недеља, 08. јул 2018.

Кратка недјељна цртица из живота ... О пруженој руци пријатељства ...


ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Кад год се нађеш у било каквој гужви 
постоји вјероватнoћа и да будеш "згужван". 

Тог дана си херој, а сутра си од свих заборављен!


Само кад помислим колико сам тога дао, да би на крају испао губитник, коса ми се диже на глави.

Ево на примјер, сад када старим и осјећам зрелост, жалим за многим стварима и временом које сам дијелио са другима.
Туђе тајне сам узалудно чувао, а ја сам само био крпа којом су брисали своје флеке и полирали своје врлине до сјаја.

Само кад се сјетим колико сам им пута учинио, многима и помогао онолико колико и кад сам могао. Али ни за чиме не жалим. Тако сам тада мислио и тако сам и чинио. Шта је од свега остало? Остала су сјећања на сваки ударац у леђа која сам потурао гдје год сам стигао.

Увијек сам некога жалио. Једино никад нисам успио самог себе да преболим. То не могу. Много пута сам и ја био на муци, ваљда је и мене требао неко да саслуша, разумије и охрабри. Нису ме чак ни бодрили нити су истински навијали за мене, како тада, тако и данас. Данас скоро никако ... Живот је то. Живот сваког човјека животу учи, али га никад ничему не научи.

Многи су обузети само собом. Сви ми, ма шта радили, мислимо на себе. Чак и кад се жртвујемо за друге чинимо то зато што је нама потребно да се жртвујемо. Пожртвованост је највећа самообмана. Кад смо окренути другима видимо у ствари себе, видимо свој одраз у другоме. И тако то траје стално, траје све док траје и живот ...