У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ 1. март није никакав празник, осим Дана цивилне заштите!

ПИШЕ: СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Дан такозване независности Босне и Херцеговине што се тиче Срба, поготово Срба из Републике Српске није никакав празник БиХ. 

Заправо, тај датум за српски народ не значи ама баш ништа, сем неких трагичних догађаја.

Да напоменем, БиХ још нема Закон о такозваним државним празницима. Небројено пута бошњачки посланици покушавали су да на дневни ред сједница ставе Закон о празницима БиХ, али такав Приједлог закона у Парламентарној скупштини БиХ српски посланици су увијек обарали, а тако ће бити и убудуће. Јер српски политичари из Републике Српске никад неће прихватити да 1. март буде празник за све народе у БиХ, односно да то постане празник који ће обиљжавати и Срби у Републици Српској.

Дакле, то може бити празник само у једном дијелу БиХ, односно у Федерацији БиХ и ништа више. Српски народ у Републици Српској уопште не интересује шта и који празници се славе у Федерацији БиХ.

Бошњаци већ више од деценије и по настоје да наметну да се у цијелој БиХ слави 1. март Дан такозване независности БиХ, позивајучи се на референдум када је 1. марта 1992. године задат посљедњи ударац нормалном функционисању, па и опстанку некадашње БиХ.

Што се тиче самог фамозног референдума који је одржан 29. фебруара /та 1992. год. је била преступна/  и 1. марта 1992. године, морам да кажем да је то био нелегални чин муслиманског и хрватског политичког руководства у тадашњој БиХ. Та два народа су без сагласности Срба у БиХ противуставно и сецесионистичким актом срушили легално и једино признати Устав тадашње СФР Југославије, а самим тиме су срушили и тадашњу Југосавију чланицу УН. 

Тадашње муслиманско и хрватско руководство у БиХ је починило најтежа кривична дјела сепаратизма и државног удара и да је била нормална држава - сви они би одговарали за најтежа кривична дјела.

Безброј је контраверзи које су везане за фамозни референдум о такозваној независности Босне и Херцеговине. Да пођемо од  процената излазности на референдум. Сви резултати су потпуно лажни и непоуздани, јер су у бирачким одборима били само Муслимани и Хрвати, а то јасно говори да су резултати референдума фалсификовани и да су прилагођени вољи Алије Изетбеговића и министрима иностраних послова Њемачке Дитриху Геншеру и аустријском министру Алојзу Моку, односно америчком амбасадору у Београду Ворену Цимерману, највећим непријатељима и србомрсцима тог времена.

Па чак и у тим условима за легалност и валидност референдума била је потребна двотрећинска већина од 66,6 одсто од броја изашлих бирача, а то се није десило, јер је излазност била нешто мања од 64 одсто. Све је дакле фалсификовано и препарирано са једним циљем – неуставним потезима политички и територијално издвојити БиХ из легално признате државе СФР Југославије.

Прије самог одржавања референдума тадашњи предсједавајући седмочланог Предсједништва БиХ, лидер муслиманског народа и предсједник СДА Алија Изетбеговић је 14. октобра 1991. године у Скупштини БиХ рекао ону чувену реченицу: 

“За суверену БиХ  ја сам спреман жртвовати мир”! 

Том реченицом Алија Изетбеговић је започео крвави четверогодишњи грађански рат у БиХ. Све друго су само трагичне посљедице које су настале након ратне катаклизме која је унесрећила све народе у БиХ.

И да закључим – 1. март за српски народ и за Републику Српску не значи ништа и никада неће бити државни празник! 

1. март је само Дан Цивилне заштите

у Републици Српској 

и он се тако и обиљежава.

Свим припадницима 
и Управама Цивилне заштите 

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРБИЈЕ 

честитам 1. март, 
Свјетски дан цивилне заштите. 

Срећно прославили свој празник 

са што мање интервенција

у ситуацијама када је потребна 
ваша помоћ у спашавању 

људских живота 

и материјалних добара!

Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, због убиства српског свата Николе Гардовића на Башчаршији у центру Сарајева!

Убиство српског свата

НИКОЛЕ ГАРДОВИЋА

1. марта 1992. године на Башчаршији 

у центру Сарајева, било је без икаквих реакција муслиманских највиших функционера у руководству 

Министрарства унутрашњих послова 

и Државне безбједности Босне и Херцеговине!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

Муслимански дио руководства МУП-а БиХ истог дана је знао ко је и како починио злочин 1. марта 1992. године, кад је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.

1. марта 1992. године око 18 часова након убиства Николе Гардовића у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, те помоћник министра Јусуф Пушина, као и подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присутни су били замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције БиХ Момчило Мандић. 

Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-а и МУП-а БиХ.

Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај није њих ни интересовао.

На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.

Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се дато обећање и оствари. Скоро послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко је директни извршилац и по чијем налогу је почињен тај терористички злочин. Дакле, знали су ко је и како убио српског свата и по чијем наређењу. Но, нама српским представницима у МУП-у и ДБ-е БиХ нису хтјели да саопште ниједан податак који смо тражили.

Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи и да се открије починилац убиства. Било је очигледно да је у питању била добро испланирана муслиманска акција и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-у и МУП-у БиХ.

Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде са циљем избијања већих нереда и хаоса. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да се у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке" које су само на папиру словиле као параполицијске формације.

Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис" из снајпера су пуцали на окупљену масу на протестима испред тадашње скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био јасан. За све је требало оптужити само Србе.

Одмах послије пуцњаве муслимани су пласирали лажну  информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”. Мислили су да се у том тренутку у хотелу налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.

Караџић у то вријеме није био у хотелу

У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и замало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.

Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из Хотела “Холидеј ин”, већ једино са крова или из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.

Све је, дакле, указивало да се радило о добро осмишљеном муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - само наставак крвавог грађанског рата у БиХ .

НАПОМЕНА: 

За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Николу Гардовића.

Убица српског свата Николе Гардовића 

- злочинац Рамиз Делалић-Ћело

Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице који никада није окончан, јер је злочинац Делалић убијен 2008. године у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина Емина Швракића, оснивача злогласних „Зелених беретки“ .

Четврти нападач је био Таиб Торлаковић који је као и Ћело након рата убијен, такође у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ. Ћело и његова јединица су у току рата починили стравичне злочине над Србима у Сарајеву. Њихов злочиначки "ручни рад" је и Јама "Казани" на обронцима Требевића препуна бачених српских измасакрираних тијела.

Од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, злочинац Делалић је за заслуге и муслиманску "ствар" на поклон добио пиштољ са Алијином посветом. 

Рат у Босни и Херцеговини није почео

1. марта 1992. године, а није ни због убиства 

српског свата Николе Гардовића у Сарајеву. 

 

Линк: Рат у Босни и Херцеговини 

није почео 1. марта 1992. године,

како то многи говоре и о томе пишу. 

Тако говоре само они који су били 
далеко од свих тих догађаја.

ДРАГА ЉОЧИЋ ... Да се не заборави ....Српска хероина из наше славне прошлости ... Отргнуто од заборава

  Драга Љочић

Млада Шапчанка, ћерка трговца, била је прва жена доктор медицине у Србији и четврта на европском континенту. Осим тога, прва је Српкиња с чином официра, носила је чин поручника санитетске службе. Прва је дама која је по удаји задржала девојачко презиме.

Драга Љочић је прва жена лекар у Србији и четврта жена у Европи 

која је стекла универзитетску диплому доктора медицине.

Жртва за отаџбину

Рођена 28. фебруара 1855. године у Шапцу, у породици трговца који је, мимо тадашњих обичаја, поред два сина, решио да школује ћерку.

После основне школе Драга прелази у Београд, где је завршила Вишу женску школу, а затим се уписала на Велику школу, тадашњи универзитет. Ту је провела годину дана на природњачком одсеку, а 1872. године упутила се у Цирих на студије медицине.

Кад је 1876. године почео Први српско-турски рат, напушта факултет и долази у Србију да би радила као медицинска сестра. По завршетку Другог српско-турског рата она је прва Српкиња официр, с чином поручника санитетске службе Војске Кнежевине Србије. Враћа се у Цирих, где 1879. године завршава студије медицине, само петнаест година после прве жене на свету која је постала лекар, а у исто време кад је и Велика Британија добила прву жену лекара.

Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године: поред два рата с Турском, и у српско-бугарском, Првом и Другом балканском и Првом светском рату, кад је са српском војском прешла Албанију.

За време српско-бугарског рата 1885. године, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи.

Др Драга Љочић, споменик у Београду, 

„Стара очна болница“, улица Џорџа Вашингтона

Задржала презиме  

Али и поред свих заслуга у рату, у миру је наилазила само на одбијање и непризнавање, па је борба за равноправност с мушкарцима обележила њен живот. Министарство унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, формирало је комисију од угледних имена српске медицине, која је Драгу испитала и теоретски и практично из готово целе медицине. Њихов извештај садржавао је одличну оцену о стручности кандидаткиње, али прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби - јер је жена.

Зато је отворила приватну ординацију, као „доктор медицине, бабичлука и очних болести“.Драга је и прва жена која је после удаје задржала девојачко презиме. Била је удата за радикалског првака Аранђела Рашу Милошевића, који је због учешћа у неуспелој Тимочкој буни, само осам дана пошто му се родила ћерка, био прво осуђен на смрт, а затим помилован и упућен у Београдску тврђаву на издржавање десетогодишње робије.

Била је један од оснивача Материнског удружења и ватрени борац за женску равноправност, захтевајући да жене добију право гласа. Умрла је 1925. године у Београду.

29. септембра 2017. године у оквиру 

Српског љекарског друштва 

у Београду откривена је биста 

првој љекарки у Србији 

др Драгињи Драги Љочић.

МИРА АЛЕЧКОВИЋ ... Да се не заборави!

 

27. фебруара 2008. године

славна српска пјесникиња 

МИРА АЛЕЧКОВИЋ

  

Овакву животну биографију мало људи је имало.

Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.

Невјероватна је чињеница да је Мира

била прво женско дијете, 
које је након 482. године рођена

у породици Алечковић.

Мира Алечковић у француској амбасади 
кад јој је био уручен Орден Легије части, 
5. мај 1983. године.

Иначе, Мира је носилац 2 Ордена Легије части.   

Мира Алечковић и Десанка Максимовић

Да се не заборави ... Прота МАТИЈА НЕНАДОВИЋ

 Прота МАТИЈА НЕНАДОВИЋ

Рођен је 26. фебруара 1777. године

Био је војвода из Првог српског устанка, 
предсједник Правитељствујушчег совјета 
и дипломата. 

Био је син кнеза Алексе Ненадовића
погубљеног у Сјечи кнезова.

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Споменик проти Ненадовићу у Ваљеву

26. фебруара 1199. године умро је Оснивач династије Немањића - Велики жупан СТЕФАН НЕМАЊА ... ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

 Стефан Немања

Био је велики жупан Рашке,

родоначелник владарске династије Немањића

и творац моћне српске државе у средњем вијеку

Умро је 26. фебруара 1199. године.

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Српска православна црква и њени вјерници данас обиљежавају Светог Симеона Мироточивог, чије је свјетовно име прије него што се замонашио било Стефан Немања.

Оснивач српске владарске лозе - династије Немањића, умро је на данашњи дан, 26.2.1199. године. Рођен је у околини данашње Подгорице 1114. године, а владао је источним српским земљама. Успјевши да прошири државу, борио се против богумила и сматра се једним од родоначелника српске православне цркве.

Српски народ га поштује јер је - како је својевремено рекао епископ Атанасије Ракита - физички и духовни коријен српског народа.

Године 1196, три љета прије упокојења, одрекао се пријестола у корист свог средњег сина Стефана, будућег првог краља српске државе. Већ сутрадан се замонашио и отишао у манастир Ватопед на Светој гори.

Упокојио се у српском манастиру Хиландару, који је подигао заједно са својим сином Растком, монахом Савом, ког српски народ слави као свог највећег просветитеља Светог Саву.

Сава је његове мошти пренио 1208. у Рашку, да би над њима измирио старију браћу, будућег краља Стефана Првовјенчаног, и најстаријег Вукана, који су се борили за власт. Мошти су му положене у манастиру Студеница, његовој задужбини.

Претпоставља се да нема српске цркве у којој није приказан његов лик, а посвећена му је и капела у резиденцији српског патријарха у Београду.

Чувар државе, вјере и језика

Стефан Немања се сматра великим српским државником, ктитором, али и чуваром језика. Управо је његов брат Мирослав наложио да се напише најстарији и највреднији језички споменик - Мирослављево јеванђеље.

Како га Срби славе

Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и све друге крсне славе - славски колач, кољиво и вино, и освештањем које обавља свештеник. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан посна. Данашњи празник је непокретан. Крсна је слава Патријаршијске капеле.

Народне приче и обичаји

На данашњи дан, у спомен на Светог Симона, одржавали су се панађури (вашари), а данас је то само обичај у Ваљевској Мионици. У народу се о Стефану Немањи одржало предање као о змајевитом човјеку, које потиче од његових ратних успјеха у борбама са моћном Византијом. По предању, био је прождрљив, јер се у њега била увукла ала, па је било потребно и њу хранити.

Немања је за ручак јео печеног вола, у њему печеног овна, у овну печену кокош и у њој печено јаје. Једном о ручку, Немања је био код свог сина Светог Саве, и затражио да руча. Сава му пружио поскурицу (печат са славског колача), а ала зинула да је дохвати. Тада Сава зграби алу и баци је у море. Од тада Немања више није био прождрљив.

)

ЖИВИ И МРТВИ САРАЈЕВСКИ СРБИ У ЕГЗОДУСУ И У ИСТОЈ ИЗБЈЕГЛИЧКОЈ КОЛОНИ!

З Б О Г О М САРАЈЕВО!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Ових дана навршава се 25. година од егзодуса сарајевских Срба 

након потписивања Дејтонског споразума, 

када је прко 150.000 Срба 
трајно напустило своја прадједовска огњишта 
и када су оставили своје домове 
и све што су прије њих генерације
и генерације Срба вијековима стварале.

Фебруар и почетак марта 1996. године

Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину… 

Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године. Тог дана су биле Задушнице. Сарајево а ни православни Срби не памте црње Задушнице од тадашњих. 

Моји Хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверогодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића. Злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.

 Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.

Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу двије хиљаде људи на гробљу поред Илијашке православне цркве посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта која су бранили и одбранили током посљедњег рата.

И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Тешко је било распознавати мртве и преживјеле, тешком трагедијом сломљене и унесрећене Србе.

Срби сарајевских општина: Хаџићи, Илиџа, Илијаш и Вогошћа,

ископавају своје мртве и носе их са собом 

и тако заједно и живи и мртви у истој колони 

крећу на пут неизвјесности и без повратка ...

Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 150.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу ...

Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика трајно су се опраштали Срби од својих огњишта. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле међународне снаге за тзв. брзе интервенције. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе које су данима гађале српске положаје. 

У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег. Страшно је било хладно. Опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга је стизала до неба, али је нико други није осјећао осим Срба у незабиљеженом егзодусу. Бол и туга су били незамисливи и неописиви.

Главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара иако је првобитни рок утврђен у Дејтону био 19. март.

Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.

Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!), исписаним на тим листићима, Србима је предочено да федерална полиција прво улази баш у те општине.

Народ је био затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима. 

Ништа није било од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине становништва је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.

И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.

Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима. Бјеше то поздрав "за срећан" пут Србима, упућен од бивших комшија и ратних противника који за три и по године рата нису успјели ни педаљ да заузму српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 23. године од преживљене голготе носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима као сјећања и успомене.

Незапамћени егзодус сарајевских Срба

Сва имовина на једном трактору и пут у неизвијесност ...

Породице напуштају вјековна огњишта и одлазе ...

З Б О Г О М САРАЈЕВО

/Фебруар и март 1996. године/

Да су могли умјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би са собом понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда.

Брзо као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи. Тада сам вријеме мјерио на сате. Дани као да нису ни постојали. Након 1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. године/ опет сам морао да кренем у неизвијесност. Морао сам опет тражити нови дом. Морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша прошлост. О будућности нико није ни размишљао.

Али тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на трактору нијемо су све посматрала, јер мало шта су могла да разумују. Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози. Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо ... биће то српска земља за нови почетак. И било је тако ... Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва ... Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот ...

Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву као и деценијама раније.

Попис становништва у Босни и Херцеговини из 2013. године показује да су Срби по бројности у Сарајеву на нивоу статистичке грешке, а да у цијелој Федерацији БиХ има око четири одсто предратних становника српске националности.

Остаће забиљежено да нас више нема тамо гдје смо некада били и да нас више никад неће ни бити.

Све је то живот и он траје ... до када, е то нико не зна.

ЗБОГОМ С А Р А Ј Е В О