Писмо ПРИЈАТЕЉУ

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Писмо сам написао, сада већ "далеке"  2.009.  године, а као да сам га написао данас, кад славимо 21 рођендан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. 

Текст је објављен  /11.06.2009/ у тадашњим дневним новинама "Фокус".

              **********************************************

Народ каже - "све је могуће"! Али многи, такође, кажу да није могућа дрвена пећ! Ево, ја кажем да јесте!

Па, могућа је дрвена пећ и то за једнократну употребу! Или у другом случају као сувенир! Све те варијанте, наравно, зависе од тога ко и како и из којег угла гледа на одређене ствари.

Свако има право на своје мишљење и то је индивидуално право сваког појединца. Исто тако, није забрањено сањати, жељети, маштати... Био бих обрадован да се чују многа мишљења, али да их изговарају људи који ће се притом јавно идентификовати и који ће стајати иза својих изговорених ријечи или још боље - који ће стајати иза својих урађених дјела, без обзира какав је њихов карактер или ефекат. На тај начин, и мени би било много лакше разумјети многе, јер бих онда знао кога уз себе имам као поузданог саборца у реализацији наших идеја, циљева.

Наравно, никада нико неће моћи да донесе закон о љубави, односно неће моћи да ултимативно захтијева или нареди оном другом да то прихвати и да воли ако он (тај) то не жели или једноставно ако неће. Јер, као што желимо да живимо у слободи и да имамо сва људска права, исто тако морамо имати и обавезе да поштујемо устав и законе који спречавају насиље или било какву доминацију једних над другима... Свака дискриминација, без обзира на њен карактер или њено усмјерење према било коме или било чему, јесте врло опасна и она је, у ствари, недопустива!

Извини "пријатељу" што ти овако пишем. Звао бих ја тебе мобилним, али изгледа да си у ромингу и нећу да иде на твој трошак. А, право да ти кажем - не знам да ли бих ти све овако јавно и транспарентно и рекао путем телефона, јер "прислушкују ме", па ко велим да је боље да ти неке ствари овако напишем. Јер, оно што није за(на)писано, није се ни десило!

Ако си икада чуо шта ја говорим или шта радим, онда си могао да запамтиш да највећу захвалност дугујем најбољим синовима из нашег народа - српским јунацима, који су свој живот уградили у темеље и стварање Републике Српске. Претходних година био сам више него разочаран (не)бригом овог друштва за породице и дјецу чији су очеви дали свој живот за опстанак и останак српског народа на својим вјековним огњиштима. У посљедње двије-три године стање се поправља, истина не онако и оним темпом како бих ја то желио, али поправља се и то је видљиво у скоро сваком сегменту нашег друштва и нашег пролазног овоземаљског живота!

Ето, овдје на овом вјечито трусном и тектонски поремећеном балканском простору и перманентној вјетрометини - народи су се међусобно убијали и шта смо на крају добили? Добили смо несрећу за све и зато се само прагматичном и реалном политиком могу рјешавати многа још увијек отворена питања, а не ратовима који се кроз вјекове циклично и генерацијски понављају и догађају. Доста је више страдања српског народа, не доста, већ и превише.