ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Често чујем питање - “Гдје смо оно стали”?!
То се питају они који, заправо нигдје нису ни кренули. Јер њима је најбоље да тапкају у мјесту и да се нигдје не помјерају са мјеста, поготово ако су се, ко зна како и на који начин, ухљебили у какву дуготрајну фотељу, а фотеље нема без функције. Све је, дакле, повезано и спојено као у физици – системом “спојених посуда”!
Срећа је па постоје пријатељи и они ће ти увијек казати да водиш рачуна о себи и да прво “себе даш себи”!
Они други ће учинити максимум да од тебе узму све, па на крају крајева, да узму и тебе самог, мада би им и то било мало.
Јер од “мало” нико нема користи!
Јер од “мало” нико нема користи!
Пријатељи и непријатељи твоји, око овога, никада се неће договорити! А и не могу, јер пријатељи и непријатељи се и не договарају. Они једне друге уништавају.
Не могу људи вјечно да живе овоземаљске животе, али било би најважније да тај један живот живе сад и у ово вријеме!
Ничији нисам непријатељ, а пријатељ могу бити свима који ме за пријатеља желе и који мисле да им моје пријатељство нешто значи?! Мени пријатељства мојих пријатеља значе много!
Људи не броје, али сви ми живимо девет живота. Проблем је у томе што многи никад неће схватити да је управо ово девети живот.
Све, па и цијели живот људи носе у памћењу и у глави. Не слажем се са онима који кажу да се све то носи и у срцу. Срце је само орган за пумпање крви и пјесничка метафора за љубав. Не замјерам пијаним пјесницима који су, некад давно и ко зна зашто, срце ставили у први план.
Памет и разум су све и од тога све полази или се са лудошћу завршава.
Да се вратим на питање са почетка. “Гдје смо оно стали”?!
Нисам стао!
Нећу да стојим.
Нећу да стојим.
Одох!
А вас, драги моји пријатељи, позивам да кренемо заједно, да пођемо истим путем, путем дружења и међусобне пријатељске љубави.
Пођимо, уз Божији благослов!
