петак, 3. децембар 2021.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


 3. децембра 1869. године рођен је
један од најпознатијих српских правника 
20. вијека, академик 
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
Био је човјек са занимљивом 
и пребогатом биографијом.

 
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 



СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
српски правник, историчар и политичар, 
коначно је нашао вјечни мир у Србији.

Његови земни остаци сахрањени су 53. године послије смрти, уз највише државне и војне почасти.

Тиме је коначно исправљена неправда дужа од пола вијека.

Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани, и пренијети су у храм Светог Саве у Лондону, гдје је 5. децембра одржан парастос.

Дана 8. децембра су пренијети у Србију, гдје су 10. децембра сахрањени у Алеји зслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

ДУГ ПУТ је био у тешкој и дугој борби за рехабилитацију Слободана Јовановића.

Била је то 20-годишња борба да се овом српском великану 
одају заслужене почасти.

Требало је и формално-правно скинути идеолошку љагу с његовог имена и најзад великана сахранити у његовој Србији.

То није био ни брз ни лак процес, али је ипак успјешно завршен.

Слободан Јовановић у друштву писаца
око 1905. године

Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ,
Алекса Шантић и Јанко Веселиновић.
Други ред: Слободан Јовановић (лијево)
и Милорад Митровић (десно).
Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола,
Радоје Домановић, Светолик Јакшић,
Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ - Да се не заборави!

ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ 

Рођен је 3. децембра 1844. године у Београду 


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

 Владан Ђорђевић је рођен 3. децембра 1844. у Београду од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Отац Ђорђе, санитетски потпоручник, пореклом Србин, потицао је из северне Грчке. Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као кћерка Марка Лека и праунука Марка Лека из Влахоклисуре. Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазда над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар. То име је Ђорђевић носио све до матуре, када на предлог Ђуре Даничића почео да користи „народније“ име Владан, као превод другог дела свог имена (кратија, гр. - владавина).

Гимназију је завршио у Београду, а као ђак је био један од покретача Уједињене омладине српске и био њен секретар. У мају 1867. године када се у Москви одржавала етнографска изложба и Свесловенски састанак (Други свесловенски конгрес), Уједињена омладина српска је за свог представника изабрала Владана Ђорђевића.[1] Из Москве је слао извештаје листовима "Застави" у Новом Саду и "Србији" у Београду. Из извештаја се види да је био одушевљен целокупном манифестацијом.

Под утицајем Јосифа Панчића, определио се за студије медицине у Бечу где је и докторирао 1869. Специјализацију из хирургије завршио је у Бечу (1869—1871) код чувеног професора Билрота и био је први школовани хирург у Србији. Да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у Француско-пруски рат и укључује се у рад пруског санитета. У овом рату у близини Франкфурта Ђорђевић је организовао ратну болницу, што му је донело војни чин и похвале хирурга Лангебека.

Након повратка у Србију једно време радио је као приватни лекар, а затим је примљен у српску војску у којој постаје први санитетски пуковник.

Др Владан Ђорђевић
Пуковник Хипократ, непосредно после
Српско-турских ратова (1876-1878).

Војни је лекар и шеф хируршког одељења војне болнице од 1871. Један од оснивача Српско лекарско друштво (1872) и покретач часописа Српски архив за целокупно лекарство (1874). Од 1873. обављао је дужност личног лекара кнеза Милана. Један је од главних оснивача Црвеног крста у Србији (1876). У првом српско-турском рату (1876) је био начелник санитетске службе моравско-тимочке војске, а у другом (1877—1878) начелник санитетске службе врховне команде Српске војске. Основао је и био први управник Војне болнице у Нишу од (1878). Начелник је цивилног санитета Србије од 1879, а 1881. је испословао његову широку реформу. И у српско-бугарском рату 1885/6. је начелник санитетске службе врховне команде.

Ђорђевић је био председник београдске општине 1884—1888, а министар просвете и привреде 1888. године у влади Николе Христића. Потом прелази у дипломатију као посланик Србије у Атини од 1891. и у Цариграду од 1894. године, где је допринео постављању српских владика у Македонији.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892.

Председник је владе и министар иностраних дела од 11. октобра 1897. до 12. јула 1900. године. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске.

 Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александара Драгом Машин.

У затвору је на шест месеци 1906. године, због наводног објављивања државних тајни у књизи Крај једне династије. У току Првог светског рата био је у аустријској конфинацији, ради русофилства од анексионе кризе из 1908. године.

Владан Ђорђевић је преминуо последњег дана августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Усамљен стар и болестан у 86 години живота окончао је свој живот накадашњи први доктор хирургије у обновљеној Србији, организатор цивилног и војног санитета, оснивач нишке Војне болнице, Црвеног крста у Србији, дипломата, политичар, министар, председник владе, академик, писац безбројних романа... 

Држава је о свом трошку „без помпе и галаме“, сахранила овог српског великана у Београду. 

четвртак, 2. децембар 2021.

Из српске прошлости ... Мајски преврат, ноћ која је променила српску историју: Шта се заиста десило династији Обреновић?

 Мајски преврат, ноћ која је променила српску историју: 

Шта се заиста десило династији Обреновић?

О томе шта се заиста догађало те судбоносне ноћи када су убијени краљ Александар и краљица Драга и којим редом, не постоје довољно поуздани подаци.

Чак и данас, 118 година након убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, не постоје потпуно поуздани подаци који би разјаснили све оно што се дешавало те судбоносне ноћи 11. јуна 1903. године.

У ноћи 29. маја (11. јуна по новом календару) 1903. године, група завереника, под руководством капетана Драгутина Димитријевића Аписа, вођом тајне организације "Црна рука", упала је у двор и убила краља Александра Обреновића и краљицу Драгу. Како пар није имао наследника, био је то крај династије Обреновић, а на чело државе дошао је Петар Карађорђевић. Ово су данас све познате чињенице. Ипак, о томе шта се заиста догађало те судбоносне ноћи и којим редом, не постоје довољно поуздани подаци.

Узела кубуру и пресудила јој: Кнегиња Љубица убила љубавницу кнеза Милоша!

Неоспорне чињенице

Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима су, подељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском дому. У 00:45, капетан Драгутин Димитријевић Апис, један од вођа завере, командовао је полазак у двор. Гардијски поручник Петар Живковић је у тачно 02:00 отворио завереницима дворска врата. Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, али у кревету није било никог.

 Тражење краљевског пара је безуспешно трајало близу два сата. За то време погинули су капетан Јован Миљковић, краљев ордонанс и пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у заверу. Рањен је био и Апис. Он је видео како неко бежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардиста и тешко га ранио са три метка у груди. У тим тренуцима, завереници су сматрали да је завера пропала - Апис је лежао рањен у сутерену, а краља и краљице једноставно није било! Даљи ток догађаја је споран!

                                                                 Драгутин Димитријевић Апис

Dragutin Dimitrijević Apis, foto: WikipediaУ верзији која је прихваћена у серији "Крај династије Обреновић", скривену локацију на којој су се крили последњи Обреновићи открио је први краљев ађутант, генерал Лаза Петровић који је заробљен чим су завереници ушли у двор. Он је, према овој верзији, имао рок од десет минута да каже где су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Не постоје историјски подаци који би потврдили да је он одао локацију у замену за свој живот. Александар и Драга су се, према овој верзији, крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Та мала просторија је служила за краљичину гардеробу, а ормари су затворили рупу у поду, која је била улаз у тајни пролаз (који је наводно водио до руског посланства). Краљ је, наводно, пре него што је изашао, тражио да завереници потврде заклетву. Према једној верзији они то и јесу учинили, а према другој, запретили су бомбама уколико Обреновићи не отворе. 
Међутим, краљ и краљица можда се уопште нису крили ту!

Према другој верзији, приликом поновне претраге краљевске спаваће собе, коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. Како год било, по изласку Обреновића из скровишта, расплет је неоспорно био крвав. Капетан Михаило Ристић Уча је испалио на њих све метке из свога револвера, за њим Вемић и капетан Илија Радивојевић. Извесно је и да су сви официри у двору и дворишту двора својим сабљама пробадали тела. Градом су касније калале гласине да је краљ, иако тешко рањен, био жив и да је умро тек у мртвачници, али за ово нема доказа. Према анализи патолога Александар Обреновић био је мртав већ после првог метка. Одмах затим убијен је и генерал Лазар Петровић, али је могуће да је он убијен и пре проналажења краља и краљице и да није имао никаквог удела у откривању локације. Тела Александра и Драге Обреновић бачена су преко прозора.

Умешаност Петра Карађорђевића такође је дискутабилна

Неоспорно је да је Петар Карађорђевић, потоњи краљ Србије, знао за заверу, јер је београдски трговац Никола Хаџи Тома тим поводом послат у Швајцарску где се састао са Петром који је тамо живео као обичан грађанин. Наводно, он није хтео да пристане на убиство и, ослањајући се на тај његов став, једна група старијих завереника, којој је на челу био генерал Јован Атанацковић је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натера на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење и на предлог капетана Драгутина Димитријевића, Радомира Аранђеловића и Анте Антића, одлучено је да краљ и краљица буду убијени.

среда, 1. децембар 2021.

1. децембра 1918. године, направљена је непоправљива историјска грешка српског народa!


 1. децембра 1918. године 
 -- направљена је непоправљива 
   историјска грешка српског народа, 
односно похлепног краља 
Карађорђевића и његове свите.



СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ

Прошао је један вијек, 
а ми још увијек живимо у сопственим заблудама.

                                          

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Кад су важни историјски датуми увијек напишем 

- ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности увијек  напишем - за сјећање и памћење.

Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године, направљена највећа историјска грешка у историји српског народа.

Наиме, СРБИ су већ тада дакле тог дана,  проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,  касније свима помогли  да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели. 

Само Срби нису успјели да створе 
своју српску државу!
Улазак српске војске у ослобођени Загреб 1918. године.

Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.

А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци.

Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.

БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.

 
Улазак српске војске у ослобођени Сплит 

"Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била!"

Ово су биле ријечи којима је сплитски градоначелник др Јосип Смодлака дочекао на Риви 2. батаљон 13. пјешадијског пука Тимочке дивизије 20. новембра 1918. године.

Сасвим је, дакле, јасно да  једино Срби 

никад нису сами себи створили своју српску државу, 

наравно у којој равноправно требају 

и могу да живе и други народи!

Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.

Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.

Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио  уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.

Упропастио је  СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала  само зато што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ...

 Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе...

Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.

И сасвим на крају и по свему судећи, ове чињенице ево ни данас никога не интересују.  Зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана...

----------------
ПРИЛОГ
-----------------


(Краљу Александру о Хрватима) 

– Ми се са њима нећемо усрећити
ИЗВЕШТАЈ
ВОЈВОДЕ ЖИВОЈИНА МИШИЋА
Њ.К.В. АЛЕКСАНДРУ О ХРВАТИМА

(Након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака 
и других места)

Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш … ствар је пропала …

Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.

А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити …

 Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи".

"Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића.


Краљ Карађорђевић није послушао 
славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА 
и српска трагедија се наставила 
и данас траје, нажалост!

уторак, 30. новембар 2021.

МИЛОРАД ПАВИЋ - Да се не заборави!


 30. новембра 2009. године
преминуо је велики српски књижевник

Милорад Павић


 



Милорад Павић 

споменик у ташмајданском парку у Београду
------------
-

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ - Да се не заборави!

30. новембра 1977. године, 

умро је славни српски писац

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ


Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји



 

Биста Милоша Црњанског на Калемегдану
------------

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ - Да се не заборави!


 30. новембра 1957. године,
умро је славни српски сликар 

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји


Павле Паја Јовановић 
Био је један од највећих српских сликара 
и типичан представник академског реализма. 
---------------------
Сеоба Срба

 
Карађорђе Петровић
 
Спомен-биста на Светосавском тргу у Вршцу
------------
-

понедељак, 29. новембар 2021.

29. новембар као обични датум у календару!

  ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј


Некад било. Не треба трошити ријечи о некадашњем празнику и тзв. рођендану, јер не слави се нити се празнује оно што не постоји. Можда још постоје неки занесењаци и особењаци који нешто обиљежавају, а обиљежавају давно сахрањену Југославију. Носталгија је чудо, али су још чуднији неизљечиви носталгичари.

 Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина.

Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну и крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском" народу. 


Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!

Има људи који су задовољни, али који истовремено нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици:
"Добро је, не пуца се и нема рата”!

Људи памте многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима.  Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Туга и неспокој убијају и оне живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије. Само још инстикт и људска нада осјећају да њихове душе лебде изнад нас живих.

Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад и она се више никад не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.

И превише је страдалих, али је још увијек недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.

Сам Драги Бог зна зашто је то тако. Знају и људи, али неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима. 
Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања. 

И тако, нестала је бивша и на силу склепана заједничка држава, али су остали десетковани народи. Историја је неумољива и она биљежи да највише страдања сопственог народа оплакују Срби.