Некад
давно, кад сам био млађи, уопште нисам
могао да разумијем како је настала фраза
„Далеко од очију - далеко од срца“ . Ево
и након толико година ни сад не могу то
да разумијем. Увијек сам се питао како
је могуће да некога ко није физички ту
и кога не видиш не носиш у срцу, и како
је могуће да га не чуваш у свом памћењу!?
Да
би особа била у нечијем срцу, предуслов
је љубав. Ако љубав постоји, гдје је онда
проблем? Ако некога волиш, па волићеш
ту особу без обзира гдје се та особа
налазила - крај тебе, на другој страни
улице, у неком другом граду, у некој
далекој и другој држави, или на некој
другој планети (!?!).
Који
генијалац је смислио ову изреку и зашто?
Какав то систем вриједности посједује
та особа? Јесам ли ја можда превише
другачији, превише емотиван или је
свијет постао у међувремену толико
окрутан да чим те нема неко вријеме
будеш сурово одстрањен из нечијег
живота?
Наравно
да увијек полазим од себе. Увијек ће
постојати неке особе са којима се
нисам видио, а ни чуо, па брат
брату да каже и по неколико година, али
то не значи да сам их заборавио и да не
мислим на њих.
Не!
То се неће десити! И зато, остављам по
страни фразу - "Далеко од очију, далеко
од срца", јер никада нећу прихватити
да су ми многе особе ишчезле из срца и
из памћења, без обзира што их не виђам
као некад и што са њима нисам стално и
заједно, онако као некад. Много је разлога
утицало на то.
Да
ли о свему овоме овако или слично
размишљају и они за које сам далеко од
њихових очијиу? А шта је са срцем и шта
је памћењем, а поготово шта је преостало
од осјећања, од бриге за човјека?!
Прихватам
стварност и апсолутно сам свјестан
чињенице да на овом свијету постоје
различити типови људи. Ту су борци,
кукавице, љењивци, позитивци, негативци,
упорни, вриједни, успјешни, неуспјешни,
они који никада не одустају, они који
лако одустају и безброј је других врста
људи и разних комбинација и варијација.
Управо с тога, никад нисам на прави начин разумио поменуту фразу, али сам је на прави начин прихватио као неспорну чињеницу. Мене ће фраза „Далеко од очију, далеко од срца“ увијек некако асоцирати на људе који нису борци, који се лако предају, на кукавице, на некога ко је склон изговорима, на некога ко „нађе разлог“ да заборави.
Није
све за заборав!
Кад
би било тако - шта би нам онда остало за
сјећање и за памћење? А без тога и без
прошлости није могуће живјети у
садашњости, а о будућности се само може
нагађати...
Као
што већ рекох - да би особа била у нечијем
памћењу, у нечијој глави, у нечијем срцу,
предуслов је љубав. Ако љубав постоји,
гдје је онда проблем? На овом свијету
постоје особе које ће заувијек имати
посебно мјесто у мојој глави, у мом срцу,
у мојој души и биће трајно запамћени.
Дакле, остаће ту са мном да трају све
док трајем и ја.
Наравно,
да постоје, такође, и особе које, на моју
велику жалост, никада више нећу моћи да
видим. Да ли то значи да ће оне нестати
из мог памћења и сјећања?
Неће!
То
се никада неће десити!
Идемо
даље...
