Пише: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Прошла
су предратна времена када је Сарајево
имало истински имиџ мултинационалног,
мултикултуралног, мултирелигијског
града и када је имало прави дух толерантног
града, односно кад је имало толико снаге
да прихвати и загрли све оне људе, без
обзира на нацију и вјеру, који су жељели
своју будућност градити или остатак
живота провести у некада једном истинском
мултиетничком окружењу?
Данас, осамнаест година након завршетка крвавог грађанског рата у БиХ, и 22. године након посљедњег пописа становништва, предратни бисер Босне и Херцеговине бачен је на дно и главни град се данас своди на једно мрачно и нетолерантно мјесто у којем су Срби и Хрвати скоро па непожељни, при чему се сарајевске власти томе нимало не противе.
Напротив! Сасвим су задовољне оваквим стањем.
Безброј је истинитих прича које данашње Сарајево одсликавају у жалосном стању, барем кад је у питању положај и оно мало преосталих Срба и Хрвата, који се грчевито боре за свој биолошки опстанак и останак.
Међутим, кад се спустите међу обични свијет и заровите у односе међу људима, приче су заиста сурове. Свако евентуално зло у Републици Српској, прославља се на планетаран и еуфоричан начин самозадовољстава на сарајевском асвалту ...
Више је било таквих примјера, кад се у центру Сарајева прослављало све и свашта што је, дакако, било усмјерено против српског народа и Републике Српске.
Наравно, да се, ево, и ја присјечам предратних дивних сарајевских дана, па онда претешких и стравичних ратних дана, када сам у муслиманским концентрационим логорима провео 44 мјесеца, а рат је трајао 42...(!).
Са тако помијешаним емоцијама од радости, среће и младости, па до логорашких стравичних дана тортуре, злостављања - ови послије ратни дани, мјесеци и године ми ништа не значе, односно Сарајево ми након рата ништа не значи, нити имам више било какав осјечај за тим изгубљеним градом....
Ипак сам успио да побиједим самог себе и да много раније кажем - збогом Сарајево! Заувијек, наравно и без било какве патетике или жала за некада и мојим градом...
Но, зашто се око свих неспоразума у БиХ сва “копља” врте око, и ломе у Сарајеву? Управо, због тога што предратно Сарајево никада није градило имиџ средине која је људе прогањала због њихове вјерске или друге традиције, а данас, у миру, када Сарајево враћа само свој физички сјај, атмосфера је таква да се завршава готово тихо, али смишљено потпуно етничко чишћење српског и хрватског народа.
У граду одрастају генерације спремне на обрачун са свиме што је другачије од њиховог, рјечник пун усташа и четника већ је постао свакодневница, а сарајевске власти које су уљуљкане у материјалном благостању и не раде ништа да ублаже неподношљиву ситуацију у којој се налазе шачице преосталих Срба и Хрвата.
Сасвим је постало нормално, а то је евидентно, да је Сарајево постало главни град Бошњака и ислама, па је, у складу с тим, такав његов идентитет промовисан у устаљену званичну политику, док је мулти-култи принцип само поштапалица за званичне говоре и лажну промоцију града по мјери за све?!
Животи младих људи, Срба и Хрвата, у Сарајеву су незамисливи. Зашто? Одговор уопште не изискује некакав напор. Зато што их скоро да и нема. У свим федералним општинама града Сарајева скоро да су празне рубрике за тек рођене мајушне Српчиће и Хрватчиће…
Једноставно, у Сарајеву нема склопљених бракова кад су ове двије националности, појединачно, у питању. И оно што је, такође важно, треба нагласити да су бошњачке власти у Сарајеву уништиле идеју о "граду за све", која је једну питому средину претворила у прагматичну реалност неиздржљивости за два конститутивна народа. За овакве тврдње постоји заиста и превише аргумената и доказа.
Нестало је Сарајево у којем би неко, без проблема, смио носити крст или криж у сред бијела дана, а да не страхује да ће га неко провоцирати и нешто му добацити што је благ начин за друге врсте увреда и понижења. Нажалост, никад се више неће вратити оно вријеме кад су, осим џамија, и цркве биле пуне барем за вјерске празнике, и када су сви славили све, онако комшијски!?
Сваки оптимизам о некој будућој евентуалној промјени имиџа у Сарајеву, дакле из скоро потпуно исламизираног града у неки нови мултиетнички град је само илузија и фикција.
Кажу - последња умире нада?!
Не.
Нада у будући мултиетнички град је сахрањена.
Данас, осамнаест година након завршетка крвавог грађанског рата у БиХ, и 22. године након посљедњег пописа становништва, предратни бисер Босне и Херцеговине бачен је на дно и главни град се данас своди на једно мрачно и нетолерантно мјесто у којем су Срби и Хрвати скоро па непожељни, при чему се сарајевске власти томе нимало не противе.
Напротив! Сасвим су задовољне оваквим стањем.
Безброј је истинитих прича које данашње Сарајево одсликавају у жалосном стању, барем кад је у питању положај и оно мало преосталих Срба и Хрвата, који се грчевито боре за свој биолошки опстанак и останак.
Међутим, кад се спустите међу обични свијет и заровите у односе међу људима, приче су заиста сурове. Свако евентуално зло у Републици Српској, прославља се на планетаран и еуфоричан начин самозадовољстава на сарајевском асвалту ...
Више је било таквих примјера, кад се у центру Сарајева прослављало све и свашта што је, дакако, било усмјерено против српског народа и Републике Српске.
Наравно, да се, ево, и ја присјечам предратних дивних сарајевских дана, па онда претешких и стравичних ратних дана, када сам у муслиманским концентрационим логорима провео 44 мјесеца, а рат је трајао 42...(!).
Са тако помијешаним емоцијама од радости, среће и младости, па до логорашких стравичних дана тортуре, злостављања - ови послије ратни дани, мјесеци и године ми ништа не значе, односно Сарајево ми након рата ништа не значи, нити имам више било какав осјечај за тим изгубљеним градом....
Ипак сам успио да побиједим самог себе и да много раније кажем - збогом Сарајево! Заувијек, наравно и без било какве патетике или жала за некада и мојим градом...
Но, зашто се око свих неспоразума у БиХ сва “копља” врте око, и ломе у Сарајеву? Управо, због тога што предратно Сарајево никада није градило имиџ средине која је људе прогањала због њихове вјерске или друге традиције, а данас, у миру, када Сарајево враћа само свој физички сјај, атмосфера је таква да се завршава готово тихо, али смишљено потпуно етничко чишћење српског и хрватског народа.
У граду одрастају генерације спремне на обрачун са свиме што је другачије од њиховог, рјечник пун усташа и четника већ је постао свакодневница, а сарајевске власти које су уљуљкане у материјалном благостању и не раде ништа да ублаже неподношљиву ситуацију у којој се налазе шачице преосталих Срба и Хрвата.
Сасвим је постало нормално, а то је евидентно, да је Сарајево постало главни град Бошњака и ислама, па је, у складу с тим, такав његов идентитет промовисан у устаљену званичну политику, док је мулти-култи принцип само поштапалица за званичне говоре и лажну промоцију града по мјери за све?!
Животи младих људи, Срба и Хрвата, у Сарајеву су незамисливи. Зашто? Одговор уопште не изискује некакав напор. Зато што их скоро да и нема. У свим федералним општинама града Сарајева скоро да су празне рубрике за тек рођене мајушне Српчиће и Хрватчиће…
Једноставно, у Сарајеву нема склопљених бракова кад су ове двије националности, појединачно, у питању. И оно што је, такође важно, треба нагласити да су бошњачке власти у Сарајеву уништиле идеју о "граду за све", која је једну питому средину претворила у прагматичну реалност неиздржљивости за два конститутивна народа. За овакве тврдње постоји заиста и превише аргумената и доказа.
Нестало је Сарајево у којем би неко, без проблема, смио носити крст или криж у сред бијела дана, а да не страхује да ће га неко провоцирати и нешто му добацити што је благ начин за друге врсте увреда и понижења. Нажалост, никад се више неће вратити оно вријеме кад су, осим џамија, и цркве биле пуне барем за вјерске празнике, и када су сви славили све, онако комшијски!?
Сваки оптимизам о некој будућој евентуалној промјени имиџа у Сарајеву, дакле из скоро потпуно исламизираног града у неки нови мултиетнички град је само илузија и фикција.
Кажу - последња умире нада?!
Не.
Нада у будући мултиетнички град је сахрањена.
Број
преосталих Срба у Сарајеву су, нажалост,
у домену статистичке грешке или у оквиру
колатералне штете
изазване
случајном ненамјерном грешком
пописивача
