Јутарњи осврт, онако укратко...

                     ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

                        Света неђеља

             Јутро...сунчано освануло...
Зраци ударају у прозор и негдје се одбијају.

Кафа спремна, јутарња, прва или како се мисли – она најважнија.

Укључим телевизор и бирам спортске канале. Рано је и нема директних преноса. Уосталом, ко би се такмичио у седам или у осам сати ујутро и то по нашем времену. 
Али то не важи за многе државе код којих је умјесто јутра увелико дан или чак и ноћ.

Све су репризни програми.

Новине још нисам купио.

Велики је јутарњи распон у времену, онако.

Увијек настојим да ствари посматрам објактивно, али није то сваки пут баш ни могуће. 
Слично се дешава кад се возим у аутобусу или у трамвају, а столице су контра окренуте од првца вожње. 
Они који сједе у правилно окренутим столицама гледају напријед, гледају испред себе, а ја окренут наопако гледам пут којим смо прошли.

Није исто гледати унапријед или гледати уназад. Они што сједе исправно, они први виде ствари, јер гледају у правом смјеру и иза њих остаје пређени пут и многе слике, које су неки видјели, а неки на њих уопште нису обратили пажњу.

Мени остају оне слике које су за оне који сједе исправно већ прошлост, а мени су садашњост, јер ми је столица окренута контра од смјера вожње.

Но, важно је да се крећемо и да идемо напријед, истина мој поглед мало касни, јер не могу у исто вријеме да гледам и напријед, онако испред себе и да гледам уназад, онако...

Важно је да гледам. 

Гледам своја посла, ма како биле окренуте столице.