За православне вјернике ... 31. јануара је: Свети Атанасије Велики

Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. 

Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. 

Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. 

Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. 

Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. 

За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. 

Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године. 

   

И мртви Срби су опасност за стварање унитарне, суверене и једнонационалне босанске /бошњачке/ Босне и Херцеговине.

 ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Деценијама раније и у току грађанског рата у БиХ 

сахрањени Срби у Сарајеву немају мира и спокоја.

Радници сарајевских гробаља добили су налог да прекопавају гробове давно умрлих Срба, јер њихова родбина расијана по свијету послије прогона из Сарајева не плаћа накнаду за одржавање гробља.

У том срамном и нечувеном прогону и мртвих Срба, које је почело још 2017. године,  предњаче у градском и највећем гробљу "Баре". Ти поступци засновани су на одлуци о уређењу и одржавању градских гробаља, коју је донијела Скупштина града Сарајева. Одлуком је дефинисано да се гробно мјесто или гробница могу прекопати десет година послије сахране у случају да нису одржавани и да се за њих не плаћа накнада.

Одлука, дабоме, погађа српску популацију, јер је у току рата у Сарајеву током рата убијено преко 5.000 Срба.

 Такође, у току рата и послије њега протјерано је преко 150.000 Срба. Они су данас расељени по свијету и многи од њих ријетко свраћају у Босну и Херцеговину. У Републику Српску још и долазе, али у бошњачко Сарајево скоро никада, па с тога и не знају за одлуку коју је донијела бошњачко-сарајевска Скупштина.

Многи гробови Срба су већ прекопани иако се на том и другим сарајевским гробљима Срби сахрањују деценијама.

Нема никаквог разумијевања од стране власти у бошњачком Сарајеву за ситуацију у којој су се нашли сарајевски Срби који су данас расељени широм свијета. Још гора је ствар што огромна већина потомака сахрањених Срба на сарајевским гробљима и не знају за такву одлуку.

Одлука највише погађа Србе јер њих више и нема у Сарајеву, па како онда неко може очекивати да се неко брине о гробовима њихових предака и чланова породица. То је још једно етничко чишћење, овога пута мртвих Срба, чиме се постепено бришу сва знамења која показују вјековно битисање Срба у Сарајеву.

А не треба заборавити да су све до пописа становништва 1971. године Срби били већински народ у Сарајеву.

Званични подаци бошњачке власти у Сарајеву говоре да је евидентирано између 12.000 и 13.000 гробних мјеста којима се не знају власници или најближи сродници, ко се за њих брине или је за њих непотпуна документација. Сарајевски "Покоп" управља с девет гробаља на подручју Кантона Сарајево - "Баре", "Лав", "Стадион", "Свети Јосип", "Свети Марко", "Свети архангели Георгије и Гаврило", "Свети Миховил", "Обад" и "Влаково".

Током ратних година уништени су многи трагови живота и постојања Срба У Сарајеву, па с тога не изненађује и чињеница да је велики број документације уништен, поготово када је ријеч о градском гробљу "Баре". Већина тих гробних мјеста је запуштена, девастирана и уништена. Тако бошњачке власти у Сарајеву имају законску основу за прекопавање гробних мјеста након десет година неплаћања накнаде. А то што би требало да се ради и хуманим и цивилизацијским стварима никога, изгледа, и не интересује.

Све има своју цијену, па и смирај мртвих Срба, па тако годишња такса за одржавање гробних мјеста износи 8,5 КМ и да дуговања због њеног неплаћања износе неколико милиона марака. Такозвана дуговања су настала из оправданих разлога, јер сасвим мало је остало живих Срба у Сарајеву.

Прекопавање гробног мјеста или гробнице обавља се након што се о намјераваном ископавању објави обавјештење у "Службеном листу" и у једном од дневних листова, а у случају да се у року од два мјесеца од објављивања обавјештења нико не јави.

Сасвим другачија ситуација је у Републици Српској. Никоме ни на ум не падада да посеже за прекопавањем гробних мјеста, иако има много гробница за које више од десет година није плаћена накнада.

Прекопавање гробних мјеста регулише Закон о гробљима и погребној дјелатности Републике Српске. У том закону је наведено да се гробно мјесто, односно гроб који није одржаван и за који нису плаћани трошкови одржавања гробља најмање десет година сматра напуштеним, али погребна предузећа због осјетљивости тих случајева избјегавају да га примјењују.

Пракса погребних предузећа у Европској унији је да странка може уплатити накнаду за одржавање гробља до 13 година унапријед, док се у Сарајеву то може учинити само за годину.

Мртве сарајевске Србе врло често узнемиравају и вандали који руше и скрнаве споменике и чупају крстове на православним гробљима на територији Кантона Сарајево.

Ексхумације ради продубљења гробног мјеста без захтјева сродника рађене су у од 1992. до 1995. године на гробљима у кошевској долини, јер "Покоп" није имао на располагању других гробљанских површина за сахрањивање погинулих и умрлих особа. То је рађено тако што су послије ексхумација посмртни остаци прелагани и спуштани на такозвано дупло или тројно копање.

Тешко је само и на значити шта се све радило и шта се ради са гробовима мртвих Срба у Сарајеву, јер и мртви Срби су опасност за стварање унитарне, суверене и једнонационалне босанске /бошњачке/ Босне и Херцеговине.

Дакле, сасвим је јасно да овиаквим антицивилизацијским потезима  власти у БиХ желе да избришу све трагове постојања Срба у Сарајеву. Када неки народ протјерате, остају његови споменици и гробови, а када и то порушите и спалите, онда бришете све доказе о постојању неких људи на тим просторима. Оваква недјела ће довести до тога да у будућности наши потомци неће знати колико је велики број Срба живио у Сарајеву и колико их је протјерано из тог града. 

Поред свега тога, ископавање српских гробова је још један доказ да у том граду постоји дубоко усађена мржња према Србима и да се то дуго неће промијенити. На сваку пријатељски пружену руку од стране Бања Луке и Београда Сарајево ће одговарати овако непријатељским акцијама.

БРАНКО МИЉКОВИЋ ... Да се не заборави!

Славни српски пјесник

Бранко Миљковић 

Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године

- Године 1953. долази у Београд на студије.

- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.

- Прве пјесме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

- Прву збирку пјесама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успјех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово објешено тијело пронађено је у парку у Загребу. 

Смрт покојног Бранка Миљковића никад до краја није разјашњена.

Живио је само 27 година.

Гроб Бранка Миљковића 

на београдском Новом гробљу

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ!

Бранко Миљковић, је био један од најзначајнијих српских пјесника 20. вијека. Почео је да пише као средњошколац, а 1957. године објавио је прву збирку пјесама "Узалуд је будим". 

Био је лиричар снажног интлектуалног погледа на свијет. Изузетне вербалне инвенције, ношена жаром унутрашње ватре Миљковићева поезија је заокупљена феноменом смрти и нестајања. 

Написао је збирке пјесама: "Порекло наде", "Ватра и ништа", "Крв  која светли", "Песме" и "Смрћу против смрти" (са Блажом Шћепановићем). 

Надахнуто је преводио модерне руске и француске пјеснике.

За православне вјернике ... Српска православна црква 29. јануара слави и обиљежава: Часне вериге светог апостола Петра

Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским. 

О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. 
А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове.

Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград.

И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. 
Двадесет и девети дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.

СВЕЋЕ ЗА СРБЕ ПОБИЈЕНЕ У ''ФАБРИЦИ СМРТИ'': На 25. годишњицу затварања логора у Тарчину одржана прва комеморација жртвама

  S. MIŠLjENOVIĆ

28. 01. 2021.

СВЕЋЕ ЗА СРБЕ ПОБИЈЕНЕ У ФАБРИЦИ СМРТИ:

На 25. годишњицу затварања логора у Тарчину одржана прва комеморација жртвама

Фото СРНА

ИСПРЕД некадашњег концентрационог логора "Силос" у Тарчину код Сарајева јуче је, на 25. годишњицу његовог распуштања, одржана прва комеморација српским жртвама те "фабрике смрти", али и помен за све српске жртве које су страдале у рату.

У "Силосу" је било затворено више од 600 Срба, а од којих је 24 умрло у самом логору, а око 400 након изласка од последица стравичних мучења. Најмлађи логораш је био 14-годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац од 85 година... "Силос" је, према сведочењу логораша, имао све елементе логора Аушвиц и распуштен је 27. јануара када и злогласни нацистички логор.

ПОМЕН Комеморација испред злогласног логора, Фото СРНА

Уз представнике институција РС који су упалили 24 свеће и положили 24 жуте руже у знак страдања за исто толико убијених логораша унутар злогласног "Силоса" на комеморацији јуче није био Славко Јовичић Славуј, најгласнији логораш који се 20 година борио да се осуде џелати из тог логора. Због болести Јовичић је прикован за кревет, али каже да је поносан што се коначно одржала прва комеморација логорашима.

ПРОВОКАЦИЈА

НА 25. годишњицу распуштања логора "Силос", Апелационо веће Суда БиХ одржало је седницу по жалби одбране и тужилаштва на првостепену пресуду, којом је осам Бошњака осуђено на укупно 60 година затвора због злочина над српским затвореницима. Јовичић каже да је провокација да се баш на годишњицу распуштања логора одржава поменута седница.

Славуј је провео у том логору 1.334 дана. Из логора је пуштен два месеца након потписивања Дејтонског споразума, 19. јануара 1996.

- Премлаћивања су била свакодневна, а крваве батине смо посебно добијали на сваки православни празник и када Алија Изетбеговић дође у посету, па кад напусти логор. Алија је слетао хеликоптером на хелиодром који су логораши саградили - присећа се Славуј.

У САРАЈЕВУ 126 ЛОГОРА

ГРАДОНАЧЕЛНИК Источног Сарајева Љубиша Ћосић изјавио је да је на подручју Сарајева у рату било 126 места где су Срби затварани и мучени, од којих су многи, нажалост, и преминули. Он сматра да је време да почнемо још снажније да развијамо културу сећања на цивилне жртве, јер су људи који су живели на овом подручју прогањани и мучени само зато што су Срби.

ПОНОСАН Славко Јовичић Славуј, Фото Фејсбук

Каже да је разочаран јер су џелати који су убијали и премлаћивали затворенике добили минималне казне, а осморици муслимана изречена је укупна казна затвора од 60 година. 

- Жао ми је што нису пресуђени и команданти муслиманских снага са сарајевске регије Вахид Каравелић и Неџад Ајнаџић који су одговорни за злочине у "Силосу" - каже Јовичић.

Он каже да, нажалост, није могло раније одржати комеморацију јер су муслимани претили да ће побити све Србе који дођу да пале свеће пред "Силос".

- Исто тако смо годинама нападани у Добровољачкој улици и у Тузли на обележавању страдања Срба. Био сам први на овим обележавањима и гађани смо камењем, лупани су нам аутомобили - присећа се Славуј.

Текст на линку "Вечерњих новости"

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

 

28. јануара 2006. године умро је пјесник

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ

Споменик Душку Трифуновићу 

у Сремским Карловцима, 

мјесту гдје је по властитој жељи и сахрањен

Да се не заборави - ИЛИЈА ГАРАШАНИН

 28. јануара 1812. године рођен је

ИЛИЈА ГАРАШАНИН

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

28. јануара 1812. године, рођен је

српски државник Илија Гарашанин,

један од вођа уставобранитеља и

вишегодишњи министар унутрашњих послова

у уставобранитељским владама. 

Творац је српског спољнополитичког

и националног програма “Начертаније” (1844),

који је био темељ српске спољне политике

све до Првог свјетског рата. 

Сматра се првим великим српским политичарем 19. вијека.

Спомен биста Илији Гарашанину у Гроцкој

ДРАГА СРПСКА ДЈЕЦО КОЈА ИДЕТЕ У ШКОЛУ - СРЕЋНА ВАМ ДАНАШЊА КРСНА СЛАВА СВЕТИ САВА!

 Нотни запис Светосавске химне 

из књиге Корнелија Станковића,

објављене у Бечу 1859. године.

Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава;
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву српску славу,
пред престолом Творца!

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози,
Почуј глас свог рода,
српскога народа!

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

СВЕТИ САВА, световно име Растко, монашко име Сава ... За сва времена!

  Свети Сава

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 27. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.

Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.

Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.

Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.

После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.

Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.

За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.

После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.

При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 27. јануара 1.236. године 

27. јануара 1996. године, на Светог Саву, затворен је посљедњи концентрациони логор у грађанском рату у Босни и Херцеговини.

  ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

27. јануара 1996. године, на Светог Саву, прије 25. година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - "Силос" и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Из логора "Силос" у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша. 

Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.

Према мојим сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу. Још четири логораша из "Силоса" су умрла, након што су их муслимански злотвори пустили из логора да у тешким мукама умру код својих кућа.

На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

У концентрационом логору смрти "Силос" били су затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

Осим 11 војника који су били резервни војници заробљени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз муслимански концентрациони логор логор "Силос" прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

1993. године муслимани су из логора смрти "Силос" почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.

Концентрациони логор "Силос" је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека. 

Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока.

Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали. 

Логор је отворен 11. маја 1992. године, 

а затворен је 27. јануара, истог датума кад и злогласни 

фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.

Ту најмање има било какве симболике и коинциденције.

У међувремену, од завршетка рата па до данас,

због стравичних мучења преко 400 логораша је

широм ове планете умрло,

од Аустралије, Америке, Европе, Србије

и наравно на подручју Републике Српске.

Сви су они са собом однијели своје истине,

јер никада нису добили прилику да пред било којом

правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.

С обзиром да је још увијек у току другостепени поступак на Суду БиХ,  ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам даљи поступак све до коначне правоснажне пресуде.

Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.

Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам 
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима. 

Али она је звијер у људској кожи 

и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.

Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе 

и да хашки казамат пуни Србима.

-----------------------------

ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, 
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!

--------------------------

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

"Правда је спора, али достижна" - НЕТАЧНО!

Не постоји правда ...

Правда поготово не постоји кад су у питању 

жртве из српског народа! 

Постоји само истина, али она истовремено није и правда.

Право и правда су само фикције, 

јер правда као апсолутна категорија не постоји!

О каквој се наводној правди ради,

ако је неко насилно и злочиначки усмртио друго лице 

и чији угашени живот се не може вратити.

 Шта се наводном "правдом" добија? 
Ништа, сем истине. 

Све друго је бесмислено.

Након више од шест година суђења, 

Суд Босне и Херцеговине је 5. јула 2018. године, 

донио је првостепену пресуду.

СРАМНО МАЛЕ КАЗНЕ

Пресуда за ратне злочине у "Силосу"

Послије најдужег поступака у историји Суда Босне и Херцеговине – који је трајао преко шест година – изречена је пресуда осморици оптужених за злочине почињене у “Силосу”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај” на подручју опћине Хаџићи.

Суд Босне и Херрцеговине донио је првостепену пресуду за осморицу Бошњака оптужених за злочине почињене на подручју Хаџића у злогласним казаматима смрти  - "СИЛОСУ", "Крупи" у Зовику и Основној школи "9. мај" у Пазарићу.

За злочин на подручју сарајевске општине Хаџића оптужени су Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Халид Човић, Бећир Хујић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер.

Тужилаштво их је теретило за нечовјечно поступање, наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима “Силос”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај”.

Према оптужници, Ђелиловић је био предсједник Скупштине општине Хаџићи те Кризног штаба и Ратног предсједништва општине, Фадил Човић начелник Станице јавне безбједности (СЈБ) Хаџићи и члан Кризног штаба, а Мирсад Шабић командир полиције у Пазарићу.

Незир Казић је, према наводима из оптужнице, био командант Девете брдске бригаде Армије БиХ, док су Бећир Хујић и Халид Човић били управници и замјеници управника логора “Силос”. Шериф Мешановић је, према оптужници, био један од замјеника управника у “Силосу” и управник логора у магацину у касарни “Крупа”, а Нермин Калембер стражар у “Силосу”.

Суђење оптуженима почело је 19. априла 2012. године.

Суд Босне и Херцеговине потврдио је дана 12. јануара 2012. године оптужницу која оптужене Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Бећира Хујића, Халида Човића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера терети за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништа и кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника у вези са чланом 173. став 1. и у вези са чланом 180. став 1. КЗ БиХ.

На изјашњењу о кривњи одржаном 21. фебруара 2012. године, оптужени Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Бећир Хујић, Халид Човић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер су се изјаснили да нису криви. 

 На рочишту за изјашњење о кривњи одржаном 27. фебруара 2012. године оптужени Незир Казић се изјаснио да није крив.

Главни претрес у овом предмету почео је 19. априла 2012. године. Поступак је окончан изрицањем првостепене пресуде.

Судило је вијеће у саставу: Предсједник вијећа Крехо Минка, те судије Глухајић Станиша /Напомена: он је замијенио судију Љубомира Китића који је у вријеме поступка умро/ и Маренић Жељка, данас су оптуженима изрекли првостепену пресуду:

ПРЕСУДА:

Укупно 60 година затвора за злочине у Хаџићима

Након шестогодишњег поступка, Суд Босне и Херцеговине осудио је осморицу оптужених на укупно 60 година затвора за злочине почињене у “Силосу”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај” на подручју општине Хаџићи.

Суд БиХ осудио је Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Халида Човића, Бећира Хујића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера за нечовјечно поступање, наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима на подручју Општине Хаџићи.

На по десет година затвора осуђени су некадашњи предсједник Кризног штаба Општине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и бивши командант Девете брдске бригаде Армије БиХ Незир Казић.

Вијеће је на по осам година затвора осудило некадашњег начелника Станице јавне безбједности у Хаџићима Фадила Човића, као и управника логора “Силос” Бећира Хујића, док су командир полиције у Пазарићу Мирсад Шабић и замјеник управника у “Силосу” Халид Човић осуђени на по шест година.

Бивши управник логора у касарни “Крупа” Шериф Мешановић осуђен је на седам, а некадашњи стражар у логору "Силос" Нермин Калембер на пет година затвора.

Сва осморица су осуђени за злочине над цивилима српске и хрватске, а ослобођени кривице за злочине над ратним заробљеницима, с обзиром да је Вијеће утврдило да су сви заточеници српске националности били цивили.

“Вијеће није утврдило да је затварање лица националности било безбједносно оправдано, а није утврђено ни да су цивили представљали опасност”, рекла је на крају саопштавања пресуде, предсједавајућа Судског вијећа Минка Крехо.

На ову пресуду постоји могућност жалбе.

ОСУЂЕНИ СУ:

- Мустафа Ђелиловић - 10 година затвора,
- Незир Казић - 10 година затвора 

- Фадил Човић - осам година затвора,
- Бећир Хујић - осам година затвора,
- Мирсад Шабић - шест година затвора,
- Халид Човић - шест година затвора,
- Шериф Мешановић - седам година затвора,

- Нермин Калембер - пет година затвора.

О самом току суђења,  
о свједоцима Србима

и другим детаљима биће говора 
у неким наредним текстовима. 

Првостепену пресуду која није коначна не желим да коментаришем.

Овом приликом желим да истакнем забрињавајуће чињенице, а оне су:

- Зашто се неки бивши српски логораши и позвани свједоци нису хтјели да одазову на суђење (?),

- Зашто су неки свједоци били сасвим непоуздани у својим исказима на суду (!),

- Зашто су неки српски логораши свједочили у корист муслиманских злочинаца, односно зашто су били свједоци одбране оптужених (!).

- Зашто сам баш ја седам дана свједочио у Суду БиХ, иако сам једва одлазио на суђења због великих здравствених проблема, док се ниједан други свједок није задржао више од два три сата на "свједочењу" (!).

Остају само питања - ЗАШТО?

НАПОМЕНА: 

Са свједочења у Суду БиХ за ратне злочине 
почињене у логору "Силос". /10. 10. 2012. год./
Слика преузета са Федералне телевизије.