У време
када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала
у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива
супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина
јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог
младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске
области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане
Беше то доба многобожачких царева и
прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године
наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских
права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу
уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у
тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани
подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима.
Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових
хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по
читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана
у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.
Али благочестиви Димитрије испред царских
постави Божје заповести. Љубио је Гос п ода Бога свога свим срцем својим, и
свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега
свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје
заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не
само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од
многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана
реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома
великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова
казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега.
........................................................
Млади Димитрије нити је срцем и душом
могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега
осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога
живота – само не без Животодавца.Таква пламена љубав у доба безбожних царева
плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно
богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели
сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при
повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у
Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин.
Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај
благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог
војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да
Господ наш не жели да ико п огине већ да сви дођу у п ознање истине .
Но, заслепљен властољубљем и многим
другим демонским пороцима, цар нареди да светитеља вргну у тамницу док не
смисли казну достојну његовог високог положаја. Јер, он у својој гордости
мишљаше да може уплашити војника Цара Небеског, и не слутећи да љубав изгони
сваки с т рах .
Таква богодана љубав беше дарована не
само младом Димитрију него и осталим хришћанима. Међу њима беше и младић по
имену Нестор, који је веома поштовао и волео свог духовног учитеља, светог
Димитрија.
Чуо је млади Нестор како се цар Максимијан
бездушно забавља усред хришћанског Солуна. Он са својих крвавих похода доведе
неког огромног мегданџију, варварина Лија, који је забављао цара тако што је
насилно доведене хришћане бацао са позорнице на многобројне оштрице копаља.
Зато Нестор похита у тамницу, молећи благослов светог Димитрија да изиђе на
мегдан Лију и тако спречи даља злостављања своје браће у Христу. Светитељ
благослови његов подвиг, упозоривши га да ће и сам пострадати. Али Нестор се ни
најмање не уплаши него изиђе на мегдан горостасу Лију и, уз помоћ Божју, збаци
га са позорнице на она иста копља на којима се проли крв хришћанска. Цар се
страшно разгневи, па нареди да одмах погубе Нестора.
Дознавши да је Нестор изишао на мегдан уз
благослов светог Димитрија, цар Максимијан нареди да и Божјег угодника одмах
избоду копљима. У освит двадесет и шестог октобра по старом, односно осмог
новембра по новом календару, године 306, царски војници похиташе у тамницу.
Тамо затекоше светитеља на молитви и избодоше га копљима. Тако се свети
Димитрије пресели у вечне небеске дворе. Тело пак његово хришћани тајно узеше и
сахранише како то пред Господом доликује.
Да у Бога нашег нема мртвих него да су сви
живи, посведочи и свети Димитрије, и то одмах после пресељења у Царство
небеско. Наиме, у тамници је при погубљењу светог Димитрија био и његов верни
слуга Луп. Он узе ризу и прстен свога господара, обагрене његовом светом крвљу,
и понесе их са собом, топло се молећи светитељу да својим светим молитвама
помогне и њему и свима ближњима. И догоди се чудо – сви болесници који се
дотакоше ових светиња и са непоколебивом вером и надом у Бога молитвено се
обратише светом Димитрију да им буде молитвеник и заступник пред Господом,
милосрђем Божјим беху исцељени.
Дознавши за то, цар Максимијан нареди да и
Лупа погубе.Али ускоро после страдања светог великомученика Димитрија, цар Галерије
укинуо је Диоклецијанове указе и подарио хришћанима слободу вероисповедања. До
тада скривене под земљом у катакомбама, многе цркве заблисташе пред очима и у
срцима верних. Тако и житељи Солуна саградише црквицу над гробом светог
великомученика Димитрија. Ту је угодник Божји, благодаћу Христовом, свакодневно
чудотворио. Колико се стварно збило чудесних исцељења у овом светом храму, само
је драгом Богу знано, а понека од њих су, по Промислу Божјем, а на поуку
будућим нараштајима, и забележена.
Поменућемо само нека од њих.Велможа један из
старе Илирије, а по имену Леонтије, беше неизлечиво болестан. Видећи да му људи
не могу помоћи, он се ослони на Божју свемоћ. Чуо је и он за чудесна исцељења у
храму великог светитеља Божјег Димитрија Солунског, па крену на далек пут. Сам
није могао да иде, те га унеше у цркву светог Димитрија. Вера његова беше
заиста непоколебива: тек што молитвено завапи Господу и Његовом угоднику,
Леонтије устаде. Беше потпуно здрав. Заблагодаривши Богу и светитељу, исцељени
виде да је црква мала, а болесних много. Зато науми да на том истом месту
сазида велику и прелепу цркву.Уз благослов надлежног архијереја, порушише стару
цркву и почеше копати темеље за нову. Тада обретоше мошти светитељеве потпуно
целе, нетрулежне. Изгледао је као да је тек пре неколико часака уснуо сном
праведника. И још потече целебно миро од којег сав Солун замириса. Тако Господ
прослави и тело Свога угодника.
Сви се веома обрадоваше таквој слави овог
Христовог војника, па свете мошти положише у ковчег од злата и сребра, украшен
драгим камењем, и унеше га у нови, велелепни храм, који посветише светом
великомученику Димитрију Мироточивом.
Љубав светог Димитрија према његовим
земним суграђанима и граду Солуну настави се и по његовом пресељењу у Царство
небеско. Зато светитељ никоме, за свих ових скоро седамнаест векова, не дозволи
да ма и најмањи део његових светих моштију однесе из Солуна.
Сам благочестиви цар Јустинијан зажелео је да
у новосаграђену цркву Свете Софије, Премудрости Божје, коју сазида у Цариграду,
положи део моштију великомученика солунског Димитрија. Стигавши у Солун, његови
изасланици -иначе, како је остало у историји записано, веома побожни и честити
људи – приђоше ћивоту у којем почиваху мошти светитељеве, молећи се самом
великомученику да им допусти да део његових светих моштију узму и пренесу у
царску престоницу. Као одговор, из ковчега сукну огањ, засипајући их варницама.
Сам светитељ им запрети да не дирају његове мошти.Прва пак опомена беше она
коју је доживео сам Леонтије.
По завршетку велелепног храма светог Димитрија
у Солуну, он купи многе њиве и винограде и дарива их цркви, а потом се припреми
за повратак у Илирију. Желео је да у свом завичају такође сазида цркву светом
великомученику и да у њу положи део чесних моштију, али му се јави сам свети
Димитрије и запрети му да се моштију не дотиче. Тада Леонтије узе само
плаштаницу, обагрену мучениковом крвљу, положи је у златан ковчег и крену на
пут. Да га штити својим молитвеним заступништвом пред Господом, показа му
светитељ на чудесан начин.Наиме, док су пловили, подиже се велика бура. И кад
је изгледало да нема помоћи, свети се јави Леонтију, охрабри га и спасе и њега
и његове сапутнике од страшних таласа. Пристигавши у Илирију, Леонтије и ту
сагради велелепну цркву у част светог великомученика Димитрија.
Не само многе цркве него и многа
места носе име овог угодника Божјег. У нашем крајевима то су, пре свега, некада
знаменити Сирмијум, данашња Митровица у Срему, као и истоимени град на Косову.
Осим тога, многе српске породице га славе као своје крсно име.
