уторак, 31. август 2021.

Некад било ... Јел' Сарај'во тамо гдје је некад било ... Јесте, али у њему нема више Срба и сви српски трагови, некад већинског народа су уништени ... Уништени су и симболи некадашњи сарајевски споменици краљу Петру којих више нема ... Свако постојање Срба је потпуно затрто и избрисано

Трагична судбина српског народа, 
његове историјске и културне баштине, 
укључујући ту и споменике у Босни и Херцеговини

Како која долази власт, она се према својој идеологији прво обрачунава са историјском и културном баштином једног народа и затире све трагове његовог вјековног постојања на тим подручјима. Прво страдају књиге, библиотеке, храмови и споменици ...


 Нова власт тај народ сматра за своје непријатеље...
Изгубљени у ратним и међуратним годинама, лебде разбацани фрагменти историје наших предака о којој не знамо довољно, попут дијелова једне велике слагалице у којој увијек недостаје неки дио.
Недостаје данашњем Сарајеву доста тога, а не само српска имена улица већ и споменици знаменитим Србима. Кроз причу о споменицима краљу Петру I, сазнајемо да је траг о споменику симболично остао у имену првог сарајевског трга који није добио име по ослобођењу у Другом свјетском рату већ по Петру I Ослободиоцу.
У тексту који је пред вама су чланци и фотографије из штампе везане за тај период.
Споменици краљу Петру I подизани су широм БиХ

Након смрти краља Петра I Карађорђевића 1921. године, широм Kраљевине почеле су ницати његове бисте, спомен-плоче и споменици.

У Босни и Херцеговини међу првима су акцију започели Височаци 1921. године, а спомен-обиљежја постављена су у Мркоњић граду (1924), Фочи (1925), Травнику, Бугојну, Прозору (1925), Босанској Градишци (1926), Ливну, Доњем Вакуфу (1927), сви су били дјела кипара Ивана Екерта.


Споменик Краљу Петру I Карађорђевићу у Фочи


Менументални споменик Краљу 
Петру I Карађорђевићу у Сарајеву

Монументални споменик краљу Петру у Бијељини (1937) израдио је вајар Рудолф Валдец, док је кипарка из Сарајева Ива Деспић извајала неколико спомен-биста краљева Петра I и Александра I у Мостару, Бања Луци, Сарајеву, Високом, Грачаници поред Добоја.

Његов колега Стаменко Ђурђевић урадио је споменик за Добрљин (1924), а Сретен Стојановић за Невесиње (1928), и Босанску Kрупу (1929). 

Споменици су такође ницали и у селима – крајишкој Ћорковачи, херцеговачкој Дубици, те Сјеверском у рогатичком срезу. 

Тузлаци су, као и Височаци и Зеничани, сматрали примјеренијим да се споменик подигне у виду дома у коме ће се васпитати и издржавати ђаци. Јајце је такође подигло дом у част краља, док је Вишеград дуго кубурио са финансијама око довршења дома.

Сарајевски сребрени вијенац на краљевом гроб

Сарајлије су годинама након краљеве смрти организовали посјете делегација и ђачке екскурзије Опленцу, а на годишњице су полагани вијенци и паљене свијеће. Тако је остало забиљежено у Југословенској пошти из 1929. да је делегација Сарајева положила на Опленцу сребрени вијенац на гроб блаженопочившег краља Петра Великог Ослободиоца. 

Тадашњи предсједник општине Сарајево Ибрахим Хаџиомеровић, подначелник Петар Јуришић, Тома Поповић и др Прењ, предсједник управног суда у Сарајеву положили су вијенац израђен од чистог сребра који је израдио Јово Трифковић, директор Обласне радионице за умјетне занате у Сарајеву. Вијенац је био постављен на кадифу уоквирену у златан оквир на коме је било исписано: Сарајево.

Иницијатива Јове Пешута и идеја о првом сарајевском тргу 

Недуго након смрти краља Петра I Ослободиоца, покренута je иницијатива за подизање његовог споменика у Сарајеву. Иницијативу је на градској сједници покренуо чувени сарајевски трговац Јово Пешут. 

У Вијећници је 19. септембра 1921. године одржан састанак представника свих градских удружења у вези постигнућа договора за видни знак благодарности благопокојном Kраљу Петру I, гдје је 28 друштава било за подизање споменика. 


Оно што је занимљиво треба напоменути да су била и три издвојена мишљења међу којима издвајамо оно Милана Ћурчића испред Српског пјевачког друштва Слога, који је био за подизање зграде за концерте коју Сарајево нема.


Кључну улогу у одређивању локације будућег споменика, имала је црквена општина сарајевска која је бесплатно уступила земљиште преко пута Саборне цркве. То је био потез који је, у годинама које су долазиле, довео до прављења централног градског трга, којег Сарајево до тада није имало.

Споменик у Велешићима /дио Сарајева/

Вечерња пошта у свом издању од 12. новембра 1923. писала је о томе како је споменик краљу Петру откривен у „великој патриотској манифестацији у присуству  преко10.000 људи“.

Двије деценије чекања

У коначно изабраној верзији споменика “на споменику је претстављен Kраљ Петар као краљ, са краљевским знацима: плаштом и круном и са скиптром подигнутом у руци према неослобођеним крајевима, куда симболички упућује ослободилачку војску”. У оваквом приказу владар ријечју и пером води борбу за слободу и уставност земље.

Овакав приказ био је компромис. Да подизање споменика није ишло глатко доказ су двије деценије чекања. Јавне расправе, састанци, формирање радних одбора, усаглашавања, именовања стручних жирија, расписивање конкурса и сакупљање новца за материјалне трошкове. У читав процес била је укључена и јавност – општинске власти, стручњаци, друштва, појединци су износили идеје, полемике су објављиване у штампи, током година доношени су планови и одлуке, прихватани, мијењани или напуштани, у складу са измјењеним политичким простором, снагом политичких арбитара или реакција на државне интервенције.

Радном одбору, формираном у октобру 1921. придружују се 1930. године градоначелник Асимбег Мутевелић и његови замјеници Душан Јефтановић и Иван Павичић.

Новац је скупљан са више страна, али највећи удио у финансијском покрићу имала је градска скупштина.

Идеја о уређењу трга Ослободитеља са спомеником ишла је у својој реализацији посве лаганом узлазном линијом, да би градоначелник Етхем Бичакчић маја 1937. одобрио додатна средства за завршење акције.

Пола године касније, Одбор је објавио конкурс за скицу споменика. Оцјењивачки суд су сачињавали: Иван Мештровић, његов замјеник Анто Алауповић, предсједник Напретка, Вељко Петровић, начелник умјетничког одјељња Министарства просвјете, његов замјеник Авдо Хасанбеговић, предсједник Гајрета, инж. Милош Скакић, предсједник Удружења инжињера и архитеката, његов замјеник инж. архитекта Душан Смиљанић, инж. Ђ. Божић, шеф Грађевинског одјељења Градске општине, његов замјеник инж. арх. Мато Бајлон, др Нико Андријашевић, бивши предсједник Удружења пријатеља умјетности, његов замјеник др Војислав Бесаровић, предсједник Просвјете, Етхем Бичакчић, начелник Градске општине, његов замјеник др Милош ЉесковацТанасије Иконић, предсједник Српско-православне црквене општине; његов замјеник Стево Прњатовић, потпредсједник СПЦО, Фехим Спахо, наиб муслиманске вјерске заједнице, његов замјеник Етхем Мулабдић, предсједник Узданице, Шћепан Грђић, предсједник Одбора за подизање споменика, његов замјеник др Јаков Kајон, предсједник Беневоленције.

Након прегледа пристиглих 30 радова, изабрано је седам који су дошли у обзир за три прве награде и два откупа. Прва награда, са 40.000 динара, припала је Франу Kршинићу, кипару из Загреба, “који је своје високе умјетничке способности и савјесност доказао многим досадашњим својим радовима, као и израдом модела за овај споменик“.

Уговор са Kршинићем потписан је 28. септембра 1938. и њим је дат рок од двије године за постављање споменика, а у ту сврху је предвиђено два милиона динара. Јуна 1939. стигли су за израду постамента огромни блокови габро-гранита из Јабланице („од истог камена од кога је изграђен споменик незнаног јунака на Авали“, али не црне, него сиве боје) и инсталиране су бараке са машинама за резање камена и израђивање рељефа за споменик, које је радио вајар Иван Лозица. На једној страни постамента налазили су се рељефи са мотивима Балкански рат, Голгота и Kапија слободе Kајамчалан, а са друге стране споменика рељефи „из предослободилачког живота“ и то Устанак („Петар Мркоњић међу усташама у планини Ћорковачи“), Заклетва на устав (послије избора за краља) и Kрунисање („са силуетом цркве у Жичи“).

Нацртом споменика је предвиђено да ће „од врха постоља до врха круне износити пет и по метара, за читав метар више него Јелачићев трг у Загребу и кнез Михаилов у Београду. Томе још треба додати подигнуту руку са скиптром, што ће износити још један метар“.

Према споменику је удешено и постоље. Читава висина постоља и споменика до врха круне износиће тринаест метара. Ако се узме у обзир да су зграде које окружују трг од седамнаест од двадесет метара висина, и да ће споменик бити на средини трга, онда је јасно да ће се Kраљ Петар на споменику видјети, са сваког мјеста трга и сусједних улица, на хоризонту, изнад тих зграда, јер је висина споменика знатно већа од половице висине свих тих зграда. Једино, кад се споменик погледа према звонику цркве видјеће се изнад њега горњи дио звоника.

Сам споменик је, како штампа наводи, у мозаику историјских грађевина и споменика Сарајева требао бити „најљепше зрнце, управо алем камен“.

Сви дијелови за споменик, коњаничку фигуру краља Петра I Великог Ослободиоца били су 21. октобра 1940. допремљени у Сарајево и то одмах на простор будућег трга, поред тих дана постављеног постоља, на које је дизалицом у наредне двије седмице монтиран споменик, под надзором Kршинића.

Свечано откривање је планирано за 6. септембар 1941. године, симболично изабран датум, дан пунољетства будућег краља Петра II, унука блаженопочившег Петра Ослободиоца, када ће преузети краљевску власт у своје руке.

Због политичке ситуације и рата који је бјеснио Европом, свечано откривање је одгађано неколико пута. У том моменту још увијек несређен, трг је рашчишћен заслугом градоначелника Мухамеда Златара. Тек средином фебруара 1941. и споменик је добио простор да дише, али не задуго.

Њемачки орао умјесто српског краља

Са новоформираном Независном Државом Хрватском и усташким режимом, у коме је прошлост претходне државне заједнице била систематски брисана, поступци новоформиране власти и њено званично насиље и над памћењем били су темељити у уклањању свих њених трагова. Династички споменици су били само дио те позамашне и брзе акције и на простору Босне и Херцеговине. Маја 1941. Градска општина се обратила Франи Kршинићу, “који је у своје вријеме израдио и поставио споменик краља Петра И, на тргу пред Градском тржницом, с обзиром на умјетничку вриједност израђених рељефа, да се прими демонтирања споменика, који ће се похранити у Земаљском музеју у Сарајеву. На позив Градске опћине, академски кипар г. Фране Kршинић пристао је да подузме радове на демонтирању споменика и поставио увјете по којима ће тај посао извршити. Kако су увјети прихватљиви, демонтирање споменика краља Петра И, који није дочекао ни дуго припремано откриће, извршит ће се у скоро вријеме“.

На мјесту споменика краљу Петру Kарађорђевићу био је постављен дрвени њемачки споменик са препознатљивим знаком V (victory) и њемачким орлом на врху.

Овај споменик је запаљен и срушен 1945. године, тако да је и тај симбол преурањене самоувјерености уклоњен са новим идеолошким поретком и диригованим сјећањем.

понедељак, 30. август 2021.

НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ - Да се не заборави!


30. августа 1969. године
рођен је славни српски глумац 
НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ 




Мурал са једне куће у Ужицу

ОПОМИЊЕМ и НАПОМИЊЕМ ... Да се не заборави ... Годишњица злочиначког НАТО бомбардовања РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

 ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј


Годишњица злочиначког 


НАТО бомбардовања

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Бомбардовани положаји Војске Републике Српске 
на подручју Српског Сарајева, Пале

30. августа 1995. године почело је злочиначко НАТО бомбардовање Републике Српске које је трајало до 14. септембра и у коме је убијено више од стотину цивила.

На положаје Војске Републике Српске злочиначка НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених.

Укупна тежина баченог експлозива била је око 10.000 тона.

НАТО злочинци су у акцији под називом "Намјерна сила"користили радиоактивну муницију са осиромашеним уранијумом, уз објашњење да она треба Србе у БиХ да доведе за преговарачки сто.

За бомбардовање мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске, НАТО злочинци су користили осиромашени уранијум, чије посљедице се свакодневно осјећају, а осјећа ће се и у наредних седам осам вијекова. Нажалост, Република Српска је водећа по броју малигних обољења у Европи.

Исту трагичну судбину доживјела је и Србија коју су НАТО злочинци, такође бомбардовали осиромашеним уранијумом, који оставља тешке посљедице по здравље људи и животну средину, па је тако смртност у Србији и у Републици Српској изазвана малигним обољењима четири пута већа у односу на европски просјек.

Бомбардовање Републике Српске  је окончано 14. септембра 1995. године када је постигнут договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбједности што је и учињено закључно са 17. септембром.

Повод за злочиначку агресију НАТО пакта била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, која се догодила 28. августа 1995. године, а за коју су оптужени Срби. У извјештају независне комисије из тог периода наведено је да не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја. 

Али то за америчке и НАТО злочинце није значило ништа, јер су се они отворено сврстали на страну Бошњака. То је још један од доказа да су право и правда само фикције и да они не важе за оне најјаче на свијету. За њих су важни само сила, моћ и пушка!


Злочиначка булумента страних силеџија, прије свих НАТО банда и Амери себе  су заштитили, јер они су сами одлучили да за било коју своју злочиначку активност не сносе никакву одговарност. За њих не постоје међународни судови. А како би и постојали, кад су их сами основали, кад их финансирају и кад на такве селективне судове једини имају одлучујући утицај. Све по оној - код нас познатој пословици: "Кадија те тужи - кадија ти суди"!


Чланице злочиначког  НАТО пакта 
које су извршиле агресију на
 Републику Српску

САВА ШУМАНОВИЋ - Да се не заборави!


30. августа 1942. године усташе су стријељале
једног од најзначајнијих српских сликара 20. вијека

САВУ ШУМАНОВИЋА 


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји



Јабуке и грожђе /1927. год/


У Сремскоj Митровици jе, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године, на простору уз старо православно гробље, мученички страдало од усташке руке 150 недужних мушкараца, жена и дjеце из Шида, међу коjима и Сава Шумановић, jедан од наjистакнутиjих српских сликара 20. виjека.
е

Хрватске усташке власти су на том подручjу током Другог свjетског рата систематски убиле на хиљаде недужних цивила, наjвише управо током августа и септембра 1942. године.

Сава Шумановић ухапшен jе 28. августа /на Велику Госпојину/ рано уjутро, замолио jе да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио маjку у руку и отишао заувиjек, не знаjући за шта га терете.

Таоци су прво брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, гдjе им jе покретни приjеки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стриjељани.

Уз упаљене бакље краj спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им jе у потиљак или су директно лиjегали у раку, након чега је у њих пуцано.

Потом су поливани кречом и затрпавани земљом. Један броj мученика jе угушен, jер су рањени и живи затрпавани, да би се послије тога испод земље чули потмули jауци.

Прослављени сликар jе те 1942, као и 1941. године сликао мањим интензитетом него иначе, забринут злослутним временима.

У моменту хапшења jе на штафелаjу остала управо завршена слика „Берачице“, данас изложена у Мемориjалноj галериjи у Шиду.


Шидска црква II - 1940. године

Сушара код Шида 1933. године

Пијана лађа - Слика из 1927. године

Доручак на трави - 1927. године

недеља, 29. август 2021.

МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ - Да се не заборави!

29. августа 2015. године умро је један 
од највећих историчара савременог доба
МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ

ДОБРО САМ ЗНАО АКАДЕМИКА МИЛОРАДА ЕКМЕЧИЋА.

Памтим велики допринос академика Екмечића у предратном ангажовању у Политичком савјету СДС-а кад је српском народу било претешко у  Босни и Херцеговини.

Академик Милорад Екмечић био је један од највећих српских историчара који је за собом оставио бројна дјела на којима ће се темељити знање будућих генерација.

У грађанском ратном вихору који је захватио Босну и Херцеговину, академик Милорад Екмечић и његова породица били су малтретирани, терорисани, хапшени.

Озлоглашене вође "Зелених беретки", држале су га затвореног 47 дана, три пута су га хапсили и мучили, и брутално претукли, оптужујући га да је "главни четник" који "коље дјецу", и главни идеолог "шешељеваца".
На професорово непристајање на сарадњу, злогласни сарајевски мафијаш Исмет Бајрамовић Ћело крвнички га је претукао.

Послије професорске каријере и живљења у Сарајеву, спасавајући свој и живот своје породице избјегао је у Београд, гдје је провео посљедње године научног и професорског рада.

субота, 28. август 2021.

СРБИМА ОПШТИНЕ ПАЛЕ - СРЕЋНА КРСНА СЛАВА И ДАН ОПШТИНЕ!

 СРБИ

ОПШТИНЕ ПАЛЕ, 
СЛАВЕ КРСНУ СЛАВУ
УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 
- ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ

На многаја љета славили!


СРПСКА


ЗАУВИЈЕК


АМИН


Његова светост патријарх ИРИНЕЈ је рођен на Велику Госпојину 28. августа 1930. године


 Патријарх српски Иринеј 
(световно Мирослав Гавриловић), 
рођен је у селу Видова код Чачка,
28. августа 1930. године.

Патријарх је Српске православне цркве, 45. по реду. Право звање патријарха српског гласи:

Његова светост Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

Завршио је основну школу у родном селу, гимназију у Чачку, богословију у Призрену 1951. године, а затим Богословски факултет у Београду. Замонашен је у манастиру у Раковици 1959. године. Замонашио га је тадашњи патријарх српски Герман.

Био је професоор Призренске богословије од 1959 - 1968. године. 

Завршио је постдипломске студије у Атини, гдје је отишао школске 1962/63. године. 

Послије тога је био постављен за управника Монашке школе у Острогу.

 Поново је био професор и ректор богословије у Призрену 1971—1974. године.

Маја 1974. изабран је за викарноог епископа моравичког, викара патријарха Германа. За епископа нишког изабран је на засиједању Светог архијерејског сабора одржаног 21—28. маја 1975. године. На трон епископа Нишке епархије устоличен је у Саборнојх цркви у Нишу 15. јуна 1975. године.

Био је више пута члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве.

Дана 22. јануара 2010. године одлуком Изборног сабора Српске православне цркве изабран за патријарха, устоличен је у београдској Саборној цркви 23. јануара. 

На дан 3. октобра 2010. устоличен је у манастиру Пећкој патријаршији.

Преминуо је 20. новембра 2020. године у Војномедицинском центру на Карабурми, услед погоршања здравственог стања изазваног корона вирусом.


Моја маленкост у разговору са 
Његовом светошћу патријархом ИРИНЕЈЕМ



За православне вјернике ... 28. августа је Успеније Пресвете Богородице - Велика Госпојина

 

Српска православна црква и верници славе празник Успења Пресвете Богородице, познат као Велика Госпојина, који је један од највећих хришћанских празника посвећен Богородици. Један од највећих хришћанских празника, 

Успење Пресвете Богородице, познат и као Велика Госпојина, данас славе Српска православна црква и верници.Тај празник, када се завршава и пост који траје 14 дана, успомена је на смрт Богородице и, према јеванђељском предању, дан када се она вазнела на небо "и предала свој дух у руке Спаситеља".

Према канону СПЦ, Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 28. августа. Предање каже да је Богородица живела 60 година, према неким изворима 72, да је надживела свога сина и као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију.

Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира. У српском манастиру Жича, задужбини Немањића с почетка 13. века, осликана је једна од најлепших представа Успења, са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру. 
У тренутку смрти Богородице, како је записано, "апостоли почеше певати у славу Божју..., а сва се соба засја од чудне светлости и пресвета Дева предаде дух свој у руке Спаситељеве не осетивши смртнога бола". "Мртво тело њено пренеше апостоли на рукама у Јерусалим у Гетсиманију..., апостол Јован носио је маслинову грану, а светао облак окруживаше њен одар и поворку".

Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа (према Јулијанском календару) победио Персијанце. Од тог датума сви хришћани славе тај празник.

Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фреско-сликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве. Време између Велике и Мале Госпојине, која се обележава 21. септембра, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање свих плодова и лековитих трава, па се одлази на изворе који, према народном веровању, имају лековито дејство.