Пише: Славко Јовичић Славуј
Налазимо се у мјесецу живе политичке активности. Годишњи одмори су завршени, дакле кренули смо са радом. Али, богами и са нерадом. Јер, ово је и мјесец предизборне кампање. 5. октобра очекују нас избори за локалне органе управе у цијелој БиХ.
Никако из сјећања не могу да избришем 5. октобар. Истина, он у контексту наших избора нема некакав значај за БиХ, али на помињање тог датума, моје асоцијације се протежу много даље, јер је 5. октобра прије седам година у нашој матици Србији дошло до демострација, па чак и великих нереда у главном граду Србије, када је срушена једна, а успостављена друга власт. Не бих пуно о томе, јер је то за Србију постао историјски датум и камен међаш за успостављање демократије, тако барем многи кажу. Сасвим је јасно да је подударност у датумима само случајна коинциденција и ништа више.
Што се тиче нас у БиХ, ето, 5. октобра ће се одржати легални демократски избори за начелнике општина и градова , а изабраћемо и одборнике у локалне скупштине. Као што је већ познато, на изборима ће учествовати више стотина политичких субјеката и независних кандидата. Истини за вољу, многе странке или боље речено странчице су се нашле у изборној трци, изгледа, само да се чује за њих, него што реално имају било какву шансу да се нађу у новоизабраним органима власти. Народ би рекао: „Хајде Алија у војску да је више војске“. Друго је питање и оно је увијек било дискутабилоно и никад до сад није разјашњен настанак ове пословице, је ли заиста Алија добровољно ишао у војску или је ишао зато што је морао?!
Остајући на теми локалних избора, заиста није потребно посебно наглашавати да су они врло значајни за „обичног човјека“, јер се огроман број питања управо рјешава на том микро плану, од чега првенствено зависи и квалитет живота сваког од нас у мјестима и општинама гдје живимо.
За очекивати је да ће цијели изборни процес протећи у фер и демократској атмосфери и да неће бити крађе гласова на биралиштима. Кажем да очекујем, мада нисам сигуран да ће тако и бити, јер у БиХ је све могуће, па чак и оно што је немогуће!? Овдје се и данас краде све и свашта. Органи гоњења су у великим проблемима, јер су напросто онемогућени да открију све крађе и лоповлуке.
Залажем се за поштовање Дејтонског споразума, јер БиХ једино тако може да функционише и да опстане. Али, још нисам добио одговор, мада сам у више наврата тражио и постављао питање – ко је украо Дејтонски споразум? Пошто је то и устав ове земље, постављам питање – ко нам је "украо" БиХ? Има ли је и колико још?
НАПОМЕНА: Тужилаштву БиХ сам поднио кривичну пријаву против НН. лица због крађе Дејтонског споразума који се налазио у сефу Предсједништва БиХ, наравно неочекујући да се пронађе лопов, а још важније - Оргиналан Дејтонског споразума. Пријаву сам лично однио и предао на писарници тужилаштва.
И док је цијела босанскохерцеговачка јавност скоро заокупљена изборним темама, док нас већ неколико дана поново са билборда писматрају наше комшије које требају да засједну у фотеље локалне власти, ни ми који се бавимо државничким пословима немамо ни тренутак предаха. Напротив, чини ми се да ми је лакше речи да не знамо одакле да почнемо, јер у БиХ се увијек нешто почиње, стално се нешто започиње...
У Парламенту БиХ смо ратификовали споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Једногласно! Сви политичари и све политичке странке у БиХ су одлучни у спровођењу декларације о чланству БиХ у ЕУ. То је за БиХ једина шанса да се једног дана нађемо у чланству, сада већ бројне породице европских земаља. И то није спорно. Међутим, све друго је, по свему судећи, овдје и сад, богами биће и убудуће, спорно. Да би смо на том путу испунили европске услове, морам посебно да истакнем да БиХ није спремна да одговори свим тим захтјевима. Све је овдје дискутабилно и проблематично. Требало би заиста много времена да набројим само најважнија спорна питања, која чекају одговоре?!
Рецимо, како ствари стоје, сасвим је извјесно да 2011. године неће бити пописа становништва у БиХ, јер се бошњачки политичари грчевито боре да се то не деси. Одговор је лако пронаћи зашто то раде? Па, зато што им и седамнаест година након задњег пописа становништва у БиХ (1991. године, тај попис никада ниједна званична институција у БиХ није верификовала - нпа.) идеално одговара садашње хаотично стање, које, на основу Одлуке Уставног суда БиХ о конститутивности народа, и даље траје и које омогућава да се у БиХ и данас ништа не зна и да се и даље све ради као да рата није било у овој земљи. Ствара се имагинаран привид о становништву и њиховим предратним мјестима живљења, као да рат није скоро у потпуности промијенио демографску слику великог броја општина, и на крају крајева и ентитета.
Попис становништва би јасно указао да је Федерација БиХ скоро етнички очишћена од предратних Срба и то је свакоме јасно. Али, медијском сатанизацијом Срба, тај термин „етничко чишћење“ је сасвим неоправдано натоварен на плећа Републици Српској и српском народу.
И сасвим на крају, ако нема пописа, онда заиста није могуће ништа друго реално планирати и радити. Јер, кад не знамо колико нас има живих, како је онда могуће да било шта знамо. Одговор је да знамо како ништа не знамо! Не знамо много тога, као што нико од нас, такође, не зна ни када и да ли ћемо икада постаи чланови ЕУ. Кажу нам ови из свијета да хоћемо, али ни они не кажу кад? А, и како би нам казали, кад ни они неће вјечно бити на функцијама и позицијама гдје се одлучује о нашој судбини. Многи тада неће бити ни међу живима, али они су пописани и бар ће се знати да су постојали. А ми? Ништа се не зна и ништа не знамо?!
