Пише: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ипак, свако има могућност да промијени сопствени ток историје. Јер није исто некога загрлити кад то баш некоме треба, а загрљај треба и теби или отићи тек тако, остављајући некога на милост и на немилост судбини. Све оно што се догоди или што је већ било ми кажемо: Ма била је таква судбина.
Могуће су и опције бјежања и сакривања у мишије рупе, али само фигуративно, а никако и физички, јер не може се човјек смањити на физичке пропорције миша, али може као миш побјећи и сакрити се. Но, и скривање има рок трајања! Уосталом, мишија рупа нема врата, али врата љубави кад се једном залупе испред носа онога ко те воли и ко још увијек вјерује у тебе, тешко ће се поново било кад више отворити.
Не постоји нулто вријеме кад би могао у сред љета и оних паклених врућина да се заледиш и претвориш у неко друго агрегатно стање. Али, можеш бар привидно и привремено да „искочиш из свог тијела“ и да однекуд са пристојне дистанце ледаш и анализираш гдје те могла да одведе једна или друга одлука.
Прије свега, треба имати воље, па онда и снаге да наступиш из позиције оног бољег ЈА, пожељног, очекиваног, непоколебљивог, снажног и одлучног.
И док тако размишљаш не смијеш дозволити да те спутава оно кукавичко, колебљиво, неодлучно ЈА, а оно је увијек склоно бјежању и сакривању испод женске сукње, ако је се икада докопаш!?
Шта год да је у питању застани – није то филм у којем ти је Кустурица додијелио главну улогу.
У томе леже и сва питања и сви одговори, али јеси ли спреман или ниси да одговориш на све изазове живота? То је основна ствар око које се све врти. Некад нас вуку центрипеталне, а некад центрифугалне силе само је питање да ли и према правом циљу?! О томе се ради друшкане мој, па ти добро размисли о овоме што на брзину све овако написах. Али, барем ти имаш времена да ову моју брзину развучеш на реално вријеме и да у том раздобљу све ствари посложиш на права мјеста.
На карају, ипак морам да те упозорим да живот није филм и да никад нико неће написати улогу како ћеш живјети живот. Само Бог зна шта те све чека на животном путу...
Зашто сам све ово написао?
Има много разлога, јер модерна цивилизација је препуна разних изазова и непредвиђених ствари, али и даље ће се наставити све оно што је започето од настанка цивилизације...почињаће и трајати ратови, технолошки напредак ће и помагати, али и спутавати развој цивилизације. Остаће да трају и усамљеност и отуђење људи једих од других, појављиваће се и оне, сад за сад, нама још увијек непознате и бесмислене ствари.
Али, трајаће и љубав и људска доброта, мада се плашим да се то не сведе на појединачна испољавања људскости.
Паде ми на ум једна пјесма: "Хеј животе луталицо“, али морам признати да ми је само назив остао у сјећању, а ко пјева ту пјесму и каква је мелодија стварно не знам...
Али знам да је јесен добрано одмакла. До сада је била више него умјерена клима, но како најављују метереолози стижу нам кише...Па шта? Против Бога и против природе се не може...Нека се све дешава у своје вријеме..
