ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Прође и тзв. дан "Д" и наизглед све изгледа идилично и све је у знаку огромне еуфорије и адреналинског набоја и стимуланса, а све у сврху стицања популарности оличене у чину тренутног "јунаштва", које се касније као бумеранг враћа у најтежим облицима и са несагледивим посљедицама, али никад или скоро никад се то не манифестује на "првоборце" који су били жељни тренутне, али врло пролазне славе.
Заправо, шта су организатори протеста хтјели са блокадом парламента и држањем у заточеништву преко 1.500 људи, ипак подијељених на преко 350 странаца, међу којима је било и неколико високих страних дипломата.
У тој великој групи највећи број је био запослених и то од куварица, разних механичара, па до службеника из многих беха институција, које су смјештене у Згради пријатељства и у Згради парламента БиХ.
Најмање је било посланика, али фокус протеста је био усмјерен управо на посланике и на по неког министра, јер су други министри из конститутивних народа имали ранију дојаву и на вријеме су се евакуисали, остављајући тако и своје најближе сараднике на милост и на немилост наводним демонстрантима, који су као свој први захтјев истакли усвајање Закона о ЈМБ!
Каснијом анализом врло лако је утврдити да тај закон, уопште, није споран и да је свако новорођенче могло да добије и матични број, а касније и пасош. Истина, тај процес је много каснио у Федерцији БиХ и питање је кад би био и ријешен да Савјет министара БиХ није донио Одлуку о примјени Закона о ЈМБ, закона који је требао да се примјењује на цијелој територији БиХ.
И површне анализе показују да је цијела наводна забринутост за ЈМБ на површину избацила праве и основне циљеве већег броја демонстраната, који су злоупотријебили неколико десетина мајки и њихове бебе у колицима, којима су се и сами демонтрaнти штитили од евентуалне интервенције полиције.
Јер, стварно само неки болесни ум могао би да изда наређење да полиција насилно уклања дјечија колица у којима су бебе спавале. Дакле, позадина демонстрација је сасвим друге природе, а то су захтјеви сарајевске ћаршије за радикалнијим промјенама Устава БиХ и за стварањем унитарне БиХ и то је непобитна чињеница коју је лако утврдити, али нажалост нема ко то и да уради. Иако се не треба бавити спекулацијама, ипак већ сад се може претпоставити да се ниједан ниво тужилаштава од кантоналног, па ентитетског и на крају Тужилаштва БиХ неће озбиљно и темељито овим питањем бавити.
Свему томе треба додати и потпуну незаинтересованост Кантоналне полиције Сарајево, а управо се све то догађало на њиховој територији и у зони њихове надлежности, али не и одговорности, мада је то требао бити њихов примарни циљ.
Могле би се у недоглед ређати слика до слике и склапати мозаик свих пропуста оних који то не смију ни по законима, а ни по надлежностима да ураде...
Остаће питање да ли су и они који су давали подршку демонстрантима свјесни своје одговорности, као рецимо градоначелник Сарајева Иво Комшић и још нека за Сарајево важна лица, али за нас из Републике Српске сасвим небитна и споредна, као што је рецимо Градимир Гојер или нека друга Н.Н. особа.
Сви они који су били у ланцу и у спрези са демонстрантима требали би се запитати јесу ли сами себи забили аутогол и да ли су размишљали кад ће се понoво у парламентарне клупе вратити српски посланици, који никада више неће себи дозволити да буду таоци оних који имају за циљ насилне уставне промјене. Да су демонстранти о томе водили рачуна никад им на ум не би пало да све оно раде.
И шта ћемо сад? Прошли су дани "славе" неколицине оних са бијелим тракама око рукава и са мегафонима у рукама. Сад иду дани испостављања рачуна Босни и Херцеговини и то прво страних дипломата са великим оштетним захтјевима...
Ми из Републике Српске имаћемо довољно времена, па макар то било и годину дана да размислимо кад ћемо се поново вратити на Маријин Двор? Међутим, једно је сигурно, нећемо више присуствовати концерту на отвореном и нећемо слушати бошњачке ратничке пјесме демонстраната.
О безбједносним аспектима и о угрожавању људских и то не само слобода, већ и живота нека се баве они чији је то посао, ако им је уопште и стало до било каквог посла, а поготово ако им је стало до БиХ.
