петак, 30. јул 2021.

Стравично страдање Срба у Ливањском крају о ком се деценијама ћутало ... За вријеме злочиначког Брозовог система није се смјела ни ријеч казати о стравичним страдањима српског народа ....

 КРИЦИ И ВАПАЈИ ТУГЕ И БОЛА ДО НЕБА 

КОЈЕ НИЈЕ ИМАО КО ДА ЧУЈЕ, 

А НИТИ ДА ОПЛАКУЈЕ СРПСКЕ МУЧЕНИКЕ ...

Православног српског становништва у Ливањском крају остало је само у траговима. Против потпуног затирања боре се нејака старачка плећа оно мало Срба који се на прсте могу избројати и који су остали у Ливну, али и немоћна сјећања хиљада оних које су вихор посљедњег рата и усташки-хрватски злочини расијали широм свијета. Неки од њих /двадесетак/ и ове године су се окупили у Ливну, и то на исти дан када су усташе на Огњену Марију 1941. године на најсвирепије начине убили око 1.600 православних Срба ливањског краја бацајући их у јаме, неке заклане, неке спаљене а неке су у јаме дубине и до 40 метара и живе бацали. Извршиоци ових злочина над Србима биле су њихове прве комшије, школски другови, колеге са посла – Хрвати.

 Другим свјетским ратом ми губимо велики број наших сродника овдје на земљи, али добијамо их на небу. Ливњака данас има мање од осамдесет у Ливну, али када би бројали има их преко 1500 душа, јер увијек треба рачунати Србе који почивају у цркви свете великомученице Марине.

У многим селима око Ливна, као и у оближњем Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог свјетског рата су живјели православни Срби.

Нажалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих српских мјештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог свјетског рата у овом селу није било никог од православног живља.

Само село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Србина.
Село Челебић је било мијешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Оно што је лоше  је то да Срби увијек у добром времену добро живе са другим националностима, али дођу тако зла времена и то нико не може да објасни. Срби села Челебић нису страдали од Хрвата из неких других села, него управо од својих комшија са којима су живјели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили.  Односи између Срба и Хрвата су били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Но, била је то велика варка и српска заблуда која траје вијековима.
О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто? Поставља питање на које нема одговора.

Након 50 година од звјерских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у  јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. 

На свим тим стратиштима, и у Прологу и у те јаме спуштали су спелеолози. Било је јама и дубине и до 40 метара гдје су се спуштали, гдје се могло остати 15 - 20 минута, па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред љета, тако да је било прилично тешко издржати, али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вјере са тих терена учествовали свим срцем и свом душом, како би повадили кости звјерски уморених Срба.

Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. Нажалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини.

Мада постоји удружење Огњена Марија ливањска, ове године због коронавируса није као претходних година било окупљања протјераних Срба из Ливањског краја. 
Ове године на овај празник у славу пострадалих предака није било скупова, који на тај начин чувају сјећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и вјеру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити.

Одржан је парастос у селу Чапразлије, на мјесту срушеног споменика житељима тог села, побијеним у јами Самогреда.

Служен је парастос на спомен-гробљу на Барјаку, у селу Челебићу,  на мјесту гдје и даље лежи највећи дио моштију, нешто више од 400 мјештана овог и околних села, побијених од усташа у данима око Огњене Марије. 

Преко 1600 жена, дјеце, стараца и мушкараца убијено је на бројним стратиштима у околини Ливна. Злочинци су их у смрт отјерали на најстрашније начине: маљем и ножем, а бројни су и живи бачени у крашке јаме којих су пуне Динара и околне планине.

Двадесет година касније након 1941. године, њихови земни остаци пренијети су и положени у гробницу у Чапразлијама, над којом је подигнут споменик. Током претходног рата, споменик је порушен, али кости пострадалих и даље почивају на овом мјесту. Обнова споменика је планирана за скору будућност. 

Прва усташка убиства ливањских Срба почела су већ у мају 1941. године, хватајући замах у јуну и јулу, да би свој врхунац достигла у данима око Огњене Марије. У Ливну и околним селима побијено је око 1600 православних Срба. У појединим селима, као што је Голињево, побијено је комплетно српско становништво, док је у другим селима само мањи број успио преживјети. Међу највећим стратиштима су били ливада крај села Пролог, јама Равни Долац и школа у Челебићу.
Капела и спомен-костурница посвећена Св. Великомученици Марини саграђена је током 1991. године, као вјечно почивалиште за мошти пострадалих, које су те године извађене из јама и са других стратишта ливањског поља и положене у костурницу. Током рата 1992-1995, овај храм је претрпио велика оштећења, док су мошти мученика узнемирене. У овој години, када се навршава 78 година од овог великог страдања и 28 година од почетка изградње капеле и вађења костију из јама, успјешно се приводе крају радови на уређењу капеле, у оквиру чега је и фрескописана захваљујући средствима добијеним од Фонда Патријарха Павла при Патријаршији у Београду.

Из трагичне српске прошлости ... У ноћи између 29. и 30. јула 1941. године, хрватске усташе су починиле један од најјезивијих злочина у Независној држави Хрватској ... Зашто су Срби један од ријетких народа у свијету који заборављају и ниуједној школи не уче страдања својих предака ... Крвави пир у глинској цркви

 ЈЕДАН од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини.

Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаджер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаджер и Прекопу, гдје су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег зрака. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи“.

О одвођењу Срба из глинске православне цркве и њиховом убијању у околини Глине сведочи и Антун Грегурић, градитељ из Јукинца: „Видио сам како су камионима возили Србе у цркву, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу. У једном таквом камиону ја сам препознао трговца Малбашу, а мислим да се звао Ђуро из Вргинмоста. Да су их возили у Глинско Ново Село знам по томе што сам исте вечери у гостионици Зибар у Јукинцу чуо разговор Јанка Кихалића, Николе Крешталице и Паје Крешталице - усташа-крвника, који су причали да су их у Глинском Новом Селу убијали.
Усташе су донијеле један замотуљак у папиру и показивали га присутнима, па је Јанко Кихалић затражио од супруге гостионичара, Лјерке Зибар, масти да испеку једно срце. На њезин упит какво је срце, они су се почели смијати и испричали су тада да је то срце једног Србина, кога су у Глинском Новом Селу пригодом извлачења из камиона седам пута уболи, па су га свалили на земљу и извадили срце. Како је гостионичарка узрујана протестовала против таквог њиховог захтјева, они су то срце замотали у папир и не сјећам се шта је даље било“.

Покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. „У то вријеме“, вели Анте Шешерин из Глине, „ја сам био намјештеник градске муњаре у Глини. Око 23 сата дошао је к мени у муњару Никола Шафар, бивши сељак-трговац жељезничким праговима из Кихалца, тада већ познат као крвник. Наредио ми је да угасим јавну расвјету и да је не смијем упалити, док ми он не јави. Ја сам одмах свјетло угасио и неко вријеме послије тога изашао пред муњару да видим шта се у граду догађа, па сам тако примијетио да цркву повремено са прочеља освјетљавају рефлектори. Послије три сата дошао је поново Шафар, рекавши ми да могу упалити јавну расвјету“.
Сведок Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан призор је гледао такође са прозора своје куће, која је била педесетак метара од цркве: „Видио сам како пред црквом кољу неке људе. Изводили су пред врата и чуо сам како вичу: ’дигни кошуљу, гђе ти је срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На камионе су их товарили тако што су их хватали за ноге и главу и уз помоћ једног у средини бацали на камионе, слажући их, док се камион није напунио. Говорило се по граду да су ти људи дошли из Вргинмоста или Топуског на прекрштавање. Око поноћи је из цркве изашао један усташа засуканих крвавих рукава, држећи у десној руци нож. Моја жена га је упитала што се то догађа у цркви, на што је он одговорио: Кољемо Србе! Док их не покољемо до једнога, за нас Хрвате нема спаса“.

Како је било у самој цркви за време клања види се из изјаве Лјубана Једнака из Гређана, једнога од Срба који је успео да се спасе покоља:
Када се већ смрачило, изненада смо чули пред црквом камион. Онда су у цркву ушле усташе вичући: ’Палите одмах свијеће да се боље види’. Када смо запалили свијеће, упитали су нас: ’Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: ’Лези, устани, лези, устани’, и док смо ми извршавали ову команду, они су из пушака пуцали у цркви која је била у полумраку. Затим су нам наредили да се сви свучемо, а да останемо само у кошуљама и гаћама. Све своје ствари морали смо бацити у угао цркве. Послије тога смо морали сви лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и лицем се окренемо према зиду. И даље су пуцали, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.
Мало иза тога питали су Перу Миљевића да ли зна шта о шумњацима. Када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свих забо му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто знају о шумњацима, јер ће бити пуштени кући ако кажу, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је казао да су партизани у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су му наредили да стави главу на један сто, усташа му је зарезао гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара далеко, па, кад није могао пјевати, усташа га је ударио кундаком по глави те му се мозак излио на стол.“

За православне вјернике ... 30. јула је СВЕТА ОГЊЕНА МАРИЈА!

 

Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва.

Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.

У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем.

Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани.
-------------------
Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.


Народна песма вели:

'... Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
а Крститељ водом покрепљује...'

Проговара Свети Пантелија:
'Удри громом громовник Илија
Удри огњем Огњена Марија
а ја ветром Св. Пантелија
+++++++++++++
Боже, благослови онога који улази у овај дом,
заштити и сачувај онога који излази из њега,
и дај мир ономе ко у њему остаје.

четвртак, 29. јул 2021.

Из славне српске историје и прошлости ... СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ – ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА


СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ

ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА


НОСИЛА ЈЕ ШУБАРУ, КОКАРДУ, 

БОРИЛА СЕ ЗА СРБЕ И ОСТАЛА ИНВАЛИД! 

Србија је заборавила и одбацила прву жену војника



Учествовала је у свим ратовима
од 1912. до 1918. године ...

- Први балански рат,
- Други балкански рат,
- Биткама на Дрини, Колубари,
- у повлаћењу преко Албаније,
- учествовала у пробоју Солунског фронта.

Током Првог светског рата у Србији жене су дале велики допринос и поднеле велике жртве, а многе од њих су изгубиле и животе, не само као борци на фронту или добровољне болничарке, већ и као једине које су остајале и бринуле се о домаћинству у окупираној земљи. Жене у позадини преузеле су улоге карактерисане тада као „мушке“. Оставши скоро у потпуности без мушке радне снаге, у време када је за рат мобилисано више од 60% радно способног мушког становништва, жене на селу су радиле највећи део тешког физичког посла и са децом и старима покушавале да одрже живот, земљу и производњу.

У складу са вредносним системом тог времена, женама нити је било дозвољено, нити друштвено прихватљиво приступање војсци, нити учешће у ратним операцијама. Али, оне су налазиле друге начине да ступају у борбене редове. Скраћивале су косу, облачиле мушку одећу, пријављивале се под мушким именима. Остале су запамћене по томе што су се равноправно са мушкарцима бориле на фронту. Једна од тих хероина била је и Софија Јовановић.
Софија Јовановић је добила чак 13 ордена због заслуга у Великом рату. Лепотица и херој, ратница и дама… Све је ово била Софија Јовановић – добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године, жена коју су Французи називали „српска Јованка Орлеанка“.

Софија Јовановић рођена је 1895. године у Београду, као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Њен отац је рано умро, оставивши супругу са ћеркама. Стално се жалио што није имао мушког наследника. Када јој је отац умро, Софија је била девојчица, а када је избио Први балкански рат 1912. године била је матуранткиња.

Тада се јавила Народној одбрани као добровољац – четник. Тамо нису хтели ни да чују да жена иде у рат. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње…
Сутрадан се опет вратила. Кад је угледа један мајор, рече:
- Којим добром, девојко?
- Хоћу пушку и ратни распоред!
Одавде нећу отићи без пушке. 
Ако посустанем или се уплашим задатака, убијте ме… 
Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.
- Добро, девојко! – рече јој мајор.
- Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку.
- Хоћу пушку! – повикнула је.
- За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!
Нису имали куд, примили су је.
Морала је да прође посебан тест пред комисијом, коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић, звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. У тим тешким борбама у октобру 1912. године животе је изгубило више од 1.400 српских бораца. Тада је стекла свој први орден на коме пише „Осветници Косова“.

Софија Јовановић је прва жена борац у српској војсци. Због невероватне храбрости звали су је Софроније. Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „Српска Јованка Орлеанка“.

Тада се њен лик нашао на немачкој дописници с натписом „Дама – војник у борби 1912. године“, а слика у униформи објављена је на илустрацији париског „Малог журнала“ 1912. године, с потписом „Хероина Србије“. Борила се и у Другом балканском рату, а потом се запослила као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим, мир је потрајао само неколико месеци.

После Сарајевског атентата било је јасно да се спрема напад на Србију. Када је рат објављен, Влада из Ниша је наредила војсци да не брани престоницу на граници, по савету савезника. Београђани, међу којима и 22-годишња Софија, мислили су другачије.
    - Предати Београд без борбе? Нема човека коме би тако нешто пало на памет – говорила је Софија.

 У ноћи између 28. и 29. јула 1914. године она је била учесник прве битке Великог рата у којој је разбијен аустријски десант на Београд. Ушла је у састав Сремског добровољачког одреда, чији је задатак био да крстари иза непријатељских линија у Срему. Командовала је првом групом српских бораца, која је прешла на непријатељску територију. Војска је тражила добровољце да пређу Саву, извиде непријатељске положаје и пресеку телефонске жице које су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста, до штаба у Земуну. Прва се пријавила Софија, а с њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе. Прешли су реку и изненадили аустроугарску посаду која се разбежала. Уништили су телефонске комуникације, а Софија је на караулу ставила српске заставе, које су непријатељи видели из Земуна. Покупили су аустроугарско наоружање и муницију и под топовском ватром вратили се у Београд.

То није био њен последњи поход на непријатељску територију. Учествовала је у страшној бици на Дрини, кад је српској војсци нестало топовске муниције. Српска артиљерија постали су четници, који су у ноћним нападима бомбама чистили непријатељске ровове. Учествовала је и у Колубарској бици.

У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију, била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом Драгутина Гавриловића. Заједно са српском војском повлачила се преко Албаније, а касније је учествовала и у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и тако остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања и постала најодликованија жена у Великом рату.

Софија Јовановић се после војничке голготе удала за ратног друга Тихомира Крсмановића и није се појављивала у јавности. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала, осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Није очекивала да јој отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Била је разочарана салонским ратницима, који су се после рата лактали за привилегије. Тако је српска Јованка Орлеанка остала заборављена, нарочито после Другог светског рата.

Софија Јовановић је преминула 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду.

Када је умрла, у наслеђе је оставила 13 ордена, пажљиво умотаних у чипкасту белу марамицу.

Софија Јовановић је доживела судбину њених сабораца, заборављена од свог народа она данас нема споменик нити улицу у Београду док Пеко Дапчевић има  булевар…

Српска срамота!

Али овако је о храбрим јунацима СРПКИЊАМА
писао француски књижевник и новинар.

Француска разгледница
- прва жена војник у српској војсци

Хероине које су задужиле српски род
Милунка Савић, Василија Вукотић, 
Софија Јовановић, Антонија Јаворник, 
Надежда Петровић, Делфа Иванић, 
Флора Сендс и Жана Меркус

среда, 28. јул 2021.

За православне вјернике ... 28.7. су: Свети мученици Кирик и Јулита

Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком.

Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.

Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију.

Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу.

Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године.

Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне.
Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице.
------------
Претпостављам да ни многи вјерници не знају 
да је ово први женски манастир у нишкој епархији
и једини манастир у Србији назван по овим свецима.

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку.

Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века.  

Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године.

На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама.

У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира.

Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године. Исте године подигнут је велики манастирски конак.


уторак, 27. јул 2021.

СЛОБОДАН И. СТОЈАНОВИЋ ... Да се не заборави ... Дијете мученик и страдалник


СЛОБОДАН СТОЈАНОВИЋ

На мјесном гробљу у Дрињачи код Зворника служен је данас помен, прислужене свијеће и положени вијенци на споменик Слободану Стојановићу, дванаестогодишњем дјечаку кога је прије 28 година у зворничком насељу Каменица на звјерски начин убила Елфета Весели, припадник такозване Армије БиХ.

Убиство Слободан Јовановића у свом родном мјесту Каменица код Зворника свиреп злочин који је починила жена у униформи такозване Армије БиХ.

Слободан је након заробљавања био око мјесец дана у тој злогласној јединици у којој је била Елфета Весели, која га је на крају заклала, након чега су из пишоља испаљена два метка у његову главу.

Несумњиво да је дијете мучено и убијено на начин који не може здрав разум ни прихватити нити разумијети.

Уз сјећање на жртву Слободана, треба се стално сјећати страдања дјеце широм Подриња и Републике Српске, свих убијених војника, војсковођа и цивила који су дали животе и уткали их у темеље Републике Српске, стварајући отаџбину у којој сви слободно могу да живе без обзира на вјерску и националну и било коју припадност.

Према прикупљеним подацима у Подрињу у протеком рату страдало је више од петнаесторо дјеце. Слободан Стојановић убијен у највећим мукама, свирепо је мучен, подносећи највећу жртву постао је симбол страдања све страдале дјеце у Подрињу и у одбрамбено-отаџбинском рату.

Морамо памтити данашњи датум, Слободаново име и његову жртву, не само реда ради, него и ради "наше дјеце и нас самих да се никада више ништа слично никоме не би догодило.

Морамо у искрено чврстој вјери да обиљежавао данашњи дан, да сви људи сазнају какав се злочин десио, какву је жртву Слободан поднио, не смијемо заборавити ни његову, али ни жртве свих невино страдалих, без обзира да ли су дјеца, цивили или војници. 

Према налазима потолога Зорана Станковића, дијете је свирепо убијено, био му је пререзан стомак у облику крста, а биле су видне повреде главе.

Дјечак Слободан Стојановић се 27. јула 1992. године, када је са родитељима избјегао из Каменице, вратио у село да доведе пса који је остао везан у кућном дворишту, али се више никада није вратио.

Распитујући се за судбину сина, отац Илија је сазнао од више муслимана да је дијете убијено и да га је убила Елфета Весели звана "Косовка", кћерка Рахмана шумара који је живио прије рата у власеничком насељу Пискавице.

Илија је сина пронашао 16. јуна 1993. године у засеоку Бајрићи, у Новом Селу, у јами, приликом ископавања пет српских бораца. Тијело дјетета било је на дну јаме.

Слободан Стојановић је идентификован ДНК-а анализом, након чега је сахрањен на гробљу у Дрињачи гдје су касније сахрањени његови родитељи - мајка Десанка и отац Илија.


ПЕТАР ЛУБАРДА - Да се не заборави!

 
 27. јула 1907. године, рођен је један
од најзначајнијих српских сликара 
двадесетог вијека

ПЕТАР ЛУБАРДА


Био је члан Српске академије наука и умјетности
и један од наших најзначајнијих сликара у 20. в
ијеку. 

Сликарство је студирао у Београду и Паризу. 

Сликао је пред
јеле, мртву природу, портрете,
а у посљедњем стваралачком периоду опробао се
у апстрактном сликарству, задржавајући особени стил 

и препознатљив снажан колорит.

У САНУ је оставио писмо у којем захтјева
да се при сваком излагању његових дјела
обавезно нагласи да је по националности Србин.

Ево шта један од највећих сликара међу Србима, свјетског формата, говори о себи, свом поријеклу, али и превртљивости разних комунистичких апаратчика...


 Писмо поводом изложбе у Паризу
Београд, 18. март 1971. 
 

Драги Коларићу,

Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење. 

Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо. 

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. 

То су: Петар Лубарда,
рођен 1907. године, Љуботињ;
Србин; живи у Београду, Иличићева бр: 1

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке. 

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије. 

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација. 

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха. 
Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1 
__----------------
Петар Лубарда - Битка код Вучјег дола

НАПОМЕНА:
Вучји до, зараван око 6 km источно од Билеће,
у општини Никшић, Црна Гора,
на којој се 1876. водила одлучујућа битка
између Турака са једне
и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.


Текст према завештању Петра Лубарде 
од 14. априла 1972. године 
које је предато САНУ

Петар Лубарда
Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, 
по националности Србин, 
отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић. 

Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић). 

Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој. 

Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. 

За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961. 

Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу. 

Поглед на Скадарско језеро