Цртица из свакодневице... Снови, жеље, надања и маштања...

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Живот је само одређено трајање...

Често или скоро често чујем и прочитам много тога. Посебно су интересантне жеље које упућујемо једни другима. Наравно, требало би да се ради о искреним жељама. Упућујемо их особама које никада у животу нисмо упознали, али јесмо колико толико путем друштвених мрежа. Никада се неће моћи добити одговор на питање колико су ти контакти или како их ми називамо виртуелним познанствима - искрени...

Дакле да се задржим код снова. Најљепше жеље једни другима упућујемо пред спавање кад се поздрављамо са пријатељима и кад искључујемо компјутере, а са њима и виртуелни, па и онај стварни свијет и враћамо се сами себи у своја размишљања.

Нема тог човјека који није имао или који нема своје снове и оне скривене жеље. Те жеље нас прате кроз живот и увијек су ту уз нас у са нама. Али како старимо, старе и наше жеље, снови и надања. Но, мора се запазити да ни наше жеље, нити снови, а ни надања не старе истом брзином као ми. Живот иде брзо и све пред собом гази, па тако гази и наше снове и надања и наше жеље.

Сјетим се тако, уосталом као и многи други, свог дјетињства и дјечијег одрастања. То су била времена у којима су жеље и снови били најинтензивнији и вечина тих снова је била без било какве реалне основе с тога што су те жеље биле само футуристичка надања. И сад мислим да снови нису исто што и маштања.

Као што су сви људи различити и не постоје двије исте особе, тако су и снови били везани за свако дијете и били су само његови – били су властити дјечији снови. Само да поменем један детаљ из пребогатог арсенала различитих и безбројних снова. Неки су тако, између осталог, сањали да лете у свемир у својим ракетама. Касније су се многи снови могли наћи у бајкама, у књигама са бајковитим темама, оним које су голицале дјечију машту. Таква стања су превазилазила оквире чак и маштања.

А онда су на ред дошли филм и филмски снови. Сањали смо тако своје љубави баш онако као на филму. Нека мушка дјеца су била страшно љубоморна на мушке глумце, поготово кад су били у љубавним сценама са прелијепим глумицама. Код дјевојчица је било обрнуто. Оне су се, пак, великом брзином заљубљивале, онако на памет у глумце и сањале су како ће једног дана и оне наћи баш такве мушкарце који се најбоље љубе, који су пажљиви и који им у кревет доносе кафу.

Тек касније кад се сазријаевало и одрастало у сасвим реалистичним условима и срединама и кад су финансије постале доминантно средство за “остваривање” неких снова, е тада је дошло до замора материјала и сви снови су се рушили као кула од карата...

  Једина ствар која је у свему овоме колико толико утјешна је да
- док ви читате мој текст,
управо живите живот нечијих снова.

Живот је само одређено трајање...