Срби никада неће прихватити 1. март као Дан независности БиХ

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Српски народ никада неће прихватити 1. март као тзв. дан независности БиХ, јер је то датум који је донио несрећу, ратна дешавања, десетине хиљада жртава на свим странама у БиХ.
  

Већ годинама разне званичне бошњачке институције и њихови представници, који сами себе сматрају 'власницима' БиХ, у сарадњи са, такође, бошњачким невладним сектором, покушавају да 1. март уврсте у државне празнике, иако је тај датум симбол несреће за Србе.

Само да укратко подсјетим да је 1. марта 1992. године организован нелегалан, сепаратистички и сецесионистички референдум, чиме је БиХ издвојена из уставног и територијалног поретка тадашње СФРЈ.
 

Да будем још конкретнији. Све док буде постојао и посљедњи Србин у органима парламента БиХ, овај тзв. празник не може и неће бити  "државни"!

Јасно је нама да се  Бошњаци  сваке године ''упиру'' да 1. марта направе празничну атмосферу у парламенту БиХ, јер је то за њих, одлуком ресорног федералног министарства, нерадни дан.

 Хрвате нисам одмах поменуо, јер се  из године у годину потврђује да све мање Хрвата присуствује свечаностима поводом 1. марта.
 

Што се тиче нас Срба из Републике Српске /РС/, ми ћемо се 1. марта одазвати само обиљежвању дана Цивилне заштите РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. 

Нико од српских представника у институцијама БиХ неће присуствовати прослави такозваног дана независности БиХ, којег у Предсједништву Бих организују хрватски и бошњчки чланови Жељко Комшић и Бакир Изетбеговић.

Заправо, инсистирање Бошњака и дијела Хрвата у БиХ на дану независности као државном празнику БиХ само призива зле духове прошлости и ствара још већи јаз међу народима у БиХ, јер је овај датум неприхватљив за српски народ и један је од најсуморнијих дана у историји БиХ.
 

 1. март 1992. године био је датум када је без српског народа и без његовог учешћа на нелегалном и противуставном референдуму одлучено о проглашењу независности и отцјепљења БиХ од тадашње СФРЈ. Посљедице тога имали смо прилику да осјетимо и видимо кроз крвави грађански  ратни сукоб који се дешавао у БиХ.
 

Српски народ никада не може да заборави да се управо на тај дан, прије 21. годину, испред Старе православне цркве на Башчаршији, у центру Сарајева, догодио  етнички мотивисани злочин, када су Муслимани убили српског свата Николу Гардовића, што је само наговијестило наставак и ратног пламена који се већ раније почео да преноси из Хрватске и да се шири и у БиХ.

Убиство Николе Гардовића извршио је окорјели сарајевски криминалац Рамиз Делалић Ћело, а против њега је тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво отворило судски процес, који никада није окончан, јер је Делалић убијен 2008. године у Сарајеву.
 

Тог Првог мартовског дана 1992. године, сватови, окићени српским знамењима, покушали су да дођу до Старе православне цркве на Башчаршији, гдје је требало да буде обављено вјерско православно вјенчање. Српска застава засметала је Муслиманима. Покушај да је отму није им успио и онда су се одлучили на убиство, што додатно распламсало незаустављиву четверогодишњу крваву ратну катаклизму.
 

Нема потребе да износим и многе друге разлоге, али да закључим -  1. март, што се тиче Срба из РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ , никад неће бити никакав празник у БиХ!