Само
разговори, па и са онима који су сасвим
на другој страни свијета и који живе у
свом имагинарном свијету, свијету
насликаном мислима жеља, могу имати
каквог таквог смисла.
Свако
ћутање удаљава људе и прави непремостиву
дистанцу.
У
свему овоме, медији имају врло значајну
и по некад и пресудну улогу, јер се управо
људи из медија боре за већи тираж, тираж
продате штампе. Мало је оних који купују
новине и који воде рачуна какве је "боје
штампа". Постоје подјеле, али танка
је граница око класификације о који се
ради штампи.
Зато
и остаје питање ради ли се о "жутој"
штампи, сликовној штампи, црно-хронолошкој
штампи или о сензационалистичкој штампи.
Каква год даје, штампа се штампа, новине
излазе. Људи купују новине из разно
разних интереса, разлога и укуса, а све
са циљем да дођу до информација. Разумљиво
да те информације плаћају.
Електронски
медији су још интересантнији, јер се на
њима приказују и пласирају "живе
слике", чак и оних људи који су већ
одавно мртви. Али ако је интерес неке
ТВ куће, она ће чак и такве "оживјети",
а све у властитом интересу и то да би се
углавном попунио цјелоднево-ноћни
програм.
Ријалити
програми су постали најгледанији, јер
огромна већина конзумената такве
"субкултуре" сједи испред екрана
и покушава да се поистовјети са својим
"јунацима" и уопште није битно
какви су они, већ се ради о жељама публике
за што већим скандалима, свађама, насиљу
и свим врстама сцена, поготово оних
привремених и тренутних тзв. љубави,
голих гузица и заклетви "на вјерност
по систему - "дођеш ми љубав"!?
Дакле,
многи гледаоци покушавају да избјегну
властито суочавање са кризом
идентитета.
Никада
не треба упирати прстом у било којег
новинара нити у било који медиј.
Мало
је или скоро ријетки су они медији који
се баве животним темама и свјетлијом
страном живота. Једноставно, мало је
оних којима би такве теме биле интересантне,
а сви заправо живе од жеље за бољим
животом.
Задње
намјере су врло опасна работа и оне
вребају иза сваког ћошка, па чак и кад
идемо правим путем без било каквих
кривина. Врло опасно је правити замишљене
линије свог свијета и због страха од
неких других немати снаге да се те
имагинарне линије пређу.
Границе
не постоје, па чак ни оне између земље
и неба, односно земље и свемира. Зато
треба знати да са обје стране замишљене
границе постоје и неки други људи, који
су различити од нас и наше перцепције
поимања стварности.
Друго
је питање да ли се ради о добрим или о
злим људима. Свака
подјела опредјељује људе да бирају
своју страну свијета и често многи
залутају, јер рецимо, корачајући према
истоку они оптерећени многим предрасудама
касно схвате да су цијело вријеме ишли
према западу.
У
свим тим заблудама изгубе много времена
и немају више могућност да изађу на
прави пут, пут истока којим су били
наумили да иду...
Такви,
дакле, остају заробљеници своје свијести,
која им диктира понашање према узусима
личне слике стварности, а која уопште
не мора бити исправна.
Безброј
је путева и многи се на њима изгубе и
никада не стигну на своју страну.
О
раскрсницама нисам ништа рекао, јер се
управо налазим на једној таквој.
Заправо
у дилеми сам и размишљам да ли да ставим
тачку на овај текст или да га оставим
отвореним и да он траје, као што уосталом
траје и живот...
