Босна и Херцеговина је чудна земља, али није и најчуднија...

      ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Има много чудних држава на свијету, а има и оних за које се мисли да су, а у стварности и нису државе. Међутим, Босна и Херцеговина је чудна земља, али није и најчуднија.

Глобализација, моћ јаких и доминација оних супер јаких над нејаким и над слабим државама је тренд који је незаустављив и који ће само добијати на значају.

 Народе и људе не могу зближити празна обећања и приче о великим сновима и о лажним илузијама. Народе могу да зближе колико толико нормални и пристојни животи у садашњости, дакле на овом степену развоја и свих цивилизацијских достигнућа.

Подјеле међу народима су велике и не треба их прикривати, а то није ни могуће. Увијек ће постојати "њихови" и наши! Са њиховим се ваља некако борити и покушавати се са њима и изборити за своја права и за парче сунца под небом, а барем сунце и небо припадају сваком човјеку. Али нажалост,  тако није и у стварности и никада неће ни бити. 

Са "нашима" је још теже и много горе! Јер, сви живимо у заблудама да имамо неког нашег и кад смо у невољи и кад очекујемо какву такву помоћ од "нашег", е ријетки су они "наши" који су спремни и који ће све учинити да нам и помогну и да нам притекну онда кад нам је помоћ и потребна. Велика је заблуда да је у било којем времену БиХ била земља неког складног суживота, поштовања и пријатељства између различитих народа.

Још већа заблуда је да је само рат уништио тај дух заједништва. У БиХ се увијек живјело из нужде, мада се мора истаћи да су постојала раздобља, па и више деценијска, кад су различити народи живјели једни поред других, а привид је био да се живјело у неком складном заједништву. Сасвим је логично да се морало тако, јер није могуће да било који народ на свијету живи изоловано без обзира на његову бројност, величнину и на снагу државе којој припада.

Мржња, нетрпељивост, нетолеранција, неразумијевање - постали су главне центрипеталне силе које још више удаљавају народе једне од других. Та раздвајања била би још јасније изражена да нема потребе за економском сарадњом и на тој основи борбе за преживљавањем и за голим биолошким опстанком народа, па самим тиме и човјека као појединца, који се не може посматрати изоловано нити ван цијеле друштвене заједнице. 

Све док постоји скоро непремостив јаз између величања свега оног што је "наше" и пљувања свега оног што је "њихово" или обрнуто, увијек ће постојати високе ограде које неће бити могуће прескочити. Заправо, неће постојати мостови путем којих би се људи зближавали са једне и са друге стране.  

Кад кажем зближавали, онда мислим на искрену љубав човјека према човјеку без обзира на било коју припадност, па ни на вјерску, ни на расну, ни на сполну, ни на генерацијску, ма ни на какву другу. Јер, божија љубав показана је према сваком живом бићу и требала би  да има моћ ширења, а је ли тако? Није, нажалост.  

У злим временима та љубав претвара се у своју супротност. Претвара се у мржњу,  а то је и највећа опасност за опстанак човјечантва. Јер, да није тако, не би у овом савременом добу било преко двије милијарде гладних људи на овој заједничкој нам планети. Глад зауставља свако друго размишљање о било каквом напретку, изузев оног који сваки човјек жели да оствари у свом животу. Траје то овако и трајаће...