Могу бити љубавна упознавања чији се, на почетку, крајњи домети не могу ни наслутити. Могу бити само познанства и сапутништво на истом путу. Такође, могу бити и интересна упознавања или како би се то модернистички казало, могу бити познанства из користољубља. Могу бити тек онако случајна или из нехата. Има и других варијанти и тешко би било и набројати све разлоге упознавања. Заправо, сва та упознавања су дијаметрално различита и иду у распону од искрених пријатељстава, па до непријатељстава и свих видова пакости и злобе, па чак и до злочина.
Али да се вратим оној ведријој страни упознавања и пријатељтвима. Својим рођењем свако људско биће на овој планети заслужује да воли и да буде вољено, јер то уствари и јесте смисао живота. Најљепше осјећање је ВОЉЕТИ И БИТИ ВОЉЕН! Нико не може да воли неког другог ако, прије свега, не воли себе и да нагласим – не ради се овдје о егоизму, већ се ради о биолошком опстанку човјека.
Вријеме у којем живимо саткано је из разних ситница које живот чине љепшим, али у много случајева чине га и суровим у перманентној борби за опстанак. Јер људи и догађаји наводе нас и на многе ствари: да смо сасвим другачији и онда кад такви нисмо. Живот није чудо, али у животу је много разних чудеса. Живот је некада лијеп да напросто човјек не повјерује у све оно лијепо што му се дешава. Такво живљење живота може да изазове и страх код човјека од неописиве радости што му се дешава све оно што је лијепо. Истовремено, супротно лијепом, врло често или чешће од лијепог, дешава се и ружно и човјек се тешко бори са животним пробемима, па му на крају и сам живот постаје највећи проблем.
Из ове перспективе гледано, човјек се лакше бори са многим проблемима ако свакодневно прихвата стварност, а она је препуна личних гријехова према другим људима и на крају или на самом почетку и гријеха према нашем Свевишњем Створитељу.
Нисам обавезан и ту не гријешим ако кажем да не могу на своја плећа да преузмем све бриге овог свијета. Покушавам да само живим живот онако како морам, а не како бих хтио и волио. Зато и идем путем непрестане борбе, путем љубави и бескрајног стрпљења и праштања, праштања свега оног што се може опростити, али такође, имам и моралну обавезу према својој савјести да све оно што је битно и запамтим и да не заборавим. Без обзира што цијели живот развијам укус и интерес за доброту, ипак то ми не успијева сваки пут, ево признајем. Признајем, јер сам грешан. Неуспјех није моја судбина, мада човјек не бира судбину, већ судбина бира сваког од нас и додјељује му разне улоге на животном путу.
На сваком путу, па тако и на животном, неуспјех може свакога да сачека на неком пређеном километру /не зна се кад?/, али такође, могуће је да се успјех и радост крију на првој сљедећој кривини пређеног пута. Зато корачај напријед и иди само даље, јер никад нико не зна колико је далеко или близу неког успјеха, који мора бити маркирани циљ.
Не треба се обесхрабривати и то не смије бити, како се то данас у сленгу каже – опција, дакле никоме не смије бити одустајање опција. Треба дакле корачати, треба учинити први, па и онај наредни и све сљедеће кораке...Треба истрајавати у својој досљедности, а досљедност је упорност и стална борба са животом да би тај живот учинили љепшим и срећнијим...
На том путу, пријатељи моји, придружите ми се...
Искрено и са радошћу све вас позивам...
Па да кренемо...
.gif)
