ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ ... КО СМО МИ? ЕВОЛУЦИЈА ВРЕМЕНА И ЧОВЈЕКА

МАНАСТИР СТУДЕНИЦА

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Ко смо ми? Јесмо ли они први или смо ипак они други? Заиста није јасна граница између значајног и оног сасвим небитног. Од како је настао свијет и од кад је настао човјек људи су усмјерени једни на друге. Зато смо ваљда и ми тема једни другима или су они други тема нашег интересовања.

Није ни мало лагодно бити у крилу између самоће сопственог живљења и јединствене повезаности са другима. Кроз цијело настајање и постојање човјечанства увијек је вријеме било битан и пресудан фактор, али не као атмосферска појава, већ вријеме као категорија трајања и то од настанка свијета, па све до данас, а тако ће бити и у будуће. 

Вријеме и разне историјске епохе и раздобља имала су пресудну улогу на људе и на њихову борбу за биолошким опстанком, некад са већим, а често и са мањим успјехом. Није могуће направити границе између епоха времена, јер људи су увијек посматрали безначајне ствари као саставне дијелове стварности. Данас је за историју безначајан управо конститутивни елемент стварности, стварности времена.

Не зна се колика је била граница између сад и некада и када је она уопште и настала или је та граница остала само у менталним склоповима данашњег човјека. Колико смо премостили ту границу и јесмо ли се навикли на њу или смо у ери савремене цивилизације тај јаз људског раздвајања помјерили на забрињавајућа и неодржива стања или смо у сопственим формираним језгрима мислили да је могуће да сами и изоловано формирамо, на почетку сопствену, а касније и колективну слику нације и религије за коју мислим да је једино исправна, при том не оспоравајући и другим народима и религијама да и они за свој народ имају своје мишљење, које се никако не поклапа са мојим.

Но, ипак све полази од појединца, јер да нема појединца не би било ни друштвене заједнице. Дакле, сваки појединац, по природи ствари, постаје свјестан да је његов живот њему најважнији и то је исправно поимање ствари. Јер није могуће посматрати само појединца ван контекста друштва у цјелини. Није могуће, а није ни сврсисходно нечију судбину изоловано посматрати, јер свака ситница је важна управо ради цјелине. Та или те ситнице укрштају жеље и реакције, појединачне жеље и енергију и из појединачног гледања свака таква прича и угао посматрања добивају највећу ширину и елаборирају продужење људске врсте и то природним путем и по јединственој матрици без које не би ни постојало човјечанство.

Та матрица никада неће бити замијењена неком другом формулом. Остаће заувијек редослијед рађања...Мајка и отац, па дијете и све тако у круг и ширење у цикличне никад затворене кругове...Јер без та три бића не би било могуће ни живјети по Светом тројству, нити би постојао овоземаљски живот.

А ако не би било живота на земљи, онда не би било ни вјечног живота у Царству небеском, а ни васкрсења човјека...

Приближава нам се Васкрс – највећи хришћански празник и са таквим размишљањима завршићу и овај текст и наставићу га у неком другом времену...