ЗАВИСТ И ЉУБОМОРА СУ НЕИЗЛЕЧИВЕ БОЛЕСТИ ДАНАШЊИЦЕ И САВРЕМЕНОГ СВЕТА!
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Наглашена
склоност зависти ка љубомори, пакости
и полтронству, одаје општу карактерну
особину многих људи који живе у свету
сопствених самообмана, а то није ништа
друго до најобичније експонирање
одсуства самореализације личности и
спознаја о сопственом идентитету.
Врхунска дволичност највише долази до изражаја у најпокваренијем лукавству, које је темељ сваке касније преваре и деструкције!
Ова негативна морално-психолошка особина постаје монструозно опасна ако се легализује законима. Е, ту су много позванији политичари да законски спрече малоумнике који мисле да свет постоји ради њих.Многи људи патолошки мрзе национални препород. Мрзе зато што имају акумулирану грижу савести због њиховог рада у корист штете целог народа и што су дубоко свесни колика их казна чека од њихових савести после неминовне катарзе!
Национални препород је више него потребан да би се за свагда прекинуло са заблудама, у које смо и сами врло често упадали. Упадали смо по најпре, јер нам је дуга на небу наводно прекинула пут напретка, од чијег спектра предивних боја нисмо видели излаз из кризе. Дуга нам је, ето, по тим несрећницима, пресекла пут спаса и спасења!?
Каква
хипокризија и какав цинизам!?
Мимикрију малих људи најбоље препознајемо у фанатичној оданости заблуди коју персонификују тирани калибра: Хитлера, Броза, Стаљина, или недавних светских тоталитараца Клинтона, Буша, Блера, Ширака, Солане, Карле дел Понте, да би после ти исти мали људи, а у ствари велики тирани, били најгласнији критичари својих ранијих заблуда којима су сами хрлили у сусрет!
Најсмешнија је мимикрија малих људи у њиховој изненадној сервилности која је, уједно, и најопаснија, јер мимикрија сервилности је само средство најлицемернијег лукавства код многих, а посебно код малих људи. Зато су мали људи велики противници категоричког императива у расуђивању. Уместо категоричног императива у расуђивању, мали људи расуђују инстиктом своје субјективности, а то је минско поље за сваку душу! То су касетне бомбе у парковима за играње деце, то су најмонструозније „играчке“, које уранијумским отровом убијају фетусе у утробама мајки.
Десило се то на просторима Републике Српске и наше матице Републике Србије. Нажалост, ти мали људи имали су велику моћ. Имали су силу у усијаним главама, при чему су им центрипеталне силе извлачиле последње мождане челије нормалног расуђивања, а затим су те празне главе усмеравале према оним најгорим циљевима стравичне одмазде за оне који су слабији, нејаки...
Одсуство нереализоване личности, свакога ће одвести у тиху, патолошку мржњу према свакоме ко је паметнији, способнији, образованији. А, како једно зло никад не долази само, тако се у његовом случају зло умножило у неколико копија у свим сферама живљења и мишљења. Примери за овакву тврдњу су ту око нас. Они су видљиви, опипљиви, препознатљиви...
Тај раскорак између стварности и жеља мора се одразити на душу оних којима је мржња универзални модел опстанка. Али, тако није могуће, јер ће се то као бумеранг вратити управо онима који би хтели да нас униште и разапну на крст патње и несреће.
Нажалост, наши непријатељи не извлаче никакве поуке, јер они заправо упадају у још веће невоље и у живо блато из којег нема спаса. Заправо, кад год им било што не одговара, они окривљују цео свет због своје несавршености и за све своје неуспехе увек кривца налазе у другима. Ко су ти други, није тешко погодити...
