уторак, 31. децембар 2019.

На јужнопацифичком острву Самоа стигла Нова година ... Становници ове мале острвске земље први су је дочекали на планети ... Након Самое, Нова година је стигла на Карибате, а затим у Јапан и Кину и тако редом ће стизати све док не обиђе цијелу планету ...


ДРАГИ  ПРИЈАТЕЉИ -

СРЕЋНА ВАМ НОВА 2020. ГОДИНА!

Желим вам само оно што желите  
сами себи и својим најдражима,
па и драгим људима!

Ви најбоље знате које су ваше жеље.






КАКО И СА ЧИМЕ ЋЕМО У НОВУ ГОДИНУ ... СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!


КАКО И СА ЧИМЕ ЋЕМО У НОВУ ГОДИНУ


ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Прођоше тако многе године, прођоше деценије, а многи од нас ево живимо чак и у два вијека. Започели смо живот у двадесетом и наставили га у двадесет и првом стољећу. 

Знам да није могуће у једном кратком осврту да се све оно што је прошло  "стрпа" у један текст. Но, била су то времена кад нашим прецима /не свима наравно/ није ваљао краљ, па им касније нису никако одговарали комунисти, па онда социјалисти и ево нас и данас ту гдје смо. А како стоје ствари, изгледа да нисмо нигдје.

Теоретичари ово доба зову капитализмом, а они који су разочарани, а таквих је највише, најрадије би овакво стање умјесто капитализмом назвали - катаклизмом. Истина, радило би се о грубом термину и он не би одговарао објективном стању у друштву, али се сасвим добро уклапа у размишљање оног човјека који нема ништа и који живи у потпуној биједи и у сиромаштву. 

За њега није битна дефиниција ниједног система. За њега би било важно да  функционише поштенији систем у којем би и ОН имао право бар на комад хљеба. Памти ОН добро да су му неки ранији тирани отели комад родне груде и рођене земље и коју су многи својатали као отаџбину, јер им је због њих самих и због њихове користи тако нешто и требало. 

Многи од нас знају на хиљаде лопова који су се на крви и на патњама честитог народа без рада обогатили. А обогатили су се пљачкама и лоповлуцима. Али, каква корист од тога што их знамо кад никога од њих не смијемо чак ни правим именом да назовемо - ЛОПОВ. Јер забога, само суд и правоснажна пресуда могу да кажу ко је лопов.

Уосталом, никада никоме није се судило, па самим тиме није му се ни изрицала "пресуда" што је поштен. Много је ситуација кад не можеш доказати ни оно што видиш сопственим очима.  Није онда чудо што и лопови имају имагинарну слику, јер и они мисле да су сви други прави лопови, а да су, наравно, они поштени.

Треба ли народним масама само "хљеба и игара" и могу ли од тога живјети. Краткорочно гледано можда могу преживљавати. Много је оних који мисле да су заслужни за неки друштвени напредак. Али основни проблем је у томе што нема имена оних који су кривци за свакојаки назадак.

Ордење се увијек дијели онима који су заслужни за неки подвиг, мада се често додјељује и онима који су само послушни. Тешко је одговорити на питање којих има више. Кад одговоре на таква питања нисмо знали у прошлости, барем данас знамо да је много више оних који су прошлост искористили у корист своје удобне и угодне садашњости.

Све су то слике које су већ давно виђене. Да ли се баш толико разликујемо што су неки прихватили Цезаров, а они други Миланковићев календар. Сасвим је свеједно, јер вријеме не може да стоји, ма како га чиме мјерили, односно како га и којим датумима обиљежавали.

Остало је још неколико сати до Нове године која ће наредне године постати стара као и све претходне. Дакле, све се своди на вријеме и прелазак из "старог у ново" и опет повратак на старо. Међутим, нико ипак поуздано не зна кад ће доћи и оно нешто ново.

Кад ће стићи нешто новије или најновије, такође, нико то не зна.

Било како било, ипак стиже Нова година.

Свима вама драги моји, желим све најбоље у Новој години и свака срећа вас стизала!

понедељак, 30. децембар 2019.

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА - Да се не заборави!


На данашњи дан 30.12.1847. године,
умро је славни СРБИН
СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА
              
         Најмање знамо о нама самима, 
          о нашим славним прецима, 
        али зато знамо о многим свјетским вукојебинама 
           и о беспотребним "рудним богатствима" 
       у "Тањганики" и у "Кирзистањики"
  /непостојећим државама/!


Насловна страна књиге Историја Сербие (1837)
+++++++

недеља, 29. децембар 2019.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ - Да се не заборави!


На данашњи дан, 29.12. 1921. године рођен је
ДОБРИЦА ЋОСИЋ 
Био је српски писац, романсијер и есејиста,
политички и национални теоретичар, 
академик ...

Био је први председник СРЈ од 1992. до 1993. године.


Филип Вишњић - Да се не заборави!


Српски гуслар и народни пјесник
умро је 29. децембра 1835. године
ФИЛИП ВИШЊИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Филип Вишњић је један од најпознатијих српских гуслараи твораца српских народних пјесама.

Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика. Ослијепевши од великих богиња још као дијете, Вишњић је с гуслама у рукама путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. 

По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је и на дворовима турских првака.
Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. 

Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагнографски репертоар слијепих пјевача.
Спомен обиљежје у Горњој Трнови
на мјесту на коме је била родна кућа 
Филипа Вишњића
Споменик у Вишњићеву, општина Шид у Србији  
++++++++++++

Данас, 29. децембра су МАТЕРИЦЕ!


Свако живо биће родила је мајка
Срећан празник мајкама!




У другу недјељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана.

Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дијели дјеци поклоне и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене које се "дријеше" поклонима дјеци: колачима или неким другим слаткишима.


Споменик посвећен мајкама, Тиумен, Русија
Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене.

Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима гдје се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.  

ђ

субота, 28. децембар 2019.

СТЕВО ЖИГОН - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


На данашњи дан 28.12.2005.
умро је српски глумац 
СТЕВО ЖИГОН




Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА 
у мени изазива посебан осјећај.

Жигон је у Другом свјетском рату био 
у злогласном фашистичком конц-логору Дахауу.
----------------------------
У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана 
у муслиманским злогласним логорима смрти.

Дакле, био сам 44 мјесеца у логорима, 
а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!).

ЈЕСЕЊИН - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


На данашњи дан 28.12.1925.
умро је славни руски пјесник
ЈЕСЕЊИН



До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.



++++++++

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ СЛАВА МУ И МИЛОСТ!


Наш свети отац
Василије Острошки
Рођен је у Хумској земљи, 
данашњој Херцеговини, Република Српска. 

Тачније, родио се у селу Мркоњић /Требиње/, 
у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. 




Свети Василије Острошки 
(Стојан Јовановић), 
митрополит Захумски и Источно-херцеговачки,
родио се 28.12.1610. године, 
у селу Мркоњићи у Поповом Пољу, 
Источна Херцеговина, Република Српска. 

Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. 

Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. 

Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. 

То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. 
+++++++++++++++++

Манастир Острог најзначајнији је центар 
верског ходочашћа на овим просторима 
- светилиште св. Василија Острошког Чудотворца. 

Манастир је саборно место припадника православне, 
исламске и католичке вероисповијести. 
Подигао га је свети Василије Острошки 1666. године 
испод Острошких греда.

Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. 

Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас. 

Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати… 

Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.

Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. 


Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.

Амин

петак, 27. децембар 2019.

Ближи се одлазак старе и долазак нове године ... Ово је вријеме свођења овогодишњих биланса - успјеха и неуспјеха, а било је и једних и других


ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Да ли је могуће пронаћи прави тренутак и како изабрати прави пут за доношење исправне одлуке. Мислим да једноставног одговора на ово питање нема, јер се у понуди налази мноштво различитих одговора и сви се своде на - да или на не, односно на одлучност, па чак и онда кад се прави исход не може чак ни предвидјети.

 Додуше, свако има могућност да промијени сопствени ток историје. Јер није исто некога загрлити кад то некоме треба или отићи тек тако остављајући некога на милост и на немилост судбини. Све оно што се догоди или што је већ било ми кажемо: Ма била је таква судбина.

 Могуће су и опције бјежања и сакривања у мишије рупе, али само фигуративно, а никако и физички, јер не може се човјек смањити на физичке пропорције миша, али може као миш побјећи и сакрити се. Но, и скривање има рок трајања. 
Уосталом, мишија рупа нема врата, али врата љубави кад се једном залупе испред носа онога ко те воли и ко још увијек вјерује у тебе, тешко ће се поново било кад више отворити.

 Не постоји нулто вријеме кад би могао у сред љета и оних паклених врућина да се заледиш и претвориш у неко друго агрегатно стање. Али можеш бар привидно и привремено да "искочиш из свог тијела" и да однекуд са пристојне дистанце гледаш и анализираш гдје је могла да те одведе једна или друга одлука.

 Прије свега, треба имати воље, па онда и снаге да наступиш из позиције оног бољег ЈА, пожељног, очекиваног, непоколебљивог, снажног и одлучног.

И док тако размишљаш не смијеш дозволити да те спутава оно кукавичко, колебљиво, неодлучно ЈА, а оно је увијек склоно бјежању и сакривању испод женске сукње, ако је се икада докопаш.
 Шта год да је у питању застани – није то филм у којем ти је Кустурица додијелио главну улогу.

 У томе леже и сва питања и сви одговори, али јеси ли спреман или ниси да одговориш на све изазове живота. То је основна ствар око које се све врти. Некад нас вуку центрипеталне, а некад центрифугалне силе, само је питање да ли и према правом циљу. 
О томе се ради друшкане мој, па ти добро размисли о свему овом на брзину овако написах. Али, барем ти имаш времена да ову моју брзину развучеш на реално вријеме и да у том раздобљу све ствари посложиш на права мјеста.

 На карају, ипак морам да те упозорим да живот није филм и да никад нико неће написати улогу како ћеш живјети живот. 
Само Бог зна шта те све чека на животном путу ...

 Зашто сам све ово написао.

 Има много разлога, јер модерна цивилизација је препуна разних изазова и непредвиђених ствари, али и даље ће се наставити све оно што је започето од настанка цивилизације...почињаће и трајати ратови, технолошки напредак ће их помагати, али и спутавати развој цивилизације. 
Остаће да трају и усамљеност и отуђење људи једних од других. Појављиваће се и оне, нама још увијек непознате и бесмислене ствари.

 Али, трајаће и љубав и људска доброта, мада се плашим да се то не сведе на појединачна испољавања људскости.

 Паде ми на ум једна пјесма: "Хеј животе луталицо“, али морам признати да ми је само назив остао у сјећању, а ко пјева ту пјесму и каква је мелодија стварно не знам ...

Али знам да је зима већ увелико почела. 
Ово вријеме прије би се могло назвати умјерена јесен, него зимско годишње доба. 
Човјек ту ништа не може. 
Против Бога и против природе се не може ... 
Нека се све дешава онако како мора бити, па и зима.


Геноцид над српским народом у 20. вијеку почео је у Подрињу 1914. године, а дио тога је и аустроугарски логор у Добоју.

О овом логору у Добоју страна историографија не зна ништа, а и српска историографија зна врло мало.

То је велики гријех, прије свих, српских историчара.
Аустроугарска је водила истребитељски, геноцидни рат против Срба на обје обале Дрине.

Злочини које је починила у Подрињу, о којима није довољно писано, и злочини које је починила у логору у Добоју, скоро су у длаку исти као оно што су урадили Србима у Мачви, Јадру и Рађевини 1914. године и скоро у длаку исти као оно што је урадила НДХ према Србима.
Данас је готово непозната логорашка историја српског народа у Првом свјетском рату.

-Људи не знају да је у логору Маутхаузен /у Аустрији/ умрло 5.000 Срба у Првом свјетском рату. Маутхаузен и Терезин, у коме је био Гаврило Принцип, и који је био логор и у Првом и у Другом свјетском рату нису били једини логори. Хиљаде и хиљаде људи оставило је кости у Јиндринховицама у Чешкој, а логор у Араду /у Румунији/ био је посебно погубан за Србе из БиХ.

Аустроугарска власт починила је најстрашније злочине у настојању да истријеби српски народ.

О логору у Добоју данас се мало зна и готово да не постоје знамења која подсјећају на тај логор, а да готово ништа није написано у српској историографији, већ о томе пишу аустријски историчари.

Тако је аустријски историчар Антон Холцер пронашао је фотографије објешених људи и џелате у униформама који се смију. Требало му је времена да утврди да су то Срби из Подриња и да су то вјешала, која су подизана од Требиња до Бијељине.

Само је неколико фотографија из Добоја које показују тамничаре у униформама са фесовима на главама, а утамничени су Срби. У Добоју су умирали и Срби из Црне Горе - Старе Херцеговине који су, такође, тамо довођени.

У аустроугарским логорима били српски ратни заробљеници, али да су они, као што је био логор у Добоју, били резервисани за цивиле, за Србе који су живјели у БиХ, данашњој Републици Српској, који су били сумњиви из најразличитијих разлога.
СПОМЕНИК ЗА СТРАДАЛЕ СРБЕ У ДОБОЈСКОМ ЛОГОРУ 1915-1917.
Недовољно се зна да је у Аустроугарској било заведено ванредно стање и војни суд је судио цивилима, тако да највећи дио кривице и одговорности за тај геноцид сноси војска Аустроугарске, која се обрушила на своје грађане, јер ти људи су формално били грађани Аустроугарске од анексије БиХ 1908. године.

Србе је у 1914. године погодио прави, најстрашнији погром, какав је у Првом свјетском рату погодио још само Русине са територије данашње Украјине.

У Добоју ће бити  обиљежене 104 године од доласка првог транспорта Срба у аустроугарски концентрациони логор у Добоју, у којем је од његовог оснивања 27. децембра 1915. године до 5. јула 1917. године било интернирано 45.791 Срба.

Овај логор, у којем је страдало око 12.000 Срба, представља прво масовно стратиште људи у дотадашњој историји цивилизоване Европе.

Кроз логор је за годину и по дана прошло више од 45.000 људи, од којих око 17.000 жена и дјеце.