петак, 23. април 2021.

Из славне српске прошлости ... На православни празник Цвијети Љета Господњег 23. априла 1815. подигнут је Други српски устанак ... Овај дан се обиљежава и као Дан Војске СРБИЈЕ

Милош Обреновић је након празничког богослужења у цркви брвнари у Такову код Горњег Милановца на празник Цвети позвао угледне Србе да поново узму оружје у руке и наставе борбу за слободу коју је 1804. године током Првог српског устанка започео Карађорђе Петровић.

"Чујте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује, и очује и да свак добро разуме и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити.

Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините,да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио."

Овим речима је Милош Обреновић изашао пред народ. На то сви једногласно повичу:

"Све на нашу душу, и врат и образ..."

Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех.

Након тога, кнез Милош је у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело,узео заставу,изашао напоље и рекао:

- Ево мене, ето вас - рат Турцима! 

 Ко је био МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ можете прочитати ОВДЈЕ


Овај дан се обиљежава као 

Дан Војске Србије


ЧЕСТИТАМ ПРАЗНИК!

ПОЧАСНА ПАЉБА НА КАЛИМЕГДАНУ

четвртак, 22. април 2021.

Теби Бања Луко с љубављу ... ЧЕСТИТКА за дан ослобођења од фашизма у Другом свјетском рату!

 
 

ЈАСЕНОВАЦ - највећи усташко-фашистички злочини и геноцид почињен над СРБИМА, Ромима и Јеврејима ....


 Зашто злочинац Јосип Броз 
својим јединицама никад није наредио 
да крену у ослобађање
логораша из усташког логора Јасеновац.
ЗАШТО? 


Нема свјетске вукојебине у којој није био,
једино му никад на ум није пало
да оде у Јасеновац и да ода почаст
стотинама хиљада невино и на најсвирепије начине
ликвидираних жртава од стране хрватских усташа.


22. априла 1945. године 
- организовано је бјекство затвореника 
из усташког Јасеновачког концентрационог 
логора смрти. 

Овај датум обиљежава се као 
Дан сјећања на жртве холокауста, 
геноцида и друге жртве фашизма 
у Другом свјетском рату.


Јасеновац је мјесто најмасовнијег страдања Срба 
у Другом свјетском рату, симбол геноцида 
и огромна историјска рана 
која никада неће до краја зацијелити 
и да је настао на страницама мржње, болесне, 
мрачне идеологије и концепту истребљења.


Дучићева пјесма о српском страдању

У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао ријечи којима је описао патње свог народа.

Извјештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа.

 Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана пјесма у бившој Југославији - "Врбас", објављена у "Американском Србобрану" 28.октобра 1941.



среда, 21. април 2021.

Од обичног сарајевског криминалаца до убице једног од највећих усташких крвника Макса Лубурића

 Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


"ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕПЛОВ"!


За оне који имају времена 
и оне који воле да читају

Илија Станић, сарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе и због тога под сталним надзором југословенске тајне полиције, био је идеалан кандидат за удбашког егзекутора. Човек који је део своје младости провео у Коњицу код брата Луке и у Зрењанину, код тетке, где је учио керамичарски занат. Где год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље. 

ИЛИЈА СТАНИЋ, 
на Башћаршији у Сарајеву неких, сада већ давних година ...

После једне рације у Сарајеву побегао је из СФРЈ у Аустрију. Одатле бежи у Француску, где је ухапшен због крађе. Југословенски конзул Миле Нешић га је тада спасио затвора. Брбљив и слаткоречив, Илија Станић се тада овом конзулу и обавештајцу СИД-а први пут понудио да изда свог кума Вјекослава Макса Лубурића.

Чак је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији. Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у Паризу. 

После тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.

Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца, који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио хрватским, емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.


Хрватско усташко лудило:

 Усташки крвник
 Макс Лубурић тријумфално 
    се фотографисао 
 са одсјеченом главом 
Војводе ПАВЛА ЂУРИШИЋА       

Пуне две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968. године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па га је истерао из свог дома.

Када се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица вођена је под шифром „Кобра“.


Операција "Кобра"

Ријетко виђена слика 
- На позадини слике стоји управо овако:  
„Илија Станић, Мадрид 11. 11. 1967. 

Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“

Објаснио сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију, да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију. Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним речима: „Гдје си куме мој!“

Како су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не брините! И не бојте се ви, пазићу и вас.

"Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“

Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића: „Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“

У то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили. Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је сањао да буде нови Павелић.

Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.

У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он.

Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“

Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!

Усташки ратни злочинац Макс Лубурић, десна рука крвника Независне државе Хрватске Анте Павелића и један од главних оснивача усташког хрватског конц-логора Јасеновац

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!


Од славе до немилости

Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито.  /Ово никада није потврђено, нити доказано, јер да је Броз имао ту намеру, он би то и урадио!/.

Дакле, до тога никада није дошло из много разлога. Наиме, популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.

Иако се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога, наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио, убиства су се увек добро плаћала. 

Осамдесетих година Станић се повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и Херцеговине, све док у првој половини деведесетих није откривен као УДБИН плаћени убица.

уторак, 20. април 2021.

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ - Да се не заборави!

 
20. априла 1860. године,
рођен је славни српски књижевник
ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Живио је врло кратко, само 34. године
Биста Војислава Илића на Калимегдану, Београд

понедељак, 19. април 2021.

СЛАВНА СРПСКА ПРОШЛОСТ И НЕИЗБРИСИВО ПАМЋЕЊЕ ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ - ИСКРЦАВАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА КРФ!

Прије стотину и пет година једна држава напустила је своју територију и преко друге двије отишла у трећу, савезничку. Одлука да и Влада и војска и цивили крену пут Албаније и Црне Горе, голгота и крфски период - јединствени су догађаји и у српској историји и у свијету. Данас се обиљежава стотину и три  године искрцавања српске војске на Крф.

Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пјешке. Прије стотину и четири године, најиздржљивији српски војници савладали су муке и искрцали се на Крф, гдје су се опорављали и спремали да поврате дио своје окупиране територије.

Албанска голгота и период на Крфу, јединствени су у историји и најзначајнији догађаји за Србију током Првог свјетског рата.

У тренутку када су српске трупе са Владом и краљем дошле на албанску обалу послије тешке албанске голготе, оне су биле једини симбол присуства Срба у међународној заједници и политици.

Албанску голготу и искрцавање српске војске на Крф, путем штампе пажљиво је пратио и свијет - поготово земље савезнице.

То је вријеме великих сукоба француских и њемачких армија код Вердена када је требало подићи морал тих савезничких армија, посебно француске, и када је српски случај служио као врста стимуланса да се издржи на фронту.

Као и догађај, и страдање је било без преседана. Погинуло је више од 77.000 војника и 140.000 цивила. Због глади, тифуса, страдања у логорима - неке су процјене да је број умрлих и до милион.

Било је потребно вријеме да Србија изађе из демографског минуса. Догодила се велика промјена у структури популације - која је писала даљу историју.

Тај пут се може поредити са Кинеским великим маршем, са сјеверним маршем у Руској револуцији, али страшније је, јер је било много цивила.
Српски народ је успио да се обнови послије тога, увијек се послије неког времена обнови, али толико страдање није забиљежено.


Као и у свим великим ратовима, роде се нови људи, али најбољи страдају у рату - и то је најтежа посљедица свега.

недеља, 18. април 2021.

Из серијала - ЗАБОРАВЉЕНЕ СЛАВНЕ СРПКИЊЕ ... ЈУЛИЈА ХЛАПЕЦ ЂОРЂЕВИЋ

Јулија-Јулкеа Хлапец Ђорђевић, рођена је 1882. године Бечеју, тадашња Угарска. Докторирала је са само 24 године на Филозофском факултету у Бечу. Њена докторска теза објављена је 1908. у Летопису Матице српске. Током Првог светског рата водила је дневник у Бечу, а те белешке под именом „Цртице из прошлости Аустроугарске“ објављене су у Београду 1922. у издању Геце Кона. После рата живела је у Чешкој, у земљи свог супруга и посветила се књижевности и јачању покрета за женска права. Најпознатији Јулијин роман је “Једно дописивање”.

Докторирала са само 24 године, говорила пет језика

У Јулијиним биографским подацима наводи се да је била врхунска интелектуалка и једна од најобразованијих жена прве половине 20. века. Говорила је енглески, немачки, француски, мађарски и чешки. 

О приватном животу Јулке Хлапец-Ђорђевић нема много података, а поред информација о школовању, познато је да се удала за чешког официра Здењка Хлапеца, да је имала две ћерке и да је након удаје живела у Чешкој. Добро је упознала и била је упућена на чешку културу и књижевност, те је учествовала у одржавању и неговању чешко-југословенских односа, преводила је са чешког и на чешки, и објављивала критичке радове о чешкој литератури.

 Након изузетне јавне активности, током тридесетих година 20. века, по завршетку Другог светског рата, Јулка Хлапец Ђорђевић престаје да објављује радове, и нема података како је живела када  је и у земљи њеног супруга промењена власт. Није познато чиме се бавила последњих деценија свога живота, такође, није позната ни судбина њене заоставштине. Оно што је добро познато у Јулијином раду, јесте њена јасна феминистичка мисао.

 Међу првим женама у Европи је теоријски и научно утемељено говорила о положају жене у друштву , праву на рад и јавно деловање жене кроз историју. Такав контекст њене теоријске делатности у европским оквирима, кажу, спада у први талас феминизма, а када је реч о српском феминизму, Јулија заједно са Ксенијом Атанасијевић, припада групи интелектуалки, која отворено пише и говори о праву жена на образовање, захтевима за корениту промену породичних односа, о женским политичким правима и слободама.

Прва жена доктор филозофије у Аустроугарској

Иако је готово читав живот провела у иностранству, Јулка је активно учествовала у културном животу свога народа. Сарађивала је са низом листова и књижевних часописа као што су Српски књижевни гласник, Летопис Матице српске, “Женски покрет”, “Женски свет”, “Живот и рад”. Поред тога, ова жена необичне друштвене промишљености, појављује се и као иницијатор многих женских удружења у Србији. Њену феминистичку и, посебно хуманистичку, интелектуалну и животну позицију показује жеља да жена „после вековне чамотиње у мраку, обесхрабрена комплексом ниже вредности, ступи у људско друштво као самостално, равноправно биће, свесно свог људског достојанства”. Јасно је увиђала да главни узрок „тужне судбине женскиња” почива у њиховој интелектуалној заосталости и материјалној зависности.

Јулија Хлапец Ђорђевић је ауторка, између осталог, двотомног научног дела „Студије и есеји о феминизму”. Докторирајући у Бечу, на филозофском факултету 1906. ова Српкиња  је у исто време постала прва жена доктор филозофије у Аустро-Угарској.

У свом роману Једно дописивање, Јулка Хлапец Ђорђевић пише о нужном осећању спутаности које су жене у првој половини 20. века осећале и које је чинило да већина њих буде дубоко несрећна:

Изгледа да је за сада једној интелектуално развијеној и свог човечанског достојанства свесној жени врло тешко доћи до друштвене равнотеже, а камоли среће. Спутана обавезама и предрасудама, стиснута у калупе, готове за испијене мученице или нацифране лутке, њихова силна индивидуалност наилази свуда на препреке и неразумевање. Вида Адела Милчиновић, др Ксенија Атанасијевић,  Исидора Секулић ...

Умрла је 1969. године у Чешкој.

субота, 17. април 2021.

МИЛИЦА РАКИЋ - НЕМА ЗАБОРАВА, А НИ ОПРОСТА НАТО ЗЛОЧИНЦИМА!

 МИЛИЦА РАКИЋ

Навршиле су се пуне 22. године од како су  НАТО злочинци 17.  априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.

Трагедија се догодила након што је гелер од распрскавајуће бомбе улетио у купатило и погодио дjевојчицу у главу док је сједела на ноши.


Споменик НАТО агресије. 
На мермерном обиљежју 
у Ташмајданском парку 
у Београду је скулптура 
Милице Ракић

Милица Ракић је након погибије постала симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свијет.


И мртве очи Милице Ракић из Царства небеског ће вјечно прогањати злочинце-убице из НАТО aлијансе.                                                           
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА МИЛИЦЕ,

НАШЕ СРПСКО ЧЕДО!


*************************************

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ - Да се не заборави!


 17. априла 1919. године
 умро је славни српски књижевник и пјесник

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ


Живио је врло кратко, 
јер је био мучен по аустријским логорима...

Инспирисан сликом, из раног периода српског сликара реализма, Уроша Предића, „Сироче на мајчином гробу„, коју је Предић насликао 1888. године, за своју прву самосталну изложбу, Светозар Ћоровић није могао да остане равнодушан, јер је призор са слике изазвао велика саосећања у његовој души.

Са само својих шеснаест година, Ћоровић је 1891. године, у Мостару, написао пјесму „Сироче на мајчином гробу„, по слици Уроша Предића..
Суморани призори осликаног гробља, смрзнуте земље, крста и раке, преко које лежи дијете, лежи на вјечној кући своје мајке, огрнут слабим покривачем, скрхан болом за изгубљеном мајком, навели су младог пјесника, бунтовника и праведника, да напише ову пјесму.

И Урош Предић и Светозар Ћоровић приказали су, један сликом други пјесмом, судбину времена у коме су живели. Приказали су стварни живот обичних људи. Намјера им је била да укажу на проблем напуштене дјеце, након ратова, када су породице остајале без мужева и очева а мајке умирале усљед тешког живота и сиромаштва.

Пјесма је објављена 1. марта 1892. године, у сомборском Листу за српску младеж „Голуб„, у број 5.

СИРОЧЕ НА МАЈЧИНОМ ГРОБУ
– По слици Уроша Предића –

Ево мене мајко мила
Дошао сам опет теби –
Буди добра – смилуј ми се
Дијете своје прими себи …
О! ту би ми тако мило –

Ту би ми тако слатко било.
Одбија ме ево свако,
Тврдо га су срца људи.
Но слушај молбе моје,
Њихове су празне груди.

Та ко сад још да хаје
За тужне ми уздисаје…
Зима стеже – снијег вије
Мени мјеста ниђе није,
Потуцам се, мајко драга,
Од немила до недрага.
Овдје би ми само мило –

Овдје би ми слатко било.
Тако плаче сиротанче
Ал` помоћи отуд није.
Вјетар дува бјесно, силно –
Зима стеже – снијег вије….
И уморно клону тада
Дубоки га сан савлада …
Дубок санак заспа туди
Да се више не пробуди.
--------------------------------

ЈОСИФ ПАНЧИЋ - Да се не заборави!


 17. априла  1814. године рођен је 
свјетски познати српски научник

ЈОСИФ ПАНЧИЋ

Био је први предсједник тек основане
краљевске академије, 1887. године,
изабран баш на /његов/ Панчићев рођендан.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји




Деценијама самује на крову Србије: 
Јосиф Панчић 
почива у недоступном војном комплексу

    Панчићева оморика

    Јосиф Панчић, споменик у Академском парку 
    на Студентском тргу у Београду