској и у Србији има много оправданог бијеса у ономе што људи виде као антисрпску пристрасност суда. Суд једноставно није зарадио поштовање у очима јавности.

У међувремену, у другим дијеловима региона постоји гњев што је суд покварио слику о њиховим земљама. Многи у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији сматрају нечувеним то што је прст кривице уперен и у њихове војне команданте и политичке лидере. Чињеница да је много тих команданата - као што су Анте Готовина, Рамуш Харадинај Сефер Халиловић и Насер Орић - касније ослобођено за њих је само аргумент да њихове активности не заслужују осуду и да није ни требало да буду довођени пред Хашки трибунал. Под таквим околностима, тешко је видјети како је суд поставио било какве темеље помирења“.

Недосљедност и селективност

Кривични суд попут овог не би смио да буде средство за писање историје, а често су његове одлуке ишле управо у том правцу, макар тако што су сугерисали главне кривце и највеће жртве. Као ови први недвосмислено су оквалификовани Срби, а посљедњом пресудом Прлићу и осталима су осуђени и Хрвати из БиХ и то само за злочине почињене над муслиманима. Србе нико и не помиње, јер су свакако поубијани.

Међутим, зар није легитимно да се Срби и Хрвати запитају да ли је могуће да муслимани нису били актери никаквог етничког чишћења иако о томе недвосмислено говоре бошњачке етнички хомогене средине. а што је недвосмислено показао и попис становништва из 2011. године.
Ту претензију Трибунала да кроји историју доказана је и у чињеници да су “историчари много бољи у историји него судови” и да “људи на Балкану морају да погледају негдје друго, ван Хашког трибунала, како би разумјели шта се догађало деведесетих година прошлог вијека. Оно што је суд забиљежио јесте нетачно и накарадно, у најблажем случају речено.

Недосљедност и селективност у пресудама и казнама, чудно вођење поступака, као и политички обојена правда нису били једине контроверзе у раду овог назови суда.

НАТО злочини

Некад се просто није могла прикрити пристрасност и потреба да се судским одлукама потврди унапријед донијета политичка пресуда, али и својеврсна селективност која се не огледа само у огрјешењима спрам зараћених страна, већ и превиђање злочина и злочинаца у југословенском конфликту који су дошли са стране. Јер ако се досљедно држимо формалности која стоји у темељу Трибунала, онда ћемо примијетити да је он формиран да процесуира злочине почињене на територији бивше Југославије, а њих нису чинили само припадници зараћених народа. Хашки су је требао и имао је искључиву надлежност да суди појединцима, а никако народима. Сам је доносио правила по којима ће да ради. Проблем је у томе што је радио селективно и по налогу оног ко га је и основао и плаћао. А ту су били Американци и НАТО агресори.

 Ако се сјетимо да је у одређеним фазама југословенске ратне трагедије активно учествовао злочиначки НАТО, онда су се и злочини Алијансе, које нико не може оспорити, требали наћи на дневном реду овог суда. Од злочиначких НАТО бомби и ракета нису страдали само војници и објекти Војске Републике Српске и СР Југославије, већ и цивили, али та кривична одговорност никад није дошла на ред и покривена је циничном кованицом о „колатералним штетама“.
Та „увиђавност“ суда спрам НАТО злочина даје за право његовим критичарима који су у њему видјели само инструмент за реализацију америчких интереса, тим прије што је Трибунал и основан на приједлог тада државног секретара САД Медлин Олбрајт, али и подгријава сумње ко је и у које сврхе финансирао рад Хашког трибунала. Иако статут Трибунала предвиђа да га стриктно финансирају Уједињене нације, по свој прилици било је и других много издашнијих спонзора који новац нису давали баш из узвишених идеала да помогну правду, као што није само због Олбрајтове Трибунал називан „америчким судом“. Да су се крили неки други мотиви говори и чињеница како никад није омогућена транспарантност финансирања Хашког суда који је узалуд у Уједињеним нацијама тражила Русија.

Хашки трибунал је затворен, али ће многа питања остати и даље отворена. Углавном и искључиво захваљујући и њему.

Који су били прави циљеви

Ето, дошло је вријеме да се оконча рад Трибунала у Хагу, али иза њега неће остати ни истина ни правда ни стабилан мир у земљама бивше Југославије базиран на прихватању гријехова из деведесетих.
Слободан Милошевић није дочекао одлуку суда.

Дати прецизан одговор на питање који је истински учинак Трибунала заиста је изазов који не тражи нека посебна доказивања.
У свим тим одлукама суда заиста је било много различитих ставова везаних за најбитнија питања који су били противрјечни. То се, на примјер, видјело и у овој посљедњој пресуди Прлићу и хрватским генералима, који су осуђени, док су Анте Готовина и Младен Маркач ослобођени за злочине у “Олуји”. Ти парадокси дубоко компромитују рад суда.

Политички притисци

Главни задатак Хага је био да хапси злочинце и да обезбиједи да жртве добију сатисакцију - јер злочинац је злочинац, а жртва жртва, али тај циљ није уопште остварен.
Јер, су циљеви Трибунала били политички: скидање одговорности и проналажење идеалног кривца за ратове.

Американци су одлучили, а Трибунал је својим селективним пресудама то и спроводио да су Срби за све једини кривци. Такав је био историјски третнутак, па смо добили ту неславну улогу главних криваца. А вјерски и грађански рат када настане на таквом подручју - он нема логику, јер сви су били и злочинци и жртве, али то Трибунал није интересовало.

Суд је упорно контаминирала политика са доминатном улогом Америке и злочиначке НАТО Алијансе. Суд уопште није могао да се  избори за своју самосталност, његове судије су поклекле пред доминацијом оних који су их основали и плаћали, а то су Американци. 

Злочиначки Хашки трибунал
није донио помирење

Неправде нису могле да доведу до помирења у региону. Хашки трибунал није ни могао да обави тај задатак умјесто свих жртава, а њих је било на свим зараћеним странама.

Његове пресуде не могу да буду од значаја за сам процес помирења из два разлога: жртве нису добиле сатисфакцију, јер је Трибунал дијелио селективну правду фаворизујући муслиманске жртве, док га српска страдања нису ни интересовала.

Његове пресуде неће промијенити историјску перцепцију рата, али ће разумнији дио политичких елита почети да размишља о томе да је ово био рат у којем су сви чинили злодјела.

Шта је све урадио Хашки трибунал

 Хашки трибунал је први суд за ратне злочине који је основао за то ненадлежан орган - Савјет безбједности Уједињених нација након нирнбершког и токијског процеса, на којима се судило за фашистичке злочине и злочине јапанске војске у Другом свјетском рату.

- Основан је у мају 1993. године као одговор на злочине почињене у грађанском рату на територији Хрватске и БиХ,
Судио је за геноцид, злочине против човјечности, повреде ратног права и обичаја рата и тешке повреде женевских конвенција,

- Прва оптужница је подигнута против Драгана Николића, команданта логора Сушица у Источној БиХ, прво суђење Душку Тадићу за злочине у логору Омарска /Приједор/ током 1992. године,

- Прва пресуда била је против Дражена Ердемовића, Хрвата из Босне и Херцеговине, због злочина у Сребреници; први признао кривицу за злочин,

- За 24 године постојања суд је оптужио 161 особу (од тога 109 Срба),

- Ослобођено 19, међу њима од Срба само тројица (генерал Момчило Перишић, Милан Милутиновић и Војислав Шешељ),

- Оптужнице повучене против 20 особа, против 17 поступак обустављен због смрти прије доласка у Хаг или у току поступка /Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић - овдје треба нагласити да је злогласни тужилац Карла Деп Понте намјерно чекала да они умру, па да их не може ни оптужити/,

- Изречено шест доживотних казни, све Србима (Станислав Галић, Милан Лукић, Здравко Толимир, Вујадин Поповић, Љубиша Беара и Ратко Младић),

- У случају 20 оптуженика пресуде су донијете на основу признања о кривици (међу њима је била и Биљана Плавшић, бивша предсједница РС),

- Пред судом се појавило 4.650 свједока,

- Укупно 56 осуђених је одслужило казну, још 18 је у затворима,

- Када се све сабере, само су припадници српског народа из највишег политичког и војног руководства оптуживани и осуђивани. Србима су изрицане максималне казне и Срби су укупно добили више од 1.100 година затвора, док су сви остали заједно осуђени на нешто преко 360 година затвора,

- Осуђено укупно 72 Србина, 20 Хрвата, шесторица муслимана /минималне казне/ и по један Албанац и Македонац,

- У марту 2016. године Трибунал је имао 425 запослених из 69 држава; кад је почињао са радом тамо је радило 1.200 људи,

- Процјењује се да је Хашки трибунал коштао око 2,5 милијарди долара: само од 2010. године на располагању је имао буџет од близу 720 милиона долара,

- Осморица хашких осуђеника умрли су након суђења или током изрицања казне (Милан Бабић, Љубиша Беара, Мирослав Дероњић, Миле Мркшић, Здравко Толимир, Милан Гверо, Драго Николић /све Срби/, и муслиман Расим Делић),

- Осам особа је преминуло у Хагу током процеса (Слободан Милошевић, Ђорђе Ђукић, Горан Хаџић, Славко Докмановић, Милан Ковачевић, Момир Талић, и муслиман Мехмед Алагић, као и Хрват Слободан Праљак).

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ НАЈВЕЋЕ ЗЛО ШТО И НЕ ЧУДИ, јер су га основали Американци који су након Другог свјетског рата извршили агресију на 37. држава и широм свијета су убили преко 20. милиона недужних људи.

За њих нема суда, јер правда у свијету не постоји. Правда је само фикција. Такозвану правду дијеле они који су најјачи и то пушком, силом, моћи и новцем.

петак, 04. децембар 2020.

04. децембра је ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ


 ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Српска православна црква и њени вјерници прослављају данас празник Ваведење Пресвете Богородице, који симболизује долазак трогодишње Марије у Јерусалимски храм и њено завјештање Богу.

Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород, дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.

На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. 
Марија се на остале степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.
Марија је у храму остала девет година. Пошто су јој у међувремену умрли родитељи, свештеници су одлучили да је удају за 80-годишњег удовца Јосифа, који је већ имао одраслу дјецу.

Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.

Марија је живјела у Јосифовој кући као што је живјела у храму, тако да је она била прва монахиња - она која је живот завјештала Богу.

Ваведење је слава манастира Хиландар

четвртак, 03. децембар 2020.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


3. децембра 1869. године рођен је
један од најпознатијих српских правника 
20. вијека, академик 
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
Био је човјек са занимљивом 
и пребогатом биографијом.

 
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 



СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
српски правник, историчар и политичар, 
коначно је нашао вјечни мир у Србији.

Његови земни остаци сахрањени су 53. године послије смрти, уз највише државне и војне почасти.

Тиме је коначно исправљена неправда дужа од пола вијека.

Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани, и пренијети су у храм Светог Саве у Лондону, гдје је 5. децембра одржан парастос.

Дана 8. децембра су пренијети у Србију, гдје су 10. децембра сахрањени у Алеји зслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

ДУГ ПУТ је био у тешкој и дугој борби за рехабилитацију Слободана Јовановића.

Била је то 20-годишња борба да се овом српском великану 
одају заслужене почасти.

Требало је и формално-правно скинути идеолошку љагу с његовог имена и најзад великана сахранити у његовој Србији.

То није био ни брз ни лак процес, али је ипак успјешно завршен.

Слободан Јовановић у друштву писаца
око 1905. године

Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ,
Алекса Шантић и Јанко Веселиновић.
Други ред: Слободан Јовановић (лијево)
и Милорад Митровић (десно).
Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола,
Радоје Домановић, Светолик Јакшић,
Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ - Да се не заборави!

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ 

Рођен је 3. децембра 1844. године у Београду

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 

 Владан Ђорђевић је рођен 21. новембра/3. децембра 1844. у Београду од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Отац Ђорђе, санитетски потпоручник, пореклом Србин, потицао је из северне Грчке. Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као кћерка Марка Лека и праунука Марка Лека из Влахоклисуре. Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазда над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је Ђорђевић носио све до матуре, када на предлог Ђуре Даничића почео да користи „народније“ име Владан, као превод другог дела свог имена (кратија, гр. - владавина).

Гимназију је завршио у Београду, а као ђак је био један од покретача Уједињене омладине српске и био њен секретар. У мају 1867. године када се у Москви одржавала етнографска изложба и Свесловенски састанак (Други свесловенски конгрес), Уједињена омладина српска је за свог представника изабрала Владана Ђорђевића.[1] Из Москве је слао извештаје листовима "Застави" у Новом Саду и "Србији" у Београду. Из извештаја се види да је био одушевљен целокупном манифестацијом.

Под утицајем Јосифа Панчића, определио се за студије медицине у Бечу где је и докторирао 1869. Специјализацију из хирургије завршио је у Бечу (1869—1871) код чувеног професора Билрота и био је први школовани хирург у Србији. Да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у Француско-пруски рат и укључује се у рад пруског санитета. У овом рату у близини Франкфурта Ђорђевић је организовао ратну болницу, што му је донело војни чин и похвале хирурга Лангебека.

Након повратка у Србију једно време радио је као приватни лекар, а затим је примљен у српску војску у којој постаје први санитетски пуковник.

Др Владан Ђорђевић
Пуковник Хипократ, непосредно после
Српско-турских ратова (1876-1878).

Војни је лекар и шеф хируршког одељења војне болнице од 1871. Један од оснивача Српско лекарско друштво (1872) и покретач часописа Српски архив за целокупно лекарство (1874). Од 1873. обављао је дужност личног лекара кнеза Милана. Један је од главних оснивача Црвеног крста у Србији (1876). У првом српско-турском рату (1876) је био начелник санитетске службе моравско-тимочке војске, а у другом (1877—1878) начелник санитетске службе врховне команде Српске војске. Основао је и био први управник Војне болнице у Нишу од (1878). Начелник је цивилног санитета Србије од 1879, а 1881. је испословао његову широку реформу. И у српско-бугарском рату 1885/6. је начелник санитетске службе врховне команде.

Ђорђевић је био председник београдске општине 1884—1888, а министар просвете и привреде 1888. године у влади Николе Христића. Потом прелази у дипломатију као посланик Србије у Атини од 1891. и у Цариграду од 1894. године, где је допринео постављању српских владика у Македонији.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892.

Председник је владе и министар иностраних дела од 11. октобра 1897. до 12. јула 1900. године. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске.

 Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александара Драгом Машин.

У затвору је на шест месеци 1906. године, због наводног објављивања државних тајни у књизи Крај једне династије. У току Првог светског рата био је у аустријској конфинацији, ради русофилства од анексионе кризе из 1908. године.

Владан Ђорђевић је преминуо последњег дана августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Усамљен стар и болестан у 86 години живота окончао је свој живот накадашњи први доктор хирургије у обновљеној Србији, организатор цивилног и војног санитета, оснивач нишке Војне болнице, Црвеног крста у Србији, дипломата, политичар, министар, председник владе, академик, писац безбројних романа... 

Држава је о свом трошку „без помпе и галаме“, сахранила овог српског великана у Београду. 

среда, 02. децембар 2020.

Мајски преврат, ноћ која је променила српску историју: Шта се заиста десило династији Обреновић?

 Други пишу ...

Мајски преврат, ноћ која је променила српску историју: 

Шта се заиста десило династији Обреновић?

О томе шта се заиста догађало те судбоносне ноћи када су убијени краљ Александар и краљица Драга и којим редом, не постоје довољно поуздани подаци.

Чак и данас, 113 година након убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, не постоје потпуно поуздани подаци који би разјаснили све оно што се дешавало те судбоносне ноћи 11. јуна 1903. 

У ноћи 29. маја (11. јуна по новом календару) 1903. године, група завереника, под руководством капетана Драгутина Димитријевића Аписа, вођом тајне организације "Црна рука", упала је у двор и убила краља Александра Обреновића и краљицу Драгу. Како пар није имао наследника, био је то крај династије Обреновић, а на чело државе дошао је Петар Карађорђевић. Ово су данас све познате чињенице. Ипак, о томе шта се заиста догађало те судбоносне ноћи и којим редом, не постоје довољно поуздани подаци.

Узела кубуру и пресудила јој: Кнегиња Љубица убила љубавницу кнеза Милоша!

Неоспорне чињенице

Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима су, подељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском дому. У 00:45х, капетан Драгутин Димитријевић Апис, један од вођа завере, командовао је полазак у двор. Гардијски поручник Петар Живковић је у тачно 02:00 отворио завереницима дворска врата. Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, али у кревету није било никог.

 Тражење краљевског пара је безуспешно трајало близу два сата. За то време погинули су капетан Јован Миљковић, краљев ордонанс и пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у заверу. Рањен је био и Апис. Он је видео како неко бежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардиста и тешко га ранио са три метка у груди. У тим тренуцима, завереници су сматрали да је завера пропала - Апис је лежао рањен у сутерену, а краља и краљице једноставно није било! Даљи ток догађаја је споран!

                                                                                      Драган Димитријевић Апис

Dragutin Dimitrijević Apis, foto: Wikipedia

У верзији која је прихваћена у серији "Крај династије Обреновић", скривену локацију на којој су се крили последњи Обреновићи открио је први краљев ађутант, генерал Лаза Петровић који је заробљен чим су завереници ушли у двор. Он је, према овој верзији, имао рок од десет минута да каже где су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Не постоје историјски подаци који би потврдили да је он одао локацију у замену за свој живот. Александар и Драга су се, према овој верзији, крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Та мала просторија је служила за краљичину гардеробу, а ормари су затворили рупу у поду, која је била улаз у тајни пролаз (који је наводно водио до руског посланства). Краљ је, наводно, пре него што је изашао, тражио да завереници потврде заклетву. Према једној верзији они то и јесу учинили, а према другој, запретили су бомбама уколико Обреновићи не отворе.

Међутим, краљ и краљица можда се уопште нису крили ту!

Према другој верзији, приликом поновне претраге краљевске спаваће собе, коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. Како год било, по изласку Обреновића из скровишта, расплет је неоспорно био крвав. Капетан Михаило Ристић Уча је испалио на њих све метке из свога револвера, за њим Вемић и капетан Илија Радивојевић. Извесно је и да су сви официри у двору и дворишту двора својим сабљама пробадали тела. Градом су касније калале гласине да је краљ, иако тешко рањен, био жив и да је умро тек у мртвачници, али за ово нема доказа. Према анализи патолога Александар Обреновић био је мртав већ после првог метка. Одмах затим убијен је и генерал Лазар Петровић, али је могуће да је он убијен и пре проналажења краља и краљице и да није имао никаквог удела у откривању локације. Тела Александра и Драге Обреновић бачена су преко прозора.

Умешаност Петра Карађорђевића такође је дискутабилна

Неоспорно је да је Петар Карађорђевић, потоњи краљ Србије, знао за заверу, јер је београдски трговац Никола Хаџи Тома тим поводом послат у Швајцарску где се састао са Петром који је тамо живео као обичан грађанин. Наводно, он није хтео да пристане на убиство и, ослањајући се на тај његов став, једна група старијих завереника, којој је на челу био генерал Јован Атанацковић је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натера на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење и на предлог капетана Драгутина Димитријевића, Радомира Аранђеловића и Анте Антића, одлучено је да краљ и краљица буду убијени.

уторак, 01. децембар 2020.

1. децембра 1918. године, направљена је једна од највећих историјских грешки српског народa!


1. децембра 1918. године 
 -- направљена је непоправљива 
   историјска грешка српског народа, 
односно похлепног краља 
Карађорђевића и његове свите.



СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ

Прошао је један вијек, 
а ми још увијек живимо у сопственим заблудама.

                                          

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Кад су важни историјски датуми увијек напишем 

- ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности увијек  напишем - за сјећање и памћење.

Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године, направљена највећа историјска грешка у историји српског народа.

Наиме, СРБИ су већ тада дакле тог дана,  проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,  касније свима помогли  да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели. 

Само Срби нису успјели да створе 
своју српску државу!
Улазак српске војске у ослобођени Загреб 1918. године.

Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.

А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци.

Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.

БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.

Улазак српске војске у ослобођени Сплит 

"Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била!"

Ово су биле ријечи којима је сплитски градоначелник др Јосип Смодлака дочекао на Риви 2. батаљон 13. пјешадијског пука Тимочке дивизије 20. новембра 1918. године.

Сасвим је, дакле, јасно да  једино Срби 

никад нису сами себи створили своју српску државу, 

наравно у којој равноправно требају 

и могу да живе и други народи!

Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.

Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.

Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио  уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.

Упропастио је  СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала  само зато што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ...

 Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе...

Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.

И сасвим на крају и по свему судећи, ове чињенице ево ни данас никога не интересују.  Зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана...

----------------
ПРИЛОГ
-----------------


(Краљу Александру о Хрватима) 

– Ми се са њима нећемо усрећити
ИЗВЕШТАЈ
ВОЈВОДЕ ЖИВОЈИНА МИШИЋА
Њ.К.В. АЛЕКСАНДРУ О ХРВАТИМА

(Након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака 
и других места)

Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш … ствар је пропала …

Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити …

 Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи".

"Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића


Краљ Карађорђевић није послушао 
славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА 
и српска трагедија се наставила 
и данас траје, нажалост!