уторак, 30. јун 2020.

МИЛАН РАКИЋ - Да се не заборави!


30. јуна 1938. године умро је
српски пјесник,  дипломата
и добровољац у Првом балканском рату
МИЛАН РАКИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Славни српски пјесници и дипломате 
- ЈОВАН ДУЧИЋ и МИЛАН РАКИЋ

Оба су уврштена у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји.
--------------------

понедељак, 29. јун 2020.

ВАСКО ПОПА - Да се не заборави!


29. јуна 1922. године
рођен је велики српски пјесник
ВАСКО ПОПА

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји




 
Манастир ЖИЧА
 

Споменик Васку Попи у Вршцу

ПЕТАР КОЧИЋ ... ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

 29. јуна 1877. године рођен  је 

ПЕТАР КОЧИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји
  

Ко искрено и страсно љуби 
Истину, Слободу и Отаџбину, 
слободан је и неустрашив као Бог,
а презрен и гладан као пас.





Споменик Петру Кочићу
у Чубурском парку на Врачару у Београду

недеља, 28. јун 2020.

У Требињу обиљежена крсна слава Војске РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и Трећег пјешадијског пука РЕПУБЛИКА СРПСКА - ВИДОВДАН

У Требињу је одржана централна прослава крсне славе Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског Република Српска пука - Видовдан.
У храму Преображења Господњег одржана је света архијерејска литургија, а након тога одржан је парастос погинулим српским борцима од Косова до данас.

Литургију је служио Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачи Димитрије, а присутни су били највиши званичници Републике Српске.

Због прописаних епидемиолоских мијера овогодишња прослава крсне славе Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског пука обиљежава се скромније у односу на претходне године.
ЖИВИ ТРАЈНО РЕПУБЛИКО СРПСКА


ВЈЕЧНА СЛАВА 
И ВЕЛИКО ХВАЛА
СРПСКИМ ЈУНАЦИМА
КОЈИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ДАЛИ
ЗА СЛОБОДУ СРПСКОГ НАРОД
АМИН

 

О ВИДОВДАНУ Љета Господњег 2020. године – о нашем рађању, постојању и вјековним страдањима српског рода и порода

 

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Видовдани долазе и пролазе, а са њима пролазе и вијекови. Колијевка нашег постојања на наше очи скоро па нестаје. Рађамо се и умиремо у ишчекивању васкрсења и поновне грмљавине са небеса која треба да нас пробуди, усправи и подигне из блата наше немоћи. Никад ништа нисмо научили из наше трагичне, али истовремено и наше славне прошлости. Ниједна генерација Срба ни до данас није нашла одговор на кључно питање – шта је за Србе Видовдан. 

Вијековима тумарамо у нашој прошлости и све те слике се замагљују и то највише нашом небригом. Никако да схватимо да је Видовдан био и остао наша полазна тачка на путу опстанка, рађања, страдања и умирања. Видовдан је наш путоказ за сутра, али ми смо се погубили у садашњости и повјеровали у пријатељство накарадне Европе. Несхватљиво је како не знамо да се отарасимо наших заблуда.

Све до данас многа питања остају без одговора. Колико још деценија и вијекова ће требати Србима да схвате истину. Она јесте болна, али та истина не боли свакога. Она боли сваког честитог Србина и боли само Србе. Она не боли никога другог у Европи, која је била и остала зла маћеха Србији и српском народу. 
Европа је највише допринијела да из сјећања скоро избрише српско памћење о Видовдану и нашем Косову и Метохији. Европа је силом отела српску колијевку настајања и постојања, отела је наше Косово и Метохију. Зла Европа уз доминатну улогу Америке, српску отаџбину предала је у руке шиптарским терористима, а Србе је оставила обезглављене да се боре сами са собом и са накарадном и наопаком антисрпском Европом.

Још увијек ништа нисмо научили из ријечи и бесједе Његове светости владике Николаја Велимировића који нас је задужио и који је патио као и сваки свети Србин. 


Знамо ли и памтимо ли шта је Свети владика Николај Велимировић рекао у катедрали Светог Павла у Лондону о Видовдану 1916. године.
------------------------
Прошле су 104. године 
од познате и историјске бесједе 
Његове светости 
владике Николаја Велимировића 
у Лондону.


     “Господо и пријатељи, ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи и лепши, и вреднији и светији од овога храма, тај храм се налази у граду Нишу и зове се Ћеле кула. 

 
     
Тај храм је сазидан од лобања, и костију мога народа, народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе.
А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм 300 метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао дићи руку, и показати: ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

     Пет векова, моја Србија својим костима брани Европу, да би она живела срећно! Ми смо тупили нашим костима турске сабље, и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. Док је Европа постајала Европом, ми смо били њена ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже…" 



В И Д О В Д А Н - написао: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Написао:
 Славко Јовичић Славуј

У славу и част српских јунака
и Видовдана Љета Господњег,
28. јуна 2009. године.
--------------------------

Пламен упаљених свијећа
нек' обасја земљу
и Свето српско Косово.

Нек' стигне на небо
до душа свих српских јунака
и Светог цара Лазара,
што својом чашћу и јунаштвом
исписаше славну
вјековну српску историју.

Молитвама васколиког
српског рода,
помолимо се светим апостолима
и Драгом Господу Богу
што у Царству небеском
плету коло радости
за нас грешне на земљи.

Сваки пламен
прислужене свијеће
нек' освијетли врата
небеског раја
за све упокојене душе
видовданског страдања
и погрома нашег постојања,
који над српским родом
непријатељи учинише,
али који нас никада не сломише.

Колијевку нашег рађања
и постојања морамо вјечно чувати,
јер ни злотвори неће вјечно трајати.

Не може се изгубити
оно што није њихово,
а ми никада не смијемо
заборавитионо што је наше.
А наш је Видовдан.

Видовдан мора да нас уједини,
оплемени и стално подсјећа
на сабор свесрпског васкрснућа
у суманутом времену пролазника
и цивилизацијских штеточина
опасних за опстанак
цијелог човјечанства.

Зато Господе Боже,
обасјај и отвори небеска врата
и помилуј све српске душе
у свом Царству небеском.

На многаја љета
и у вијекове вијекова.


АМИН!
---------------- 
 

Од 1389. године, па све до данас ...


Српски јунак ГАВРИЛО ПРИНЦИП ... На Видовдан 28. јуна 1914 - 2020. године

Гаврило Принцип
Прошло је 106 година од кад је у Сарајеву српски национални јунак и револуционар из организације "Млада Босна" Гаврило Принцип убио аустроугарског надвојводу, престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију.

Аустро-Угарска је послије тога Србији поставила ултиматум, оптужујући је да стоји иза атентата. Пошто је Србија одбацила ултиматум, Аустро-Угарска јој је објавила рат и напала је, чиме је отпочео Први свјетски рат. 

Претходно је на Франца Фердинанда бацио бомбу Недељко Чабриновић, али је промашио. 

Атентатори су ухапшени и осуђени: Вељко Чубриловић и Данило Илић на смрт, а Принцип, Чабриновић и Трифко Грабеж као малољетници на 20 година робије, али су убрзо умрли у затвору у Чешкој.


На споменику су уклесане ријечи 


Гаврила ПРИНЦИПА: 


"Ал’ право је рекао Жерајић пре
 Српски соко сиви: 
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!


ВИДОВДАН ... Свети цар Лазар Хребељановић


СВЕТИ ЦАР ЛАЗАР

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено.

Лазарева клетва
Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 28. јуна 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.
С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар.

 Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. 
Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".

+++++++++++++++
КНЕЗ ЛАЗАР ДОМИНИРА ГРАДОМ КРУШЕВЦЕМ
Некадашњу престоницу Србије подигао је пре 645 година кнез Лазар. Крушевац се први пут помиње 1387. године у повељи којом кнез Лазар потврђује трговачке привилегије Дубровчанима. 

Крушевац је био престоница вазалне Србије после Косовског боја, све док Лазарев син деспот Стефан није преселио престоницу у Београд. 

Због тога је потпуно јасно што ће вас сваки Крушевљанин најпре одвести у археолошки парк Лазарев град, у којем доминира споменик кнезу Лазару и Црква Лазарица. 

У самом центру града налази се споменик косовским јунацима, који је направио вајар Ђорђе Јовановић. Он је за тај споменик на светској изложби у Паризу награђен златном медаљом I реда.
++++++++++++++

У сјеверном дијелу Косовске Митровице 
26. јуна 2016. године постављен је споменик 
кнезу Лазару Хребељановићу.
 Кнез Лазар Хребељановић након распада српског царства владао је областима са обје стране ријеке Мораве, односно највећим дијелом данашње Шумадије. Средиште његове државе био је град Крушевац.

У борби за моћ и обједињавање што више српских земаља у једну цјелину кнез Лазар је водио борбе са другим српским великашима. Након Маричке битке у којој је српска војска под вођством Мрњавчевића безуспјешно покушала да сузбије Турке, Лазар је загосподарио великим рударским центром Новим Брдом. Са баном Твртком Котроманићем ратовао је против још једног моћног српског великаша, Николе Алтомановића, којега су заједничким снагама побједили. Након тога Лазару су припале области данашње западне Србије (Рудник, Ужице и области око ријеке Западне Мораве), док је бан Твртко уз одређена територијална ширења, од којих је назначајнија област око манастира Милешеве, крунисан у истом манастиру и за краља Срба.

Тако су краљ Твртко I Котроманић и кнез Лазар Хребељановић подјелили између себе највећи дио српских земаља, и обојица су претендовала да носе титулу владара свих Срба. Твртко I у својој титули на првом мјесту истицао је да је „краљ Србљем“, а кнез Лазар у својој титули истицао је, да је „Господин все Србљем“, иако ни један ни други нису обједињавали све српске просторе.
Ипак, однос између ове двојице најмоћнијих српских владара из друге половине XIV вијека био је коректан. Тако, када је турска војска напала Србе на Косову пољу на Видовдан 1389. године, краљ Стефан Котроманић прекинуо је започето освајање приморских градова у Далмацији и послао је одред војске под командом Влатка Вуковића Косаче у помоћ кнезу Лазару и другим српским вођама окупљеним на Косову пољу.
Тако су и Срби из Босне и Хума (Херцеговине) узели учешћа у борби против заједничког непријатеља. Срби из Босне и Хума су и прије Косова имали окршај са Турцима, поразивши их код Билеће 1388. године. Тврткову војску и тада је предводио Влатко Вуковић Косача.
Кнез Лазар је у Косовском боју погинуо, заједно са великим дијелом српске војске, али је његов отпор иако погубан по њега самог, ипак успорио напредовање Турака на Балкану. 
Српска православна црква прогласила је кнеза Лазара мучеником и светитељем. У народној свијести  Косовски бој  и жртвовање кнеза Лазара и његове војске, оставило је неизбрисив траг у српском националном коду, а њихов херојски примјер слиједиле су генерације Срба у тешким историјским тренуцима по српски народ.

субота, 27. јун 2020.

Српска православна црква 27. јуна обиљежава Светог пророка Јелисеја

Свети пророк Јелисеј био је син земљорадника, који се звао Сафат. Бог је прославио пророка многим чудима.

После узимања Илије на небо, Јелисеј је морао да пређе преко реке Јордан. Он је ударио плаштом Илијиним по води; вода се раздвојила, и он је прешао по сувом дну.

Када је Јелисеј дошао у град Јерихон, житељи тог града су му рекли: "Код нас није добра вода, и зато нам је земља неплодна". Јелисеј је бацио у извор воде со, и вода је постала укусна и здрава.

Близу града Ветиља, Јелисеј је угледао децу како излазе из града, и она су почела да се смеју над њим и да вичу: "иди, иди, ћелави!" Он им је рекао, да ће за такво непоштовање старијег они бити кажњени од Бога. Тада су из шуме изашле две медведице, и растргле су четрдесет двоје деце.

Једном је Јелисеју дошла сиромашна удовица, плакала је и говорила: "Мој муж је умро и оставио је после себе много дуга. Сада зајмодавац xоће да узме за дуг обоје моје деце као робове". "Шта имаш код куће?" упитао је Јелисеј.

Жена је одговорила: "Ништа немам, осим једног суда са уљем".

Јелисеј јој рече: "Пођи, замоли за себе од свих суседа што више празних судова, затвори за собом врата и разлиј у судове уље".

Жена је тако и урадила. Уље се лило дотле, док се нису напунили сви судови. Она је продала уље, вратила цео дуг, и још јој је остало довољно новаца да се храни заједно са својим синовима.

Пророк Јелисеј је и после своје смрти учинио чудо. Годину дана после његове смрти, мимо пећине, у којој је он био сахрањен, носили су умрлог човека. Али, видевши непријатеље, погребници су журно бацили тело умрлог човека у пророкову пећину. Када се он, при свом паду, дотакао костију Јелисејевих, одмах је оживео и стао на своје ноге.
--------