Никада нисам озбиљно схватао оне људе, па били они просвјетни радници или васпитачи или можда неке моје колеге политичари, који су народу давали и дају лажне наде. Е ови посљедњи су интересантни из више разлога, мада не постоји ниједан разлог због којих би ме неко од њих заинтересовао. О многима и превише знам, а то није добро.
Довољно је имати на уму њихове сталне позиве упућене широким народним масама - како сви требају равноправно да поднесу терет кризе у којој се налазимо, а све ради бољег сутра?!
Чуј молим те – боље сутра?
И како послије тога да им народ било шта вјерује, јер велики број њих ће све учинити, а већ и јесу да њих свака криза заобиђе. Заправо, они већ живе у бољем, али не сутра, већ бољем данас и онда је логично да ће им тако бити и сутра и прекосутра и убудуће.
Наша памћења врло често пребрзо престају да трају и све падне у заборав, а не би требало да буде тако. Наше памћење треба да почиње са утисцима о стању нације како изнутра тако и споља и онда ће бити могуће спознати комплетну слику укупног стања у друштву.
Не пада ми на ум да овдје помињем како нам изгледају библиотеке и да ли ико у њих навраћа? Музеја скоро и да немамо. Зоолошких вртова би могли имати, али немамо дивљих животиња, а домаће никога и не интересују.
Не вјерујем да има људи који још мисле да су овдје Турци и да смо под окупацијом. Мада смо окупирани турским серијама. Нисам толико неинформисан, али ево да кажем да сам чуо само за једну турску телевизијску серију и то - “Сулејман Величанствени”. Не бих ни за њу знао, али чекајући кафу у кафићу чуо сам како двије дјевојке коментаришу “Суљине љубавне подвиге” (!)
Но, да прескочим сва та размишљања, јер сутра је највећи хришћански празних – Христово васкрсење.
Мир Божји – Христос Воскресе!
