ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Имам ли користи од тога што сам на интернету, што имам два блога, што имам профиле на Фејсбуку, Твитеру и Пинтересту.
На то питање и овај текст може дати бар дјелимичан одговор. Кад сам још прије шест и нешто више година отворио први блог нисам баш о томе много знао, јер сам мислио да ту и нема потребе да се много зна. Само сам онако на брзину сконтао – отвориш блог и пишеш о оним стварима које те интересују и пратиш шта други, такође, пишу и шта објављују.
Наравно да сам очекивао да ће на моје прве текстове бити коментара и то се управо тако и догодило. Сваким даном успостављана је нова комуникација са, углавном, непознатим људима који су из знатижеље настојали да се својим коментарима укључе у расправе и полемике о разним темама из бројних области, како се то каже – друштвеног живота.
Истина, на почетку, али наравно, као и много пута у животу, преварио сам се, јер сам мислио да ће то бити слабо запажено и да ће ми писање доћи само као тренутно опуштање и “убијање” времена у комуникацијама са непознатим људима. И тако је све и почело. А онда од те слабе “примијећености” блога и мојих текстова све је постајало много видљивије, доступније и муњевитом брзином се ширило као епидемија.
Морам признати да ми је одговарала таква комуникација и размјена мишљења, али не и искустава, јер су сва та друга и другачија искуства била мање више нескрена. Са друге стране, углавном, имао сам анонимне саговорнике, који су отварали своје профиле по интернету и узимали су анонимна имена, заправо иза тих “ницкова” крили су свој стварни идентитет. Е у томе и јесте сав проблем интернета, фејсбука, блоговања итд., што та пракса никада није напуштена, јер се све више и више множило анонимних ликова, а чим су се сакривали иза анонимности то значи да су се одлучили за баражну ватру из свих врста интернет оружја, односно за нападе, вријеђања, пљувања, па чак и за пријетње, што није непозната “интернет стратегија”!?
И тако након много времена одлучим се да забраним коментаре и да само објављујем своје текстове или све оно за шта мислим да има неку вриједност и што мислим да би и друге честите и поштене људе могло да заинтересује. Јер, сваком човјеку треба много, много информација да би могао да опстане у овом и у оваквом свијету.
Сасвим ми је јасно да разни форуми, фејсбук, твитер, блогови исл. људима много више, него иначе, дају храбрости да се представе онаквима какви они заправо и нису. Људи су на интернету храбрији него што су то у стварном животу. Интернет и разне врсте комуникација омогућавају им да се изаразе и да се на тај начин представе у најлошијем свјетлу, па чак и у најгорем облику људскости и нечовјечности. Многи анонимни ликови настоје да за себе приграбе улогу неког војсковође или лидера, а у стварном животу далеко су чак и од такве примисли, јер напросто, ради се о обичном људском шљаму који се "окитио" бескрупулозним" и најнижим људским вриједностима.
Анонимност је свакоме загарантована, а из анонимности долази све, па чак се испољавају и оне најниже људске страсти и карактер, који су и највећа опасност за истинску комуникацију у коју су укључени и медији који подстичу многе особе да се потпуно разобличе пред оним другим и другачијим људима.
Наиме, на интернету ријетко се показују права лица или намјере, схватања, идеје и томе слично, јер анонимност многих дозвољава им испољавање најгрубљих понашања и појављивање у каквој таквој “јавности”.
Ово се, наравно, не односи на моје пријатеље и ништа од напријед реченог не може се уочити у свакодневним комуникацијама и у дружењима са познатим и са мени драгим људима...
