Када
Господ Исус Христос бјеше навршио 30
година од Свог тјелесног рођења, Он
отпоче Свој учитељски и спаситељски
посао. И сам почетак почетка ознаменова
крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски
вели: "Почетак свијета вода, почетак
Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа
у води објавила се свијету она тајна,
која се у Старом Завјету наговјештвала,
о којој се у старом Мисиру и Индији само
баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете
Тројице. Отац се јавио чувству слуха,
Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио
уз то још и чувству додира. Отац је
изрекао Своје свједочанство о Сину, Син
се крстио у води а Дух Свети у виду голуба
лебдио је над водом.
А када Јован
Крститељ засвједочи и рече о Христу:
Ово је јагње Божије које узима на се
гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи
и крсти Господа у Јордану, тиме се показа
и мисија Христова у свијету и пут нашега
спасења. На име: Господ узе на се гријехе
рода човијечјег и под њима умре (погружење)
и оживи (излазак из воде); и ми морамо
умријети као стари гријеховни човјек
и оживјети као очишћени, обновљени и
препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је
пут спасења. Празник Богојављења
(Теофанија, на грчком) назива се још и
Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану
просвећује показујући нам Бога као
Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To
је једно. И друго: јер се свак од нас
крштењем у води просвећује тиме што
постаје усиновљен од Оца Свјетлости,
заслугом Сина, и силом Духа Светога.
Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.
