Друштвена дилема или дилеме у стварности или можда свакодневица живљења у просјеку могућег.
Ко су они просјечни, а ко ванпросјечни.
О
исподпросјечнима сви знају све и о њима
се брине статистика.
Немам
одговор на многа питања, јер ми се ништа
не уклапа у шему онога што већ знам,
мада много тога и не знам. Признајем.
Није могуће огрнути пончо и кренути на рад у фабрику кад нема ни понча, а сасвим је мали број фабрика у којима радници нешто раде. Упаде ми ово размишљање онако, право ни откуд, јер сваки успјех се мјери продуктивношћу, а свугдје око себе видим само назадовање и у многим областима пропадање. А кад се назадује, онда нема ни шансе да се напредује.
Како даље и куда?
Је ли рјешење ставити минђушу у уво или ставити пирсинг у пупак и прошетети се по отаџбини?! Исти еквивалент је у распону између оног што је могуће и оног што је немогуће. Кад је тако, а јесте, питали се ико више – а гдје ми је отаџбина? А отаџбине нема без села.
Знамо
ли ми гдје нам је село и од тога треба
почети. Села су уништена и зато и нема
пророка, мада је у свом селу најлакше
бити пророк. Али прошла су та времена.
Данас
су сви напрасно постали европејци. Сви
су у хаотичној журби да што прије стигну
под скуте Европске уније. Сви су се
укључили у “савремене трендове” и због
те чињенице сви одскачу од свог интелекта.
Бјежећи из једног /домаћег/ стања сви
покушавају да стигну до неког благостања,
не знајући да тако упадају у још горе
сивило изопаћене Европе. Сви су слуђени
колоритом боја и европским благостањем.
У Европи ипак не размишљају као ми и они су се осавременили. Они не контају да нас онако на кварно, извађеном тарабом из плота клепе по њушци. Они нас много брже и софтифицирано убијају разним савременим методама и пошастима, а ми ходамо као уштројени и поносно марширамо уз звуке наших маршева. Тумарамо тако од немила до недрага и никако да застанемо и да се одморимо и у међувремену пресаберемо.
Звијезде
“Гранд продукције” разваљују и ничу
као глисте послије кише. Срећа је па из
прошлог циклуса никога нисам запамтио,
а и како бих кад нисам ништа ни пратио.
А и да јесам, морао бих све да их заборавим,
јер треба се само још мало стрпити и
стићиће на десетине нових “звијезда”.
На
сваком кораку се осјећа учмалост и
апатија. Људи скоро да и не разговарају,
јер немају о чему. Нема “Великог брата”.
Нема “Фарме”. А и на свим телевизијама
је завршена бескрајно-трајна серија
“Сулејман Величанствени”.
И о чему
онда народ да разговара.
О
политици.
Ма
јок, а и што би кад су у политици сви
лопови, а народ се плаши лопова.
Остаје
питање без одговора - да ли је овај народ
заборавио да мисли.
