ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Сви
гријеше! Закључак или констатација или
тврдња, како год се то звало, најважније
је да је тачно!
Некад
давно мислио сам да правим грешке само
због тога што сам тежио и покушавао да
идем у сусрет ка нечему што није постојало.
Никад нисам волио илузије, јер сам знао
да ме илузије и разна маштање никада
неће завољети. А оно што не волиш и што
тебе никада неће моћи да заволи не може
се звати љубав!
Јер
љубав се не тражи! Љубав нико није оставио
тек тако на неком познатом путу и кад
неко други наиђе да је онако готову само
“љубавно” покупи, пригрли и да настави
живот проткан само љубављу.
Нисам
имао среће јер сам много пута пропустио
прилику да одем на мјеста гдје би ме
љубав пронашла.
Трагао
сам за реалним стварима не осврћући се
ни лијево ни десно, истина по некад сам
се обазирао иза себе, али ништа ме то
није опаметило.
Знао
сам да ми ни реалност неће помоћи да нађем неку особу коју бих почео
одмах да волим, као што сам знао да ни мене нико неће вољети само због
тога што некоме треба љубав. Иако из неких других разлога многима сам
требао. Уздао сам се у интуицију и моћ тренутка у којем се дешавају
изненадне ствари иако нисам "играо" на фактор изненађења. Признаћу, мало
сам вјеровао и у нека спонтана дешавања.
Шта
год сам у животу радио знао сам да до
резултата могу доћи само напорном радом
и трудом, који је био далеко од свакодневних
“блејања” у туђа дворишта, јер други
су своја дворишта за себе, а не за мене
уредили.
Не
постоје људи који увијек држе отворено
срце, као што нема ни оних који своје
срце држе стално затвореним! Кад је
тако, а јесте, онда је врло опасно
затворити се у самог себе и настојати
живјети само у свом свијету. То чак није
могуће ни само уз музику, књиге, пјесме,
шетње итд...
Они
који су само своји могу бити срећни на
тренутак и програмирани су на мах и
нехат. Али шта имају од тога? Имају
моменат среће која се касније губи у
сатима, данима и у будућем времену туге
и неспокоја.
Такође,
није добро ни давати само себе за све и за свашта, јер таквим понашањем људи прелазе
у “предмет” интересовања других, а
временом постају и њихова опсесија.
На
крају, најлакше би било казати да би сви
требали да играју за љубав и за њену
побједу. Међутим, друго је питање да ли
је то и могуће? Није, нажалост!
Но,
ипак сви живе за дан када ће сама љубав,
онако од себе, заиграти за некога и када
ће љубав побиједити.
Вријеме
трајања “такве утакмице” је непознато
и ничим није ограничено, као што, такође,
нико предвидјети не може коначан
резултат...
