среда, 30. септембар 2020.

МИЛАН ЈЕЛИЋ - Да се не заборави!

30. септембра 2007. УМРО је 
тадашњи предсједник РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 
МИЛАН ЈЕЛИЋ


Гробница покојног МИЛАНА ЈЕЛИЋА

ТОМА ЗДРАВКОВИЋ - Да се не заборави!

30. септембра 1991. године
умро је један од највећих боема 
и пјевача народне музике 
непоновљиви 
ТОМА ЗДРАВКОВИЋ
Све док постоје људи који 
воле његове пјесме,
живјеће и 
ТОМА

 

Киша је падала

Ја знам да волим и да љубим
ја знам да певам и да сневам
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.

Реф. 2X
Киша је падала
а ја сам плакао за њом
улица дуга, к'о моја туга
остаће у граду том.

Ја знам то срце које боли
ја знам за душу која пати
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.

Реф. 2X

Ја знам да све што брзо дође
ја знам да све и брзо прође
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.

Реф. 2X

 

МИЛАН РАКИЋ - Да се не заборави!


30. септембра 1876. године, 
рођен је српски пјесник,  дипломата
и добровољац у Првом балканском рату
МИЛАН РАКИЋ
 
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји



За православне вјернике ... 30. септембра су: Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. 
У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.

Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде."

Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше.

Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.

уторак, 29. септембар 2020.

МИЛАН ТЕПИЋ - СРПСКИ ЈУНАК да се никад не заборави!


29. септембра 1991. године херојски је погинуо 
СРПСКИ ЈУНАК
МИЛАН ТЕПИЋ



Милан Тепић говори у родној Козарској Дубици

МИЛАН ТЕПИЋ

Тепић је 29. септембра 1991. године, 

нешто прије 11 часова, дигао у ваздух складиште ЈНА 

у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот.



Претходно је у борби погинуо војник
на одслужењу војног рокаСтојадин Мирковић,
док су старијег водника Ранка Стевановића
припадници хрватске паравојске 
стријељали по заузимању складишта.


понедељак, 28. септембар 2020.

ЈЕДАН ЈЕ ВЕЛИКИ ВЛАДИМИР ПУТИН

 ЈЕДАН МАЛИ ДИО ИЗ ПРОФЕСИОНАЛНЕ 

КАРИЈЕРЕ ВЛАДИМИРА ПУТИНА

/НАПОМЕНА - Многи сигурно ово нису знали, али ко има времена може да прочита/.
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Нека давна времена кад је Служба била служба. На слици у прилогу је нико други до садашњи руски предсједник Владимира Путина ( човјек са лијеве стране) у класичном /фотографском/ кадру на слици са предсједником САД Роналдом Реганом када је посјетио Русију 1988. године.

Путин је тада био агент КГБ-а и то је било његово скривено прерушавање у туристу и фотографа. Путин је имао туристичке камере навучене око врата.
Служба је захтијевала да буде сналажљив, лукав и препреден.

препреден.
Слику је снимио Пете Соуза, фотограф из Бијеле куће лични фотограф предсједника Обаме, али је такође радио у истом капацитету и за тадашњег предсједника САД Роналда Регана.
Соуза је ту фотографију снимио 1988. године приликом посјете Регана Москви. Реаган и Михаил Горбачов су испред Кремља поздрављали грађане и туристе.

Сам Соуза је давне 2009. године тврдио (и рекао да су му ове информације потврђене) да је мушкарац на лијевој страни, који изгледа као туриста и са камером око врата, уствари Владимир Путин, који је у то вријеме био тајни агент КГБ-а.

Путин је 16. година био официр у КГБ-у, напредујући до чина потпуковника.
Касније се повукао да би ушао у политику у свом родном Санкт Петербургу 1991. године.

Преселио се у Москву 1996. године и придружио се администрацији предсједника Бориса Јељцина гдје је брзо напредовао, постајући вршилац дужности предсједника 31. децембра 1999. године, када је Јелцин неочекивано поднио оставку.

Путин је побиједио на предсједничким изборима 2000. године, упркос широким оптужбама за намјештање гласова. Поново је на изборима 2004. године, изабран за предсједника Русије и то му је био други узастопни мандат.

Због уставог ограничења Путин није могао да се кандидује за трећи узастопни председнички мандат, па је за предсједника предложио свог првог сарадника Дмитрија Медведева који је побиједио на предсједничким изборима 2008. године и који је одмах поставио Путина за премијера. Заправо, то је била само замјена Путина и Медведева на функцијама.

У септембру 2011. године, након промјене закона о продужењу предсједничког мандата са четири на шест година, Путин је најавио да ће на председничким изборима 2012. тражити трећи, узастопни мандат предсједника, што је и урадио и та одлука је довела до великих вишемјесечних протеста у многим руским градовима.
Али Путин не би био ово што јесте да није знао како све да доведе у ред и да остане предсједник Русије и један од најмоћнијих људи свијета.

КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ - Да се не заборави!

Ксенија Атанасијевић
Умрла је 28. септембра 1981. године у Београду.



Рођена је 5. фебруара 1894.године у Београду.

Уз прекиде због ратних догађања, бриљантно, са свим десеткама дипломирала је филозофију на Београдском универзитету јуна 1920. године, и тако постала прва жена дипломирани филозоф у Краљевини СХС. 

Са само 28 година, Ксенија Атанасијевић је 1922. године на фасцинантан начин одбранила докторску тезу “Бруново учење о најмањем“ пред препуном салом знатижељних студената и петочланом комисијом, у којој је био и наш научни геније Милутин Миланковић. Тако су Београд и Србија пре 95 година добили прву жену доктора филозофије.

Прво је предавала у нишкој гимназији, да би 1923. године постала прва жена доцент, универзитетски наставник у Краљевини СХС. Ксенија Атанасијевић је провела 12 година као предавач класичне, средњевековне и модерне филозофије и етике на Филозофском факултету у Београду. Била је више него омиљена међу студентима и колегама. Млада, оригинална, пуна знања и добрих намера према студентима, постала је узор младим девојкама тог времена.
Држала је бројна предавања и семинаре и ван наставе, о Сократу, Шопенхауеру, Сенеки… Између наставе и предавања и у земљи и у иностртанству, интензивно се бавила научним радом.

Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…


За време Другог светског рата била је хапшена и мучена од Гестапоа, јер је јавно писала против расне и националне мржње. Одбила је да потпише злогласни “Апел београдских интелектуалаца“ који је Гестапо саставио и присиљавао београдске интелектуалце да га потпишу. 

После рата хапсиле су је и комунистичке власти, а по изласку из затвора све њене књиге биле су забрањене. Амерички универзитети су је звали да на њима предаје, што је она одбила. Храбра и достојанствена, наставила је да ради анонимно и припрема трећи том свог животног дела Филозофски фрагменти“. 

Ксенију Атанасијевић,
насликала славна Надежда Петровић,1912. године.

Надежда Петровић је уврштена 
у 100 најзнаменитијих Срба


СТЕВАН СТОЈАНОВИЋ МОКРАЊАЦ - Да се не заборави!


Стеван Стојановић 

Мокрањац 


Био је српски композитор 
и музички педагог, 
класик српске музике, 
њена најистакнутија личност 
на прелазу из XIX у XX вијек.

- Умро је 28. септембра 1914. године.


Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји


Биста Стевана Мокрањца на Калемегдану

недеља, 27. септембар 2020.

За православне вјернике ... Крстовдан је празник посвећен проналажењу Христовог Крста на месту Његовог распећа.


Крстовдан је празник посвећен проналажењу Христовог Крста на месту Његовог распећа.

Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.

Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.

Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.

После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.

Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
На вест да је Часни Христов крст пронађен, слегло се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Они удаљенији су желели макар да га виде, па патријарх Макарије одлучи да подигне Крст на једно узвишење.

То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.

Тај дан се слави као Крстовдан, један од најзначајнијих празника у години. Обележен је црвеним словом и на тај дан се обавезно пости.


субота, 26. септембар 2020.

МИЈА АЛЕКСИЋ - Да се не заборави!


26. септембра 1923. године рођен је
МИЈА АЛЕКСИЋ
један од славних српских глумаца и забављача


Мија Алексић је рођен 1923. године у селу Горња Црнућа, код Горњег Милановца. У октобру 1941. године, када је немачка војска предузела масовно стрељање становништва у Крагујевцу, побегао је спасавајући голи живот. По завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права.

Аутентичан позоришни, филмски, естрадни и радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је да удахне живот и у најнеуверљивије текстове. Често прекораван да без мере расипа свој талент, Алексић ипак достиже сам врхунац глумачког стваралаштва не само у Нушићевим, Гогољевим и Молијеровим комадима већ и у својим естрадним подухватима, прокламирајући начело: Играј естраду као највећу комедију.

Глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Од ослобођења, па до 1948. године био је члан Народног позоришта у Крагујевцу. Био је члан Југословенског драмског и Народног позоришта у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта постаје 1951. и ради све до 1965. године, када је прешао у Народно Позориште где је и окончао своју позоришну каријеру. Играо је и у Атељеу 212 и другим сценама. Од 1977. године имао је статус слободног уметника.

Мија Алексић је умро 12. марта 1995. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.


МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ - Да се не заборави!



На данашњи дан, 26. септембра 1860. године

умро је војвода и владар Србије
МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Споменик Милошу Обреновићу у Пожаревцу.

Споменик је свечано открио 
краљ Александар Обреновић
у присуству државних званица 
и грађана, 24. јуна 1898. год.


петак, 25. септембар 2020.

ИЗГРАДИО ПОЛА БЕОГРАДА, ОДБИО АЈФЕЛА, А ТИТО МУ СВЕ ОДУЗЕО И САХРАНИО СЕБЕ У ЊЕГОВОМ ДВОРИШТУ !

Други пишу ...

 Често се потеже неоспорна прича о месту и разлогу Титовог почивања усред Београда. Већина зна, као и за скоро целокупну имовину комуниста да заправо није њихова, него да је неправедно отета. Ипак, мало ко зна ко је био Милош Савчић, чија је „Кућа цвећа“ тј. посед на коме је она изграђена.

Милош Савчић

Прича о човеку чијим наследницима законски припада парче земље на Дедињу, не само да ће вас изненадити него ће вас вероватно навести и на размишљање: „Која особа заиста заслужује музеј и маузолеј на 25. мају?“ Наиме, ради се о Милошу Савчићу који је пре Другог светског рата, по богатству, био на 11. месту у Европи, а у фирми овог великог привредника било је запослено 50.000 људи. После рата, породици Савчић све је одузето. Данас се његов унук, музичар Владимир Влада Лешић, труди да поврати дедину имовину подневши чак 119 пријава.

Милош Савчић је рођен у Свилајнцу давне 1865. године док је умро у Београду 1941. Основну школу и прва четири разреда гимназије завршио је у родном граду, а у Београду је 1885. завршио реалку и отишао из Србије. У Минхену је завршио Високу техничку школу 1889. године. У том немачком граду провео је још две године као чиновник државних железница, да би се потом вратио у Београд, у којем је направио чудо.

Праунук Милоша Савчића, пред враћање велике имовине. 

Јосип Броз бацио око на вилу ЈОШ ПРЕ РАТА, кад је долазио код Рибникара.

Као чувеног минхенског ђака, Гистав Ајфел звао га је да заједно граде торањ у Паризу. Он се, међутим, определио за повратак у Србију ! Затим, направио је прву парну стругару, градио железницу (пруга Ниш-Књажевац), па је тако започео и производњу вагона „14. октобар“. Две године био је директор Државних железница. Када је почео трговински сукоб, тј. Српско-аустроугарски царински рат, Савчић је направио велику кланицу – данас познатију под називом БИМ Славија.

Није Милош Савчић подизао на ноге само привреду Београда, него је основао и Беочинску фабрику цемента. Први светски рат овај привредик је провео у Женеви где је, заједно са Јованом Цвијићем основао Српски комитет и учествовао у оснивању Друштва народа – међународне организације чији су првенствени циљеви били разоружање и спречавање рата и која је претходила данашњим Уједињеним нацијама. Створио је чувени смедеревски Сартид 1912. године.

Савчић је отворио и прво осигуравајуће друштво у Србији, а његова породица била је међу највећим акционарима Аграрне, Врачарске и Извозне банке. Свој иметак објединили су стварањем холдинга Прометна банка. Тада су купили винограде у близини центра Београда и од њих направили престижну стамбену четврт – Дедиње. Милош Савчић купио је плац међу виноградима и сазидао две виле – једну за себе, а другу за кћерку Јелицу, удату за чувеног архитекту Александра Ацовића.

Савчићева вила оштећена је у бомбардовању, а у ову другу прво се уселио Александар Лер, човек који је командовао Луфтвафеом током бомбардовања Београда, а затим и Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник за привреду на Територији војноуправног команданта Србије.

Породице Савчић и Ацовић избачене су 17. априла 1941. из свих својих вила и станова и никада више нису ушли у њихов посед. Били су међу првих 100 талаца, углавном чланова породица угледних и богатих Срба који су се нашли на Старом сајмишту, пре него што је постао Јеврејски логор Земун.

Милош Савчић је преминуо прве ратне године. После рата, у вилу у Ужичкој 15 уселио се Јосип Броз, а на месту где је била енергана за топлу воду, која је срушена, по Јованкином налогу, касније је подигнута Кућа цвећа. Прича каже да је Броз бацио око на здање у Ужичкој још средином тридесетих година прошлог века, а неки су га тада чули да је рекао: „Е овде ћу живети“. У вилу се 1997. усељавају и тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић и његова супруга Мирјана Марковић.

Само на Дедињу породици Савчић припада десетак вила, од чега пет у Ужичкој. На Старом граду им је одузето 14 зграда. Такође и три банке, део Палате „Албанија“, јер су били међу већим улагачима у Трговачки фонд, шест рудника у Источној Србији, Беочинску и Раљску цементару. Били су и власници прве велике кланице у Србији (касније БИМ „Славија„), Рибарске бање, Бродарско-транспортног предузећа (касније ЈРБ), Фабрике вагона (касније „14. октобар„), Фабрике лима у Земуну, прве стругаре у Београду итд. Када је Савчић основао Прометну банку, краљ Петар Први купио је првих 300 акција.

милош савчић

Вила Ацовића у Ужичкој 15 из времена када је била у саставу Меморијалног центра „Јосип Броз Тито“

Вредност Савчићеве имовине 1946. године износила је ондашњих 970 милиона долара, док се сада процењује на данашњих 17 милијарди долара! Савчићева породица жели да им физички буду враћене виле и плацеви, укључујући и Ужичку 15, али без Титовог гроба. Уколико то није могуће, заузврат траже некретнине исте вредности.

-----------------------------------------------

Да овом случају пљачке Србије додам и ово: Многи кажу да се у вријеме владавине злочинца Јосипа Броза добро живјело и управу су, али ево како. Да би сачувао мир и "благостање" народа - злочинац Броз нас је до грла задуживао и његове дугове мораћемо да враћамо још двије деценије.