Цртица из свакодневице...НЕЋУ ДА ШУТИМ!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Радо бих или најрадије бих покушао да опишем тишину? Али како? Па прво бих морао да сам ућутим, али једноставно то не знам. Да се не схвати погрешно – не причам ни сам са собом, јер никада и нисам сам. Увијек има неко поред мене и неко ко је са мном. 
Јер, човјек је друштвено, а не самоизоловано, а не смије бити ни отуђено биће!

Никад нисам могао да разумијем било који пар, а да могу да шуте. Кад кажем пар, онда мислим на комбинацију жене мушкараца. Ако и шуте онда су посвађани и то може бити једини разлог њихове шутње, а не што једно другом не би имали шта да кажу.

Шутњом се ништа не може казати! Јер, неке ствари без појашњења ионако се не разумију, па и кад се изговоре, а камоли да било ко зна шта онај други мисли ако шути!? Не, не зна. И ко год каже да зна, па био то он или била она, они лажу!

Таквим стварима и појавама људи су престали и да се чуде. Остају питања – да ли је то нормално? Да ли је то стварно?

Свака шутња је застрашујућа и нико не би требао да дозволи да га шутња загрли и да га држи окованог у неприродном стању. Јер људи не смију бити само посматрачи као у некој позоришној представи гдје се тражи тишина.

Не, нећу више ни да покушавам да пишем и да било шта објашњавам. Шта да објасним? Ништа. Али нећу ни да ћутим. Одох и кога првог сретнем, ма има да вриснем и то то толико гласно да ме сви чују, јер нећу да шутим!