12. 05.
2.014.
ЖИТИЈЕ
СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА,
ОСТРОШКОГ ЧУДОТВОРЦА, МИТРОПОЛИТА ЗАХУМСКОГ
ОСТРОШКОГ ЧУДОТВОРЦА, МИТРОПОЛИТА ЗАХУМСКОГ
Сваком
народу и у сваком времену Свечовекољубиви
Господ даје Црквом Своје светитеље,
који ће његов верни народ просвећивати
и освећивати и на земаљском путу његовом
ка Царству Небеском руководити. И у
Српском народу, од како он постаде
Христов, Господ непрекидно даваше Своје
светитеље, у којима се Бог прослављаше
и посведочаваше, а православни људи
кроз њих спасаваше и богоугодно
просветљиваше. Многе и велике светитеље
Господ даде сваком крају земље Српске
у сваком времену његове историје, и у
прво доба слободе и у касније доба
ропства. Тако и Захумској земљи Српској,
а кроз њу и свему роду светосавском,
даде Бог у тешко доба Турског ропства
овог светог и богоносног оца нашег
Василија, новојављеног чудотворца
Острошког и Захумског.
Свети
отац наш Василије, назван Острошки, роди
се у хумској земљи, данашњој Херцеговини,
којом раније владаше Свети Сава пре
свог одласка у Свету Гору. А по повратку
из Свете Горе, када установи Српску
Архиепископију, Свети Сава у тој земљи
основа Захумску епископију, којом
касније управљаше и овај свети отац наш
Василије као митрополит њен. Али треба
прво изложити по реду његово свето
житије.
Свети
Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом
Пољу 28. децембра 1610. године , од побожних
и благочестивих православних родитеља
Петра Јовановића и супруге му Анастасије.
Родитељи на крштењу дадоше детету име
Стојан, а затим га научише страху Божјем
и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан
од детињства беше бистрог ума и врло
паметан, а душом беше сав окренут ка
Богу врлином побожности. Прву школу
врлине и побожности Стојан изучи у
својој кући, јер се у његовој породици
више мислило о Богу и души, него о
земаљским и пролазним стварима. Друга
школа његове побожности беше му пост,
молитва и стално похађање богослужења
у цркви.
Иако
млад, преподобни је редовно ишао на
света црквена богослужења. Ступајући
на праг храма Божјег, он је правио
метанија и побожно целивао најпре
црквени под, а онда и свети Крст и свете
иконе у храму. На светој Литургији је
стајао са страхом Божјим, вером и љубављу,
као да стоји пред престолом Божјим.
Одликовао се свагда смиреношћу и
озбиљношћу, а такође и милостивошћу
срца и душе. Његова породица беше
сиромашна и једва да хлеба имађаше
колико треба. Но он, ни оно мало хлеба
што је јео, није никада јео сам, него је
увек делио са другима, особито када је
као чобанин чувао овце заједно са другим
чобанима.
Његове родитеље мржаху неки зли
суседи, отпадници од вере и потурчењаци,
па ту мржњу своју окренуше и против
младог Стојана због његове побожности
и мудрости. То беху прва искушења за
младу душу његову, која ће касније имати
да трпи још многа таква искушења. Да би
дете склонили од непријатеља, а уједно
желећи да се он и књизи и писмености
научи, родитељи га одведоше у најближи
у том крају манастир звани Завала, који
беше посвећен Ваведењу Пресвете
Богородице, и у којем игуман беше Стојанов
стриц Серафим. Манастир беше познат у
херцеговачком крају и имађаше повеће
братство. У манастиру беше и учених
монаха, а имађаху тамо и доста књига.
Овде се благоразумни младић Стојан
научи мудрости Светога Писма и Светих
Отаца, а такође и корисним светским
наукама. Читајући књиге и речи Светих
Отаца душа му се распали љубављу према
Богу и светом подвижничком живљењу, те
зато жељаше да се замонаши.
У
манастиру Завали преподобни остаде
неко време, па онда преће у манастир
Успења Пресвете Богородице, звани
Тврдош, у Требињском крају, у коме беше
и седиште Требињске епархије. Живећи у
овом манастиру, блажени још више заволе
монашки живот и зато увећа своје подвиге,
јер сада коначно одлучи да овде прими
свети и анђеоски чин монашки. Сво време
он овде провођаше у посту, бдењу и
молитвама, и у телесним трудовима. Када
затим би замонашен, на монашењу доби
име Василије. Ово му име беше знак да се
у будућем подвижништву и епископству
свом угледа на светог и великој јерарха
Цркве Божје Василија Великог. После
неког времена преподобни би удостојен
и ђаконског и свештеничког чина. И
служаше од тада пред престолом и
жртвеником Божјим са сваком побожношћу
и чистотом. Пошто проведе још неко време
у овом манастиру, он отиде у Црну Гору
код тадашњег митрополита Цетињског
Мардарија, који га задржа код себе на
Цетињу. Али ускоро измећу њих двојице
дође до неслагања око једне веома важне
ствари, о којој ћемо сада проговорити.
У
то време беше се проширила у западним
православним крајевима усиљена латинска
пропаганда. Клирици римски звани језуити,
послани из Рима од римског папе да
користе тешко стање робовања и страдања
православних еда би их обратили у своју
Латинску јерес и потчинили папској
власти, беху насрнули у то време на
крајеве Приморске, Црногорске и
Херцеговачке. На њихов подмукли рад
против православних скрену пажњу
митрополиту Мардарију ревнитељ
Православља блажени Василије, али
митрополит не хајаше за то и беше
попустљив према унијатској пропаганди.
Благодарећи својој вери и привржености
Православљу, а такође и ревносном
деловању преподобног Василија против
уније, православни народ и свештенство
не подлегоше латинској пропаганди.
А
преподобни саветоваше митрополиту да
борбено иступи против непријатеља Цркве
и да се ничега не плаши кад је у питању
одбрана вере и истине Христове, али то
митрополит не послуша. Шта више, он поче
да сплеткари против светог Василија и
да га лажно окривљује пред народом.
Народ није поверовао тим клеветама
митрополитовим, јер је добро знао за
свето и богоугодно живљење Василијево,
и много га је поштовао и волео. Али,
желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења,
преподобни се врати натраг у свој
манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде
да се бори за очување Православне вере
и за заштиту свога народа од опаке
туђинштине. Зато и би од народа назван
ревнитељем Православља.
Живећи
у Тврдошу, светитељ настави своје
подвиге, али не само на спасењу своје
душе, него још више на спасењу свог
православног народа Божјег. Из своје
молитвене келије у манастиру он је
сагледавао све невоље и беде које подноси
његов народ, грцајући у претешком ропству
агарјанском, у немаштини и сиротињи, у
страху од турских зулума и безакоња, у
опасности и кињењу од унијатске
пропаганде. И зато је непрестано узносио
Богу топле молитве за спасење свога
народа. Иако у то време већ беше
архимандрит, он се не заустави само у
манастиру, него крете на еванђелску
службу у народ, да као духовник и пастир
обилази херцеговачка села и куће и тако
проповеда Еванђеље Христово. Идући по
народу као некада његов праотац Свети
Сава, он свршаваше сва света богослужења
и свете тајне по народу, и храбраше људе
у вери и трпљењу, и помагаше невољнима
и уцвељенима. Под именом "рајина
богомољца", како су га Турци звали,
он служаше као пастир народа Божјег и
његов еванђелски просветитељ.
Овакав
његов апостолски рад изазва против њега
тамошње потурчењаке, и они гледаху да
га убију. Да би се уклонио од те опасности,
и да би свом народу више помогао, свети
крете на пут у православну земљу Русију.
Вративши се после неког времена из
Русије, са собом донесе многе и богате
црквене дарове, свете одежде и црквене
књиге, а такође и нешто новаца за свој
народ.
Овим
даровима он снабдеваше осиромашене
цркве по Херцеговини, а такође и помагаше
и невољнике и потребите. Такође се даде
на поправљање многих запустелих и
оронулих храмова, и отварање народних
школа у Тврдошу и при парохијским
црквама. За овај немањићски ктиторски
и просветитељски рад он призиваше у
помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и
парохијске свештенике. Али лукави враг
рода људског ни овога пута не остави га
на миру. Ранија мржња његових непријатеља
и сада се опет разбуктаваше. С једне
стране, то беху потурчењаци, а с друге
агенти латинске уније.
