Аморфна
маса љигаваца који се баве политиком
је најцрња сила која чини подлогу
најсрамнијим тиранима код свих народа.
Мали, зомбирани политички каријеристи
и љигавци нису у стању да чине велика
дела, али зато мали, зомбирани љигавци
и смутљивци у политици чине велика
недела и још очекују захвалност од
својих жртава, односно бирача. Другим
речима речено, мали љигавци, смутљивци
и лопови у политици су најмонструознији
тирани!
Мали
љигави политички каријеристи и пљачкаши
сопственог народа ће чак и једном Богу
име да промену, оног тренутка кад мали
људи из политике желе да задовоље своје
велике каријеристичке амбиције и
сопствене потребе. Иначе, мали љигавци
и људи из политичке мафије имају велике
потребе, нарочито да замењују тезе,
изврћу чињенице, подмећу кукавичја
јаја, служе се свим и свачим да се одрже
на власти. Јер, где је власт, ту је и
сласт, па наравно и маст!
Мали
људи у политици имају малу душу и од
оних са малом душом не треба очекивати
никакве велике домете, изузимајући
велике деструкције, чиме су мали људи
изузетно вешти у манипулацији са оним
још „мањим“ људима који се сврставају
у обичну гласачку машинерију.
Мали
људи у политици заборављају да великом
човеку не пада на памет да почне са
лајањем, ако се којим случајем нађе
окружен керовима који на њега лају. А,
ту нема никакве разлике између оних
који су у позицији, односно на власти и
оних који су у опозицији, односно у
мањини и од којих ама баш ништа не
зависи.
Мали
човек у политици је обична крпа од човека
и туђи крпеж довека, подложан разним
уценама, трулим компромисима и свакојаким
нагодбама и то скоро увек на штету
сопственог народа, али зато увек у корист
сопствене промоције и изградње властитог
имиџа некога ко је важан и битан и због
кога „постоји свет“!? Неспособан
политичар облачи компилуиране принципе
и уместо кравате, носи наметнута начела
која су, у суштини, против виталних
људских и наравно, националних интереса.
Зато сви тирански владари и властодршци
добро знају да је обични човек изузетно
добар када му пуца по леђима. Баш зато
имамо све ово што не морамо и што не
бисмо требали да имамо!
Мали
људи у политици мисле да су они богом
дани. Они чак ни своју децу не рађају да
би се потомствима оплеменили на људским
вредностима и на карактеру, већ да би
им у наследство оставили свој политички
иметак зарађен на лажима и преварама.
Тај иметак и политичко наследство
зарађено је пљачком и на крви сопственог
народа. Дакле, та политичка елита малих
људи хрле да напуне тргове који их памте
по њиховим пројекцијама у изгаженим
испљувцима, које им огромна маса беде
и сиротиње узврача као дар захвалности,
као једини начин „захвалности“ због
огромне пљачке, лоповлука свега и
свачега, па чак и интелектуалне
својине.
Мали
човек у политици узме неку најбезначајнију
ситницу у руке, окреће је тако дуго да
изгледа велико, у нади да ће та
најбезначајнија ситиница у његовим
рукама, у глави сигурно не, постати нешто
епохално велико! Мали људи и политички
полтрони имају потребу да свакоме
објашњавају колико су високи, односно
колико су израсли, а довољно је да само
устану из убуђалих фотеља и све ће бити
јасно.
Да
само политичари нису изоловани примери
показују то и припадници народа, грађана,
односно то важи за све слојеве друштва....
Много је и обичних људи који, по правилу,
више воле туђе зло него своје добро и
та деструктивна особина присутна је
код свих народа, што још једном потврђује
да је људска глупост универзална
категорија.
Та деструкција је израсла
из корова зависти, што је први и најблажи
облик психолошко-моралних посрнућа
међу људима који су, у ствари, склопови
мисаоних констелација по мери Бога.
Једна
од најпрепознатљивијих особина малих
обичних људи је невероватно веровање
да се река улива у свој извор, а не у
ушће.
Кад
мали човек зажмури на оба ока он досађује
Богу и народу својом хистеричном дреком
о томе да је цео свет у мраку, да је све
пропало и да нам нема спаса?!
Мали људи
су највећи богоборци који у мирним
временима Бога помињу само у најсочнијим
и највулгарнијим псовкама.
Мали
људи су највећи „верници“ у немирним
временима и пуна су им уста Бога, чак до
те мере да један Велики Бог мора да се
попне још више, на врх самог престола
памети, како би био што даљи малим људима
да га не прљају и зато мали људи никада
неће видети Бога! А, јадници и не знају
да је Бог у нама и са нама, сједињен у –
ОЦУ, СИНУ и СВЕТОМЕ ДУХУ!
А,
Бог кажњава мале људе самим тим што је
дозволио да остану то што јесу – мали
људи. И добро је што Бог тако чини, и што
божјом наградом кажњава мале људе. Зна
Велики Бог намеру малих људи који би да
окрену логику наопако, да Велики Бог
служи малим људима и великим злотворима
и најмонструознијим лоповима, уместо
да буде обрнуто.
Ту
релацију, даљу од неба и земље, између
Бога и малих људи, данас најилустративније
препознајемо у атеистичким верницима,
оним малим људима који су се здушно,
изнад сваке бездушности, целог живота
борили против Крста и Слободе златне,
да би ти исти мали људи данас, пред крај
њихових малих живота, носили крстове
веће и од њих самих у божјим храмовима.
Никако да дорасту великим крстовима
које нападно носе да сви виде као на
неком најпрљавијем вашаришту!
Нико
није толико безочан као мали људи којима
су пуна уста националног свеца, оног
тренутка када је то коњуктурно и
истовремено свечевог оца називају
геноцидним човеком. Ваљда по наследном
систему и због безочних лажи, ето, тај
најстравичнији атрибут се по аутоматизму
приписује само Србима.
Мали
човек у току умног разговора, не схватајући
суштину дискусије, покушава да наметне
свој уски и прејудицирајући поглед на
свет, па ако на то главињање главом без
обзира и памећу без циља, нико не обраћа
пажњу, тада мали човек губи живце, играју
му јагодице на безбедној удаљености,
бесни и свој бес јавно исказује, што
изазива, најблаже речено, сажаљење свих.
Мали људи готово по инерцији неуспешно
покушавају да веће од себе убеде, како
мали људи јесу оно што нису и оно што им
сам Бог не да!
Мали
људи заговарају бласфемичну небулозу
да право проистиче из силе и примитивизма,
да је слобода неостварљива идеја, да је
први задатак сваког примитивца да се
уништи господство духа, да је цео смисао
живљења и мишљења једино у материјалним
богатствима, да је морал оптерећујућа
околност на плану сналажења, да је
прилагођавање и угађање непријатељу
једини начин опстанка, да је бављење
политиком непотребно народу, иако се
зна да је човек, као склоп мисаоних
констелација по мери Бога, у ствари,
како је то давно приметио Аристотел,
ипак политичко биће, да је дегенерација
система вредности највећи домет, да је
шпекулација најефикаснији начин
привређивања, да је сејање смутњи и
раздора једини облик међуљудског
разумевања које су мали људи довели до
најсавршенијег неразумевања! О чему се
заправо ради?
Слобода
је дакле, императив и предуслов за љубав,
а без љубави нема помицања у светлију
будућност, нити емотивног разумевања
за стварност, која нимало није ружичаста,
али није толико ни суморна.
Мали
људи су виртуози у лукавству и лицемерности.
Лукавост малих људи је узрок касније
препредености, а препреденост оставља
најнеморалнију последицу која је
препознатљива у тоталној
неискрености.
Наглашена
склоност зависти ка, љубомори, пакости
и полтронству одаје општу карактерну
особину малих људи који живе у свету
сопствених самообмана, а то није ништа
друго до најобичније експонирање
одсуства самореализације личности и
спознаја о сопственом идентитету.
Врхунска
дволичност највише долази до изражаја
у најпокваренијем лукавству, које је
темељ сваке касније преваре и
деструкције!
Ова негативна
морално-психолошка особина постаје
монструозно опасна ако се легализује
законима. Е, ту су много позванији
политичари да законски спрече малоумнике
који мисле да свет постоји ради њих.
Мали
људи патолошки мрзе национални препород.
Мрзе зато што имају акумулирану грижу
савести због њиховог рада у корист штете
целог народа и што су дубоко свесни
колика их казна чека од њихових савести
после неминовне катарзе! Национални
препород је више него потребан да би се
за свагда прекинуло са заблудама, у које
смо и сами врло често упадали. Упадали
смо по најпре, јер нам је дуга на небу
наводно прекинула пут напретка, од чијег
спектра предивних боја нисмо видели
излаз из кризе.
Дуга
нам је, ето, по тим несрећницима, пресекла
пут спаса и спасења!? Каква хипокризија
и какав цинизам!?
Мимикрију
малих људи најбоље препознајемо у
фанатичној оданости заблуди коју
персонификују тирани калибра: Хитлера,
Броза, Стаљина, или недавних светских
тоталитараца Буша, Блера, Ширака, Солане,
Карле дел Понте, да би после ти исти мали
људи, а у ствари велики тирани, били
најгласнији критичари својих ранијих
заблуда којима су сами хрлили у
сусрет!
Најсмешнија
је мимикрија малих људи у њиховој
изненадној сервилности која је, уједно,
и најопаснија, јер мимикрија сервилности
је само средство најлицемернијег
лукавства код малих људи. Зато су мали
људи велики противници категоричког
императива у расуђивању. Уместо
категоричног императива у расуђивању,
мали људи расуђују инстиктом своје
субјективности, а то је минско поље за
сваку душу! То су касетне бомбе у парковима
за играње деце, то су најмонструозније
„играчке“, које уранијумским отровом
убијају фетусе у утробама мајки.
Десило
се то на просторима Републике Српске и
наше матице Републике Србије. Нажалост,
ти мали људи имали су велику моћ. Имали
су силу у усијаним главама, при чему су
им центрипеталне силе извлачиле последње
мождане челије нормалног расуђивања,
а затим су те празне главе усмеравале
према оним најгорим циљевима стравичне
одмазде за оне који су слабији,
нејаки...
Одсуство
нереализоване личности, свакога ће
одвести у тиху, патолошку мржњу према
свакоме ко је паметнији, способнији,
образованији. А, како једно зло никад
не долази само, тако се у његовом случају
зло умножило у неколико копија у свим
сферама живљења и мишљења. Примери за
овакву тврдњу су ту око нас. Они су
видљиви, опипљиви, препознатљиви...
Тај
раскорак између стварности и жеља мора
се одразити на душу оних којима је мржња
универзални модел опстанка. Али, тако
није могуће, јер ће се то као бумеранг
вратити управо онима који би хтели да
нас униште и разапну на крст патње и
несреће. Нажалост, наши непријатељи не
извлаче никакве поуке, јер они заправо
упадају у још веће невоље и у живо блато
из којег нема спаса. Заправо, кад год им
било што не одговара, они окривљују цео
свет због своје несавршености и за све
своје неуспехе увек кривца налазе у
другима. Ко су ти други, није тешко
погодити...
Зато
и питање на крају - јесмо ли сви ми који
се бавимо политиком исти? Нисам патетичан
нити субјективан, но, мислим да нисмо
сви исти! Ко онда може дати праву оцену,
дијагнозу или, пак, ко можее бити судија
и да пресуди у целој овој ствари, која
ипак није правна ствар!? Да не
лицитирам...Може народ на изборима, али
они су опет ирелевантни за глобалну
оцену укупног стања духа и вере у себе,
у будућност, у укупно стање нације...
Дакле, то може да учини само ДРАГИ БОГ!
