недеља, 02. јул 2006.

Стрељао сам копаче - Јасмин Шљиво

Стрељао сам копаче

Република Српска, Бијељина, 5. април 1996. године, Управа криминалистичке полиције. Чита се изјава осумњиченог за ратне злочине.

Јасмин Шљиво, син Хусеина и мајке Племе, рођене Ченгић. Рођен 20.01.1975. године у Сарајеву СО Центар, по народности муслиман, држављанин Федерације Босне и Херцеговине, по занимању КВ кувар, незапослен, војно неспособан... У тзв. Армији БиХ војно ангажован од 08.04.1992. године до почетка 1995. год. у 115. моторизованој бригади (10. брдска бригада - „Цацина“), кад је према личној изјави оболео од епилепсије и СЦХ, до заробљавања стално настањен у Сарајеву, ул. Коматин бр. 47, СО Стари град, до сада привођен у просторије ЦЗ Сарајево ради обраде од стране МУП БиХ у вези са злочинима које су починили под командом Мушана Топаловића Цаце.

ПРИЈАВА ЗА ДОБРОВОЉЦЕ

- У пролеће 1992. године ја сам завршавао други разред Средње угоститељске школе, смер кувар. Као и сви моји вршњаци, ја сам одлазио у Дом културе у насељу Широкаћа, СО Стари град, где се окупљало много грађана муслиманске националности. Ту сам слушао приче о рату у Хрватској и ту сам први пут и чуо да ће доћи до избијања рата у БиХ. Мој подстанар Каркеља Бећир ми је рекао да ће се сигурно заратити и у Сарајеву.

Дана 08.04.1992. године, мој пријатељ Љаљај Енвер, рођен је, мислим, 1976. године у Сарајеву, завршио четири разреда ОШ, и ја смо се добровољно пријавили и Фаид Авдибеговић нас је распоредио као курире у јединици која се звала „Босна 27“ и заузимала положај од Широкаћа преко Златишта до Осмица. Тада смо задужили и униформе бивше ЈНА. Средином месеца септембра је већ функционисала 10. брдска бригада. Мене је примио Самир Бејтић, стар око 27 година, пре рата регистровани криминалац. Средином новембра Мушан Топаловић је формирао јуришну чету и тражио је добровољце.

- Поечетком фебруара 1993. године у нашој чети су тражили пет добровољаца који би чували команданта бригаде. Љаљај Енвер, Јусуф Лендо, Сувад Милић, Хоџа Амир и ја задужили смо маскирне униформе, аутомате „хеклер“ и пиштоље. Баш тог дана у штаб су доведени брат и сестра Недељко и Недељка Лакић и њихов рођак Миодраг из насеља Алипашино поље. Довели су их Самир Бејтић и Хасић Сенад.

ТУКЛИ И СИЛОВАЛИ

- Недељко и Миодраг су одведени до мјеста Казани где су убијени и бачени у јаму. Убио их је Самир Бејтић. Иста група је у штабу јуришне чете силовала Недељку. Самир Бејтић, Јусуф Лендо и Сувад Милић тукли су немоћну Недељку опасачима и шакама. Натјерали су је да се свуче и завезали су је за кревет. Тог дана је, по мојој процени, над њом силовање извршило 20-30 припадника јуришне чете. Недељку су оставили живу, али су је вређали псовкама и када је излазила Јусуф Лендо ју је ударио ногом.

- После два или три дана од убиства Лакића у штаб је доведен Јован Савић, професор географије у ОШ „Морис - Моцо Салом“. Мени је он био разредни старешина у ОШ. Гледао сам како Савића метком из пиштоља убија Самир Бејтић. Неколико дана после овог догађаја дата је лажна узбуна на нашој линији. Српског напада није било па је Мушан Топаловић био врло љут. Много је псовао и претио свима редом. После неколико минута Топаловићу су довели једног мушкарца старог око 35 година. Топаловић га је вређао и тражио да му каже име.

Мушкарац је одговорио да се зове Сокол Драган. Топаловић му је псовао српску мајку и православног бога. Окренуо се ка Самиру и повукао прстом преко врата. Бејтић је Драгана везао за вучну куку и тако га вукао све до штаба. Када смо ми стигли, Сокол Драган је лежао покривен чаршавом. Сувад Милић га је открио и ја сам видио да истом цури мозак, те да је већ умро.

УБИЈЕНА И НАСТАВНИЦА

- Такође ми је познато да је Слободана Вујовића званог Вуја у команду довео Сенад Хасић. Био је уредник забавно-музичког центра у „Дискотону“ Сарајево. На Казанима га је заклао Самир Бејтић. Почетком марта су Бејтић и Хасић из ОШ „Морис - Моцо Салом“ довезли Зденку Бушић, наставницу историје, и Марију Трбојевић, наставницу географије. Убијене су на тај начин што је Мушан Топаловић ставио главе жена на камен, а затим се са удаљености од десетак метара затрчао и скочио на главе наставница, услед чега су оне и умрле. Тела убијених наставница смо побацали у јаму Казани.

- Јована Ристића, старог око 50 година, убио је Армин Хоџић на тај начин што му је наредио да легне, а затим га је ножем заклао. И Црњак Илија, стар око 40 година, је после неколико дана доведен до јаме, где га је Топаловић питао да ли је свестан шта ће му се догодити. Ово питање је постављао свим жртвама. Самиру Бејтићу је показао да истог закоље, што је Самир и учинио на тај начин што је наредио Црњаку да легне и само једним потезом ножа преко врата га преклао.

- Крајем марта 1993. године Мушан Топаловић Цацо је наредио свим командирима чета и водова да искупе све копаче из радних водова. Скупљено је око 150 мушкараца. Копачи су постројени у три реда. Топаловић је издао команду да пуцамо у исте. Сви смо пуцали у људе иако нисмо знали разлог. 

ЛИЧНО ЦАЦО ЈЕ ОВЕРАВАО   

Пошто су сви попадали, Топаловић је лично контролисао да ли има ико жив, па је пуцао из пиштоља у главу. Тела убијених побацали смо у јаму Казани. У априлу смо побили 30-40 копача. Сви су постројени у линију. По мојој процени пола од тих људи су поклали Бејтић и Хасић, а остале смо ја, Љаљај, Хоџа, Лендо и Милић побили из аутоматског наоружања.

- Током месеца 1993. године на копање по граду терани су сви мушкарци. Било је неких који су се бунили и Топаловић је наредио да се одмах доведу до Казана и побију. У тој групи је било 50-60 људи.

ДОГОВОР СА ПУШКОМ

- Напомињем да ми је Сувад Милић, који је тада био на Топаловићевом обезбеђењу, открио да је код Мушана Топаловића долазио Алија Изетбеговић и рекао му да заврши са етничким чишћењем Сарајева. Топаловићев задатак је била општина Стари град, а Изетбеговић је обећао да ће остатак града очистити од Срба уз помоћ Јусуфа Празине, Рамиза Делалића Ћеле, као и Мустафе Зулића.

Топаловић се са Пушкар Секибом, званим Пушка, у то време командантом 2. брдске бригаде договорио да му доставља поруке са именима и адресама Срба на општини Стари град. Топаловић је Пушкару плаћао за сваку поруку.

Објављено 2. јула 2006.