Све што ми се издешавало у току рата испричао сам својој дјеци, врло мало из тог времена испричао сам и својим пријатељима.
Потичем из српског народа и ако Бог да, па да мало дуже поживим, бар нешто од тога испричаћу и својим унуцима кад порасту и кад буду могли да разумију шта нам се то десило.
Али, никада им нећу показати своје прадједовско огњиште.
Никада им нећу показати школу у коју сам ишао, а која се више и не зове као онда кад сам ја у њу полазио.
Показаћу им гробље у којем су вјековима сахрањивани моји преци, па и у којем су сахрањени моји мајка и отац.
Али, никад не бих послао своју дјецу и своје унуке да тамо живе. Људски је то, послије вјековних заблуда и глупости, страдања мојих најближих, страдања мог народа, погибија и сеоба.
Многи Срби се питају, па зашто онда живимо у оваквој БиХ? Питам се и ја? Али, не одлучујемо само ми о својој судбини.
Данас и у овој свјетској констелацији односа за нас Србе нема добрих рјешења.
Мада још вјерујем да нисмо потрошили вријеме за сва добра рјешења.
Сви осим Срба добили су своју извијесност и своју будућност и често помислим да нама Србима није остало ништа, али само помислим.
Брзо се вратим у стварност и повежем је са српском историјом и схватим да су СРБИ највећи страдалници, али и да су пролазећи кроз све страхоте увијек успијевали да остану и да опстану на овом балканским трусним подручјима и вјетрометинама!
И СРБИ СУ ОСТАЛИ И ОПСТАЋЕ!
