Свака илузија о „романтичном рату“ – пише Патерсон – нагло је нестала када је Аустроугарска напала Србију. Огромна сила наишла је на неочекивано јак отпор, чиме је покренут један циклус невиђених злочина.
Патерсон каже да га је шокирала црно-бела фотографија, која је снимљена крајем лета 1914. године. На прилазима једном српском селу, само неколико дана по уласку огромне Аустроугарске силе у Србију, виде се Срби у цивилној одећи, привезани за стубове: били су највероватније већ мртви или су чекали егзекуцију.
Постоје и друге фотографије. На једној од њих виде се три жене у живописним сеоским костимима и четири човека у тамним оделима како беспомоћно висе на дрвеним стубовима направљеним у облику крста; лица су им прекривена белим повезима, док около стоје аустроугарски војници, са пушкама у рукама. На трећој фотографији, цивили, такође с повезима преко очију, клече у полукругу, сви везани за мале стубове, док их стрељачки строј узима на нишан.
Такве снимке, највероватније, направили су аустроугарски војници – закључује Патерсон. Оне нам дају само површни увид у ужас који су доживели цивили готово непосредно по нападу Аустроугарске на Србију 12. августа 1914.
Оправдање за овакав масакр цивила углавном се тражило у тврдњама да је ту реч о „одметницима“ који су укључени у герилски рат против освајача. Негде око 17. августа, аустроугарски генерал Лотар фон Хортштајн се пожалио да је било немогуће да се пошаље извидничка патрола унутар територије коју су контролисали Срби, јер „сви би бивали убијени од стране српских сељака“.
Али – напомиње Патерсон – засигурно се зна да је [унутар Царевине] преовлађујући антисрпски сентимент давао аустроугарској војсци „бланко кредит“ за вршење злочина над Србима. Те године у августу била је посебно популарна песма “Алле Сербен мüссен стербен” („Сви Срби морају да умру“).
Штампане су и продаване пропагандне „разгледнице“ по Бечу где су Срби приказивани као заостали и ниже вредни људи (Унтерменшен) или „подљуди“ – термин који ће Адолф Хитлер и нацисти касније да користе при описивању Јевреја и Срба. Неким од тих пропагандних разгледница поручивало се да Србе треба скувати у котловима, а потом их набити на виљушке и појести.
Аустријска царевина је кренула да се свети за смрт надвојводе и престолонаследника Франца Фердинанда; и чинила је то са таквом свирепошћу каква се до тада није могла срести у модерним ратовима.
Било је много приче о масакру над цивилима у Белгији који су починили Немци на почетку Другог светског рата – подсећа нас Патерсон. Али веома се ретко причало о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији.
Ратовање против цивила тада је описивано као почетак једне посебне врсте борбе, која је названа „рат до уништења“ (“Верницхтунгскриег”), а такав рат до уништења, само четврт века касније, безобзирно је спроводио Адолф Хитлер над цивилима широм Европе. Антон Холцер, аустријски историчар и експерт за аустроугарску инвазију на Србију 1914, године, написао је:
„Над српским становништвом вршени су безбројни системски масакри. Војска је нападала села, заробљавала ненаоружане људе, жене и децу. Потом су их убијали пушчаним мецима, бајонетима или су их вешали. Жртве су затваране у амбаре и живи спаљивани. Жене су одвођене на борбене линије и тамо пдвргаване масовним силовањима. Мештани читавих села узимани су као таоци, понижавани су и мучени. А све то су радили војници аустроугарске армије.“
Велики број доказа о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији сакупио је швајцарски професор криминологије Родолфо Арчибалд Рајс, који је био позван од српске владе да као неутралан посматрач изврши истраживање. Рајс је сачинио извештај 1916. године у коме је потврдио да постоје небројени искази аустроугарских војника да су добијали наређења више команде да нападају и масакрирају српске цивиле, при чему им је „све било дозвољено“.
Српско цивилно становништво – завршава свој чланак Патерсон – није морало дуго да чека да би им се иста ствар поновила. Хитлер је окупирао Србију 1941. године и наставио да масакрира српске цивиле. Као и 1914, неки су називани „одметницима“. Други у били убијани у репресалијама, да би се осветила смрт немачког војника. Овог пута неки немачки војници су били опремљени филмским камерама. Њима су снимали беспомоћне српске цивиле у часовима када су они били убијани или су били масовно вешани на импровизованим вешалима.
Фотографија је напредовала од 1914
– овог пута слике су биле у покрету, па и у боји.
