Цртица из живота и свакондневице...

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прошло неколико дана од рока кад сам требао да подигнем нову личну карту. Понио сам и стару, мада је она била истекла већ годину дана (!). Нисам ни обраћао пажњу на то, јер ме нико није ни упозорио да је рок важења прошао. Заправо, да будем јаснији. Нико ми у међувремену, годинама није ни тражио да покажем личну карту, а није ни било потребе за тиме.

Елем, кренем јутрос у ЦЈБ, односно у Центар за издавање личних докумената. Напољу сунце баш упекло, кажем упекло, а сви смо се зажељели оваквих дана. Зажељели су се и моји суграђани који су од раних часова “окупирали” љетње баште, а њих, мислим и башти испред кафића, а и суграђана има, има баш подоста.

Кренем кроз централни паљански парк. Гледам траву. Била је порасла, али су је агилни комуналци ошишали, онако на мјеру. То ме подсјети да бих и ја требао свратити код фризера, јер коса ижђикљала и расула се ни тамо ни вамо, заправо на све стране и никако да направим фризуру онако како треба. Не помаже ни чешаљ.

Јутарње сунце ми не дозвољава да будем мимо свијета. Увијек сам волио да будем са народом, па како је народу, ето нека тако буде и мени.

Још пролазим кроз парк. Трава је расла и ошишали су је. Моје одрастање је давно заустављено. Стао сам на садашњој висини и тако већ годинама, ни центиметар горе, а ни доле. Успјевам некако да одржим ту висину.

Изгледа да нико сем мене не гледа у траву. Парк је доста велики, али ни приближно није велики као што су биле велике ливаде из моје младости.

Ослушкујем раст траве, али узалуд. Изгледа да се то само отео уздах дјевојке која убрзаним кораком пролази поред мене. Она је млада и њој је лакше да тако корача.

Премало је моје срце да бих на трен могао да покупим све благодети које нам пружа Господ Бог у овом дивном сунчаном дану.

Умало да заборавим. Пошао сам по личну карту, хеј и то биометријску.