Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се, не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља, јер ионако, свакодневно, на једвите јаде састављају крај с крајем и сви су они, без обзира на све крајеве, увијек на неком почетку. А почети било шта или се покренути према било чему, увијек је било тешко и претешко. Јер, како било гдје кренути, кад је и тамо гдје би се кретало и ишло, велика неизвијесност и само је она колико толико загонетна у односу на свакодневну сурову извијесност, извијесност у борби за голим преживљавањем.
Дакле, славило се, мада су и славља изашла далеко ван обичајног права, вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других. То је најуочљивије и видљиво је на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење Исуса Христа, нашег спаситеља.
Ето већ сутра стиже нам још један велики, за РЕПУБЛИКУ СРПСКУ и за све грађане који воле РЕПУБЛИКИ СРПСКУ – највећи празник. Стиже 22. рођендан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ! А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани у матичне књиге рођених, али су трајно и меморисани у памћење сваког човјека. Пошто је ово “колективни” рођендан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, онда је он и рођендан свих становника и како рекох, свих оних којима је РЕПУБЛИКА СРПСКА на срцу и свих оних који је ВОЛЕ!
У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па данашњег сабора Пресвете Богордице, те сутрашњег Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и Дана РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, добро је да се све више људи окреће духовности, а не само да тавори у ишчекивању вјечитих обећања да ће се живот учинити љепшим ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима и генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам један од тих многобројних и из тог времена, који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе и даље погрешно учили.
Учили
су ме прво учитељи у основној школи да
више волим злочинца Јосипа Броза, чак
скоро више него своје родитеље! Култ
наметнуте личности и злочинца Броза
свакоме је усађиван и примао се као
пелцер, али тада у тим годинама нисам
знао о каквом се ради злу. Но, ипак у
свему томе имао сам и среће, јер сам имао
дивне и побожне родитеље, а и покојни
ђед је био око 40 година предсједник
Црквеног одбора парохијске надлежне
цркве у коју сам као дијете ишао на
вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа
друга зла из неких претходних времена,
мада сам тада мислио да су то времена
благостања. Признајем да сам био у
заблуди.
Дакле,
духовност је била потпуно потцијењена
и маргинализована и треба је учинити
све битнијом за опстанак и за егзистенцију
људског рода. Увијек, а поготово у овим
свечарским данима треба се подсјећати
да нас је кроз цијелу историју вјера
спашавала да не нестанемо и да данас
постојимо у овој земљи, која је могла
бити много боља и срећнија да је било
више памети, поштовања, међунационалне
толернције и мудрости.
Све је то давно негдје записано, али долазили су људи, боље речено нељуди, који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су да силом и својим лудим главама уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да се кроз вјеровање, а то конкретно значи чинити добро, поново се призовемо памети и моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда нам нема, сигуран сам, помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да се саборујемо и сабиремо у чињењу свакодневних малих, добрих дјела.
Коначно је питање да ли вјерујемо или не вјерујемо постало наша лична, приватна ствар, коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.
Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална куњења неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.
На крају, нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
Једноставно,
у то вјерујем и убијеђен сам да ће и
садашња, али и будуће генерације знати
да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ
СРПСКУ!
То
ни мало лако неће бити лако, али ни кроз
цијелу историју нашег постојања никада
нам није било лако.
Међутим,
и у таквим околностима као народ опстајали
и остајали смо и опстаћемо и остаћемо
и даље да трајемо и да живимо!
.gif)
