недеља, 26. септембар 2021.

МИЈА АЛЕКСИЋ - Да се не заборави!


 26. септембра 1923. године рођен је
МИЈА АЛЕКСИЋ
један од славних српских глумаца и забављача


Мија Алексић је рођен 1923. године у селу Горња Црнућа, код Горњег Милановца. У октобру 1941. године, када је немачка војска предузела масовно стрељање становништва у Крагујевцу, побегао је спасавајући голи живот. По завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права.

Аутентичан позоришни, филмски, естрадни и радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је да удахне живот и у најнеуверљивије текстове. Често прекораван да без мере расипа свој талент, Алексић ипак достиже сам врхунац глумачког стваралаштва не само у Нушићевим, Гогољевим и Молијеровим комадима већ и у својим естрадним подухватима, прокламирајући начело: Играј естраду као највећу комедију.

Глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Од ослобођења, па до 1948. године био је члан Народног позоришта у Крагујевцу. Био је члан Југословенског драмског и Народног позоришта у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта постаје 1951. и ради све до 1965. године, када је прешао у Народно Позориште где је и окончао своју позоришну каријеру. Играо је и у Атељеу 212 и другим сценама. Од 1977. године имао је статус слободног уметника.

Мија Алексић је умро 12. марта 1995. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ - Да се не заборави!


 26. септембра 1860. године

умро је војвода и владар Србије
МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Споменик Милошу Обреновићу у Пожаревцу

Споменик је свечано открио 
краљ Александар Обреновић
у присуству државних званица 
и грађана, 24. јуна 1898. год.


субота, 25. септембар 2021.

ИЗГРАДИО ПОЛА БЕОГРАДА, ОДБИО АЈФЕЛА, а злочинац Јосип Броз му све отео и "сахранио себе" у његовом дворишту!

 Често се потеже неоспорна прича о месту и разлогу Титовог почивања усред Београда. Већина зна, као и за скоро целокупну имовину комуниста да заправо није њихова, него да је неправедно отета. Ипак, мало ко зна ко је био Милош Савчић, чија је „Кућа цвећа“ тј. посед на коме је она изграђена.

Милош Савчић

Прича о човеку чијим наследницима законски припада парче земље на Дедињу, не само да ће вас изненадити него ће вас вероватно навести и на размишљање: „Која особа заиста заслужује музеј и маузолеј на 25. мају?“ Наиме, ради се о Милошу Савчићу који је пре Другог светског рата, по богатству, био на 11. месту у Европи, а у фирми овог великог привредника било је запослено 50.000 људи. После рата, породици Савчић све је одузето. Данас се његов унук, музичар Владимир Влада Лешић, труди да поврати дедину имовину подневши чак 119 пријава.

Милош Савчић је рођен у Свилајнцу давне 1865. године док је умро у Београду 1941. Основну школу и прва четири разреда гимназије завршио је у родном граду, а у Београду је 1885. завршио реалку и отишао из Србије. У Минхену је завршио Високу техничку школу 1889. године. У том немачком граду провео је још две године као чиновник државних железница, да би се потом вратио у Београд, у којем је направио чудо.

Праунук Милоша Савчића, пред враћање велике имовине

Јосип Броз бацио око на вилу ЈОШ ПРЕ РАТА, кад је долазио код Рибникара.

Као чувеног минхенског ђака, Гистав Ајфел звао га је да заједно граде торањ у Паризу. Он се, међутим, определио за повратак у Србију ! Затим, направио је прву парну стругару, градио железницу (пруга Ниш-Књажевац), па је тако започео и производњу вагона „14. октобар“. Две године био је директор Државних железница. Када је почео трговински сукоб, тј. Српско-аустроугарски царински рат, Савчић је направио велику кланицу – данас познатију под називом БИМ Славија.

Није Милош Савчић подизао на ноге само привреду Београда, него је основао и Беочинску фабрику цемента. Први светски рат овај привредик је провео у Женеви где је, заједно са Јованом Цвијићем основао Српски комитет и учествовао у оснивању Друштва народа – међународне организације чији су првенствени циљеви били разоружање и спречавање рата и која је претходила данашњим Уједињеним нацијама. Створио је чувени смедеревски Сартид 1912. године.

Савчић је отворио и прво осигуравајуће друштво у Србији, а његова породица била је међу највећим акционарима Аграрне, Врачарске и Извозне банке. Свој иметак објединили су стварањем холдинга Прометна банка. Тада су купили винограде у близини центра Београда и од њих направили престижну стамбену четврт – Дедиње. Милош Савчић купио је плац међу виноградима и сазидао две виле – једну за себе, а другу за кћерку Јелицу, удату за чувеног архитекту Александра Ацовића.

Савчићева вила оштећена је у бомбардовању, а у ову другу прво се уселио Александар Лер, човек који је командовао Луфтвафеом током бомбардовања Београда, а затим и Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник за привреду на Територији војноуправног команданта Србије.

Породице Савчић и Ацовић избачене су 17. априла 1941. из свих својих вила и станова и никада више нису ушли у њихов посед. Били су међу првих 100 талаца, углавном чланова породица угледних и богатих Срба који су се нашли на Старом сајмишту, пре него што је постао Јеврејски логор Земун.

Милош Савчић је преминуо прве ратне године. После рата, у вилу у Ужичкој 15 уселио се Јосип Броз, а на месту где је била енергана за топлу воду, која је срушена, по Јованкином налогу, касније је подигнута Кућа цвећа. Прича каже да је Броз бацио око на здање у Ужичкој још средином тридесетих година прошлог века, а неки су га тада чули да је рекао: „Е овде ћу живети“. У вилу се 1997. усељавају и тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић и његова супруга Мирјана Марковић.

Само на Дедињу породици Савчић припада десетак вила, од чега пет у Ужичкој. На Старом граду им је одузето 14 зграда. Такође и три банке, део Палате „Албанија“, јер су били међу већим улагачима у Трговачки фонд, шест рудника у Источној Србији, Беочинску и Раљску цементару. Били су и власници прве велике кланице у Србији (касније БИМ „Славија„), Рибарске бање, Бродарско-транспортног предузећа (касније ЈРБ), Фабрике вагона (касније „14. октобар„), Фабрике лима у Земуну, прве стругаре у Београду итд. Када је Савчић основао Прометну банку, краљ Петар Први купио је првих 300 акција.

милош савчић

Вила Ацовића у Ужичкој 15 из времена када је била у саставу Меморијалног центра „Јосип Броз Тито“

Вредност Савчићеве имовине 1946. године износила је ондашњих 970 милиона долара, док се сада процењује на данашњих 17 милијарди долара! Савчићева породица жели да им физички буду враћене виле и плацеви, укључујући и Ужичку 15, али без Титовог гроба. Уколико то није могуће, заузврат траже некретнине исте вредности.

--------------------------

Да овом случају пљачке Србије додам и ово: Многи кажу да се у вријеме владавине злочинца Јосипа Броза добро живјело и управу су, али ево како. Да би сачувао мир и "благостање" народа - злочинац Броз нас је до грла задуживао и његове дугове мораћемо да враћамо још двије деценије.

петак, 24. септембар 2021.

Из славне српске прошлости ... СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ


СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ

Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.
Његове чудотворне мошти почивају 
у манастиру Студеници.

 
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји 


Стефан Немањић Првовенчани, велики жупан, краљ, средњи син Стефана Немање био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III од кога је Стефан добио титулу севастократора, а Србија у то време уживала високо уважавање у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава. 

Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину. 

1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.

Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана па је ступио у преговоре са папском куријом и 1217. године од папе Хонорија III добио је краљевску круну. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио Србију у кругу стабилних европских краљевина. 

У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног – Краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.

Средњи син Стефана Немање, у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. По његовом доласку на власт избија IV крсташки рат. 

Срушено је Византијско и створено Латинско царство. 

Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млетачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума. 

Са њим почиње краљевска глава Немањића. Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве. 

Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торчества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. 

Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године. 

Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници. 

четвртак, 23. септембар 2021.

Да се не заборави - ВЕРА НИКОЛИЋ

    Вера Николић
    Рођена је 23. септембра 1948. године у Ћуприји

Из славне српске прошлости ... Да се не заборави ... СТЕФАН СТРАТИМИРОВИЋ

23. септембра 1757. год.
умро је карловачки митрополит
Стефан Стратимировић

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји
 
 
Биста Митрополита Ставана Стратимировића постављена 
у парку алеји великана у Кулпину  2013. године
 

среда, 22. септембар 2021.

Јесен стиже вечерас у 21 час и 21 минут

Јесен на сјеверну Земљину полулопту стиже вечерас у 21 час и 21 минут.

У том тренутку ће Сунце бити у равни Земљиног екватора, односно како би астрономи рекли, прелази са сјеверне на јужну небеску полулопту. 

У исто вријеме за становнике јужне Земљине полулопте почиње прољеће.

На дан почетка јесени дан ће трајати 12 сати и десет минута, а обданица и ноћ ће бити исте дужине 25. септембра.

На дан јесење равнодневнице обданица и ноћ нису једнаке дужине, јер Земља посједује атмосферу, која привидно уздиже Сунце изнад хоризонта.

Славна сликарка Катарина Ивановић умрла је 22. септембра 1882. године


22. септембра 1882. године
у столном Београду у Мађарској преминула је
КАТАРИНА ИВАНОВИЋ
Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд
у Алеју народних хероја на Новом гробљу.


Од 1876. била је члан Српског ученог друштва
и тако је постала прва жена академик код Срба.

ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА

Катарина Ивановић је рођена 15. маја 1811. године у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Аустријском царству. Дјетињство је провела у малој српској заједници у Београду. Талентована од дјетињства, сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти. Касније је њен дар за ликовну умјетност уочила и мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Умјетничкој академији, гдје жене у то доба иначе нису имале приступ.

Даље се усавршавала на Академији у Минхену, гдје студира скоро двије године историјско сликарство. Ту је започела студију познате композиције „Ослобођење Београда 1806“. Године 1846. одлази у Београд, у ком остаје свега годину дана. Извјесно вријеме живјела је у Паризу и Загребу. Путовала је по Холандији и Италији, гдје је много научила о савременом сликарству. Пред крај живота вратила се у Београд, гдје је живјела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртву природу.

У српско сликарство је унијела нове теме: жанр сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција, али је највише домете досегла у портрету, а посебну цјелину чине аутопортрети.

Међу њена најпознатија дјела спадају: „Аутопортрет“ (1836), „Портрет младог мушкарца“ (1837), „Грожђе с корпом“ (1838), „Српски Хомер“ (цртеж 1839), „Портрет Симе Милутиновића Сарајлије“ (1840), „Италијански виноградар“ (1842). Послије 1846. „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић“, „Портрет војводе Стевана Книћанина“, „Дјеца Павла Станишића“, „Београђанка“, „Млади Данић“, „Дјечак са соколом“ и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.

Она је од 1876. члан Српског ученог друштва и тако је постала прва жена академик код Срба. 

Преминула је у Столном Београду у Мађарској 22. септембра 1882. године.

Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд у Алеју народних хероја на Новом гробљу.

    Дочек Српкиње Јелене, 
    угарске краљице - 1869. године

      Ослобођење Београда, 1806. — 1857.

      Смрт сиротице

За православне вјернике ... 22.9. је православни празник Светих праведних Јоакима и Ане

 

Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију.

50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро.

Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме.

Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету".

И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

уторак, 21. септембар 2021.

За православне вјернике ... 21.9. је: Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина

Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. 

Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.

И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.
Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.

Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

понедељак, 20. септембар 2021.

Некад било /трећи дио/ ... Љетниковац краља Александра Карађорђевића у Хан Пијеску

Резиденција краља Александра Карађорђевића у Хан Пијеску представља једину краљевску резиденцију у Босни и Херцеговини. Саграђена је 1924. године, за потребе краља Александра Карађорђевића. Дворац је у Другом свјетском рату дјелом оштећен, послије рата служио је као резиденција државних службеника. Изгорио је у пожару 2005. године. Води се као национални споменик Босне и Херцеговине.

Аустругарски планови

Почетком 20. вијека aустроугарски службеници су вршили мјерења квалитета ваздуха овог подручја. Мјерењима је установљено да је Хан Пијесак простор са највишом концентрацијом озона у Европи, природна ваздушна бања. Направљене су скице и планови за изградњу монденског туристичког насеља. Планирана је изградња љетниковца за Цара, али и још 17 врхунских одмаралишта различите величине. Планове Аустроугарске омео је Први свјетски рат.

Љетни дворац Карађорђевића

Регент Александар Карађорђевић први пут је посјетио Сарајево у септембру 1920. године. Тада је предложено будућем краљу да би за њега и његову породицу било добро да у Хан Пијеску изграде објекате који би повремено користили, јер ту има највише озона и представља прави природни санаторијум. Није прошло пар дана, а београдска “Политика” пише: “На Хан Пијеску до којега је долазила Српска војска за вријеме офанзиве у Босни 1914. године биће подигнут ловачки замак у којем ће Престолонасљедник становати за вријеме лова по босанским планинама.

За изградњу је искориштена је аустроугарска документација преузета из Сарајева и израђена пројектна документација по којој ће се градити објекти, а краљ је званично одобрио изградњу виле.

У новембру 1920. године Управа двора Његовог величанства Краља оверила је пројекат заведен у Сарајеву под број Н 4322/14 којим се у Хан Пијеску треба да гради Дворац назван Ловачки дом“ подаци су из Архива Југославије, Фонд 91-136-74".

Градња цијелог краљевог комплекса завршена је 1924. године. Управа двора је од Грађевинске дирекције Сарајево 23. октобра 1924. године под бројем 10622 добила докуменат и констатовала довршење државних зграда у Хан Пијеску које ће служити за краљеве потребе.

У Хан Пијеску је 1923. године саграђена и дворска капела од дрвета, којој је кумовао краљ Александар. Међутим, пошто је био заузет државничким обавезама, он лично није присуствовао отварању цркве већ је послао свога изасланика сердара Јанка Вукотића. Црква је нажалост изгорјела у Другом свјетском рату.

Други долазак Александра Карађорђевића у Сарајево био је на Васкрс 1925. године. Након посјете Сарајеву, колона се упутила ка Хан Пијеску.

У сред столетних јела неколико вила и у средини, са стрмим кровом, елегантним кровом, сав саграђен од јелових облица, Краљев ловачки дворац…После 3 године рада двор са свим зградама је готово потпуно завршен. Управник дворца, инжењер Немац г. Фицингер, који је дао план, и још неколико чиновника грађевинске секције који су руководили радовима, чекају краљевски пар на улазу…

Цела одаја је израђена у дрвету у старој босанској орнаметици. зидови су облежени резаним храстовим ораховим и јасеновим дрветом. Таваница је цела у орнаметици од истог дрвета, а и врата су као врата на дворовима старе босанске властеле.

У углу је велики камин од црног мрамора, вратанца су од бронзе са босанско-источњачким шарама. Камин се завршава малом куполом од камена у коме су изрезани двоглави орлови и Краљев иницијал.

Краљ и краљица су одушевљени и очарани. У сред огромних јелових шума, на висини 1090 м, готово у снегу, ловачки дворац краљев, сав од резаног дрвета је леп као куће из бајке.

Дворац једино још није намештен. Постављено је само неколико миндерлука у диванхани. На њима су босански макати и миндер јастуци изаткани у ткачници ћилима у Сарајеву. У сваком од њих уткан је у средини краљев иницијал. Постављене су и велике каљеве пећи. Лустери висе на јеленским роговима.

До диванхане у приземљу је трпезарија сва у црвеном свиленом тапету са великим зимским пејсажом П.Шаина, кроз који јуре дивље свиње. Са друге стране диванхане је краљева канцеларија.

До дворца је вила за престолонаследника, сва бела. Прекопута вила за госте,а иза дворца вила за свиту. Све је саграђено од дрвета, кухиња, штала, гаража, касарна за гарду. Уведен је и водовод и електрика.

Други дио ...

Резиденција краља Александра Карађорђевића у Хан Пијеску представља једину краљевску резиденцију у Босни и Херцеговини. Саграђена је 1924. године, за потребе краља Александра Карађорђевића. Дворац је у Другом свјетском рату дјелом оштећен, послије рата служио је као резиденција државних службеника. Изгорио је у пожару 2005. године. Води се као национални споменик Босне и Херцеговине.

Ровови из 1914.

Испод самог Краљевог дворца су се налазили стари ровови из 1914. године. Тим правцем је Ужичка армија са Црногорцима надирала према Сарајеву, а из тих ровова су их покушали зауставити аустријски жандари, помогнути домаћим шуцкорима.

На мјесту краљевог љетниковца био је штаб Шумадијске дивизије 2. позива. Српска војска је била на Краљевој Гори и Романији, а аустријанци су били спремни на евакуацију из Сарајева.

Да би сачувао успомену на те славне дане, краљ је наредио да се ровови крај љетниковца очувају онако како су остали.

Краљева посјета из 1928.

У штампи из тог периода остали су трагови посјете краља Александра Карађорђевића Хан Пијеску крајем јула 1928. године. Краљ је у Хан Пијесак допутовао 29. јула,а остао је недељу дана. Чак је и неке указе потписао у Хан Пијеску.

Краљ је у Хан Пијесак стигао у пратњи жупана тузланске области Јован Зеца. Већ 30. јула у посјету долази и велики жупан сарајевске области Милан Николић, са којим је краљ провео у шетњи неколико сати.

Током свог боравка у Хан Пијеску, краљ је примао посјете минстара, чиновника, али и обичних људи из тог краја. Остало је забиљежено да је присуствовао литургији на Илиндан у цркви Св. Пантелејмона којој је кумовао.

– Сељаци који су чули да ће краљ доћи у цркву, нагрнули су у свечаном одијелу са свих страна и црква је већ ујутру била препуна свијета. Литургију је служио мјесни свештеник Сетван ТодоровићЧим је краљ ступио на улаз цркве, окупљени свијет га је поздравио са “Живио Краљ!”. Краљ је цијелу службу остојао, а послије службе с епоздравио са свештеником Тодоровићем и разговарао са њим о приликама у овом крају. Краљ је позвао свештеника на ручак. Краљ се послије задржао у разговору са народом и “у коло се хватао“.

Краљевићи на одмору 1931.

Чланак из августа 1931. говори о Хан Пијеску као омиљеном љетном боравишту Карађорђевића и до у детаљ описује активности тројице краљевића.

– Тек што казаљка на часовнику покаже 8 и по часова у вили се већ зачује весели смех и жагор младих краљевића. Први излази најмлађи Андреј са лоптом великом као балон. Иза њега излази Томислав са својим малим аутомобилом на педале. Тачно у 9 часова излази престолонасљедник Петар. Његова учионица је на отвореном, у сјенци борова и јела. Настава би трајала 2 сата, а након тога би са својим учитељем ишао у шетњу сат времена приликом које се води разговор о природи, биљкама и животињама. 

Забиљежено је да је прво писмо родитељима, престолонасљедник Петар написао управо у Хан Пијеску. У свакодневној шетњи мали Петар би често пролазио поред Гардијске касарне. Занимао се како се хране војници и при томе је пажњу посвећивао гардијском кувару кога је испитивао војничким оброцима. Један дан је дошао да га фотографише својим “кодаком” и био је пресретан када му је могао уручити фотографију коју је он усликао.

– После подне краљевићи одлазе у даљу шетњу у околину. Том приликом они су предмет пажње и љубави целог тог краја. На ливади су, сељанке журно купе сено, а најмлађи краљевић принц Андреј, трчи и у обема ручицама носи прегршт сена да га дода једној сељанки… Краљевићи се приближавају сељацима и постављају им непрекидно питања јер их све што је око њих интересује и занима. У свим овим сусретима са становницима овога краја краљевићи су предмет опште радости и са свих страна прате их срдачни поздрави и усклици.

АТАНАСИЈЕ СТОЈКОВИЋ ... Из славне српске прошлости ...

Из славне српске прошлости ...

АТАНАСИЈЕ СТОЈКОВИЋ ...

Рођен је 20. септембра 1773. године у Руми.

Био је српски писац и научник, руски академик,

професор и ректор универзитета у Харкову.


Био је писац прве књиге из физике на српском језику.

Био је писац првог романа у новијој српској историји,

као и преводилац Новог завета на славеносербски.