Док моји пријатељи спавају ја овако још увијек будан дружим се са тастатуром и типкам. Пазим на распоред слова, јер не желим да откуцам неко погрешно слово и да онда нека ријеч или чак реченица добију неки сасвим други смисао, па да онда губим вријеме и да исправљам ненамјерне грешке.
А грешке су саставни дио не само у неком тексту, већ и у животу. А живот је важнији од сваког слова и од сваке ријечи. Једино ријеч - ЖИВОТ казује све. Мада ових пет фамозних слова са два самогласника и три сугласника имају одлично сагласје у већ поменутој ријечи.
Међутим, много ствари никада неће бити, па ни слова, а ни ријечи неће бити усаглашене са стварним животом. Ни потребе човјека никада се неће моћи ускладити са стварношћу. Заправо, стварност не тражи усклађивање, већ прилагођавање многим изазовима, а њих је небројено. Зато се не треба ни замарати са било каквим бројевима осим оних који се односе на вријеме, дакле на дане, мјесеце и године које пролазе, а са њима пролази и живот.
Повремено бацим поглед и на ТВ-е екран и видим само слике које се смјењују као што се смјењују и моје мисли о разним стварима и то на многе теме и варијације. Репризира се фудбалска утакмива Енглеског првенства Фулам - Арсенал. Арсенал као гост види са 1:0. Репризира се?! Па наравно. Јер не би било могуће у ово вријеме да се игра утакмица и да се она директно преноси. У ово доба на часовницима је исто вријеме и на Палама и у Енглеској.
Такође, бацим поглед и на сат и видим да је два сата и тридесет минута, дакле јутро је или је можда и ноћ? По погледу кроз прозор ово друго је у питању, јер је мркли мрак. Ето, мркли мрак? Богами као да постоји свијетли мрак?! Не постоји знам то.
И много других ствари које ми пролазе кроз главу знам, али опет гледам у тастатуру и сва слова су у истом распореду као и кад сам почео ово да "куцкам". Ништа се није промијенило осим што је сад већ два сата и тридесет и пет минута, датума 21. априла, љета господњег 2013. Ово вријеме се неће никада вратити. Једина потврда свега је овај текст, онако из чиста мира, који настаје у ово вријеме да би остао за данас и за сутра и ко зна до када?
Напамет знам све своје пријатеље и свима упућујем поздраве иако многи спавају ако се налазе на меридијану по Гриничу, мада имам пријатеља и на другим координатама гдје је увелико настао дан. Сигуран сам за два "пријатеља", која избрисах прије два сата да они спавају. Били су активни на ћату, али их не примијетих на свом профилу и "грдно" им замјерих, али то они не знају, јер сам их избрисао и то без њиховог знања. Очекујем да ми данас, кад се баш раздани, поново пошаљу захтјеве, али слободно могу да кажем да ће све остати само на томе, јер сам им већ неколико пута пружао прилику да се дружимо, али они су се сами раздружили и то је њихово право, које наравно поздрављам.
Вријеме је да ставим тачку на ову реченицу, односно да ставим тачку на овај текст, који је настао без икаквих правих разлога. Али, кад бих само чекао неки разлог за било шта, онда би све личило на безразложност и никада ништа не бих написао.
Ево, уз поздраве написах ово...
