среда, 19. јануар 2022.

19. јануара 1996. године ДОЧЕКАО САМ СЛОБОДУ ... Бог се јави - Ваистину се јави!

 Никад и никоме на свијету не поновило се овакво страдање и мучења, која свијет и савремена цивилизација никад неће моћи да схвате нити да разумију.


БОГ СЕ ЈАВИ!

ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ!

19. јануар / БОГОЈАВЉЕЊЕ/

ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАНА

У МОМ ЖИВОТУ. 

На БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 26. година
од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца
злостављања и стравичних мучења
по муслиманским конц-логорима доочекао 

  СЛОБОДУ  
........................

У логор сам затворен 26. маја 1992. године.


СЛОБОДУ

сам дочекао 19. јануара 1996. године!

                                          
1997. године написао сам књигу: 


"СИЛОС"

 најзлогласнији муслимански логор 

у бившој Босни и Херцеговини

у грађанском рату

од 1992 - 1996. године.



Најзлогласнији муслимански 
концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину,  
основан је 11. маја 1992. године, 
а затворен на Светог Саву 
27. јануара 1996. године. 

Коинциденција да или не - на исти дан, 
27. јануара у Другом свјетском рату 1945. године, 
Руси су ослободили фашистички 
концентрациони логор Аушвиц. 

Годишњица ослобођења Аушвица од стране Руске војске обиљежава се као 
"Међународни дан сјећања на жртве холокауста".


То је био простор намијењен само за Србе.

Простор је био језив и то је била лабораторија 
за испитивање људске издржљивости
и за свакодневна злостављања каква свијет 
и цивилизација до тада нису познавали. 

Људи су мучени и третирани горе 
од било каквих животиња. 
--------------
У мом животу најважнија ријеч је   СЛОБОДА!

 Сви они који, хвала Богу, нису имали несрећу 

да западну у руке злотвора 


никада неће разумјети шта значи 
 СЛОБОДА!

Само ми је Драги Бог помогао да изађем 
на Богојављење и да стигнем на своју породичну 

крсну славу Светог ЈОВАНА


ХВАЛА ТИ

ГОСПОДЕ БОЖЕ!

А М И Н 

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

27. јануара на Светог Саву прије 26 година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Из логора Силос у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша. 

Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.


Логор је отворен 11. маја 1992. године, 
а затворен је истог датума кад и злогласни 
фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.

Ту најмање има било какве симболике и коинциденције.

Према мојим сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

1993. године муслимани су из логора Силос почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.

Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека. Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока.

Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали. 


У међувремену, од завршетка рата па до данас,
због стравичних мучења преко 400 логораша
широм ове планете је умрло,
од Аустралије, Америке, Европе, Србије
и наравно на подручју Републике Српске.

Сви су они са собом однијели своје истине,
јер никада нису добили прилику да пред било којом
правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.

С обзиром да је суђење у другостепеном поступку у току, ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.

Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.

Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам 
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима. 

Али она је звијер у људској кожи 

и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.

Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе 

и да хашки казамат пуни Србима.

---------------------------------------------------------------------------
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, 
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!

Војвода ПЕТАР БОЈОВИЋ - Да се не заборави!


 НИКАД ВИШЕ НЕ СМИЈЕ ДА СЕ ПОНОВИ 
ОВАКВА ЉУДСКА И СРПСКА СРАМОТА!

Пљачкаши и злочинци Јосипа Броза 
су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског војсковођу и војводу.

Петар Бојовић

Био је начелник Генералштаба и војвода српске војске,
рођен у Мишићеву, 4. јула 1853. године, 
а умро је 19. јануара 1945. године у Београду. 

Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. 


ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА 
ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА

Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА. 

Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.

Посљедња фотографија остарјелог војводе 
Петра Бојовића у његовој кући 
на Врачару 1944. године.

Злочинци 'Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу. 

Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...
Биста Војводе Петра Бојовића у Београду


БРАНИСЛАВ НУШИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


Славни српски књижевник, комедиограф,
дипломата и академик 
БРАНИСЛАВ НУШИЋ
умро је 19. јануара 1938. године.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Споменик Браниславу Нушићу 
на Тргу републике у Београду

За вјернике Српске православне цркве ... 19. јануара је: Богојављење

 

Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом.

А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења.

 Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.

уторак, 18. јануар 2022.

За вјернике Српске православне цркве ... 18. јануара је КРСТОВДАН

 

Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.

Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.

Према сведочанству писаца антике, свет је пред Христов долазак био на ивици духовне и моралне пропасти, и било му је потребно спасење у сваком погледу. Било је потребно нешто сасвим ново, „ново под сунцем“, што ће човеку дати нову снагу и наду. То ново је био Христос. Он је у себи сјединио Бога и човека и преко страдања на Крсту кроз Васкрсење је победио „последњег непријатеља“ смрт, дарујући човеку снагу и наду да може да пробије ограничења своје природе и постојања. Све ово је постало могуће захваљујући Крсту.

Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега.

Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.

Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“.



понедељак, 17. јануар 2022.

ПРВЕ НОВИНЕ СЕРБСКЕ ... ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

17. јануара 1834. године, док други народи нису ни знали шта су новине, у Србији, у Крагујевцу штампане су прве НОВИНЕ СЕРБСКЕ

Изашао је први информативни лист штампан у земљи
НАПОМЕНА:

Те новине су тада биле вриједне 
и нису биле ни налик неким данашњим 
смеће таблоидима и неким контејнер новинама.

НОВИНЕ СРБСКЕ

Новине Србске“ су прве новине које су излазиле у Кнежевини Србији. 

Први пут су се појавиле 17. јануара 1834. године, под уредништвом једног од најобразованијих Срба у то време, 
Димитрија Давидовића, у Крагујевцу, а касније у Београду. 

У том периоду Србија је тек почела да се изграђује као модерна држава.

Новине Србске су у почетку излазиле као недељник. У периоду 1843. до 1849. излазиле су два пута недељно. До краја 1872. три пута недељно, да би од 1873. постале дневник, осим у Првом светском рату када нису редовно излазиле.

Први назив је био „Новине Србске“, затим „Србске Новине“, да би од 1870. године промениле назив у „Српске Новине“.

Миран период после Другог србског устанка условио је бржи развој привреде. што је довело до формирања прве буржоазије. Протеривањем турске и конституисањем србске власти настао је још један друштвени слој чиновници. Од трговаца, чиновника и занатлија се формирало градско становништво које се постепено истицало политичким, економским и нарочито културним интересима.

Новине Србске“ су покренуте да прошире утицај културе и просвете, али су по свом садржају пре свега биле политички лист. Новине Србске никако нису заостајале за најбољим страним листовима тог времена.

Њихов уредник, Димитрије Давидовић имао је велико новинарско искуство и то у Бечу, европском центру.

То му је омогућило све своје новинарске и уредничке квалитете. Штампане су у државној штампарији која је располагала добром техником, и мајсторима који су доведени из иностранства.

Давидовић није замишљао новине само као просто средство информисања, већ и као средство изношења сопственог мишљења. То га је брзо довело у сукоб са Милошем Обреновићем који је увео цензуру новинама. Кнез је ставио до знања Давидовићу да се новине не смеју бавити политиком. Његова дужност  била је да преноси вести које одреди Кнежева канцеларија. Димитријевић се није придржавао ових наредби па је удаљен из новинарства.

Осим у Крагујевцу и Београду, новине су штампане и у Нишу (1914–1915), а затим на Крфу (1916–1918).

Као званитни гласник државе Србије, Новине Србске су пратиле, следиле и тумачиле политику србске владе све до завршетка Првог светског рата и стварање Краљевине СХС, када су се утопиле у Службене новине. Последњи број новина је изашао 3/12 фебруара 1919. године.

Новине Србске су дигитализоване од стране Народне Банке Србије.

Давидовићев текст о српском језику 

из Новина сербских.

Колико нам је ако Србљима, мило, да о српском књижеству говорити можемо, о књижеству, које се на народном нашем језику наоди, тј. на језик, којим сваки Србљин, и учен и прост са Србљином говори … 

Но нек родољубиви српски списатељи њега ревносно негују народног свог језика држаћи се, нек се с једноплеменицима својима више у језику слажу; … а неки исти народни језик (кога неки простонародним из самог призренија, и велехваленија, што стари црковни језик знају, именовати обичествују) од иностране речи чисте и онако га пригрљавају, као што је он у народу обичан, пак ћемо видети, да ће народносрпски језик за кратко време тамо доћи, куд су прочи са великом натјегом за више вјекова дошли.

недеља, 16. јануар 2022.

ЛЕПИ ЛУКИЋ - КРАЉИЦИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ - СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

16. јануара 1940. године рођена је
Лепа Лукић
(рођено име Лепава Мушовић)
 српска пјевачица изворних народних
и новокомпонованих пјесама.