ПИШЕ: Славко ЈоВиЧиЋ Славуј
Жене за мушкарце кажу:
“Кад га видим падне ми мрак на очи”.
Дан је на заласку. Ноћ вреба иза ћошка
и чека да заузме своје мјесто.
Пашће мрак. Какав мрак? Па онај мркли у
којем се ни прст испред ока не види.
Остаће непознато да
ли је онда то и објашњење за ко зна када
насталу узречицу, која симболизује
нешто до тад невиђено и нешто што је,
наизглед, било нестварно, а то је љепота жене: “Јој
јест' добра, па она је мрак”.
Жене за мушкарце кажу:
“Кад га видим падне ми мрак на очи”.
Ова
друга варијанта се може назвати
предиспозицијом слома и негације
вриједности неког мушкарца.
Да
ли се ријеч мрак изговара само из разлога што није
дан и што се ништа не види или је само у
мраку све супер и све је само “мрак”.
Мрак
ако се из контекста изузме оно што је
лијепо и кад се посматра у свом правом
значењу, онда мрак свакога притиска и
гуши.
Никад
се не зна, а не може се ни претпоставити кад ће ноћ, односно кад ће мрак, некога да сломије,
да га прегази и дотуче или да се деси
она најгора варијанта мрака - “Појео
га мрак”.
Како се и у које доба мрака нешто десило то
се тек касније утврђује.
У
мраку је свака бол страшнија, јер свака
ноћ има своје слуге које потпирују још
страшнији мрак.
Глас
у мраку јаче одзвања и нико нема
орјентацију откуд се и од какве бедеме
одбија и гдје и у каквим даљинама нестаје
ехо гласа...
У
мрклој ноћи све је исто. Заправо, ништа
се не види, па ни сопствени лик омеђен
густим мраком. Надолазе неке слике из
прошлости. Јављају се сјећања која
долазе однекуд, сјећања ношена вјетром
који милује образе. Иако је мрак, ипак
знам да то није њена рука, јер нема
топлине у вјетру који ствара привидне
додире.
Вјетар
шиба и свира своју мелодију, која се
мијеша са неким гласовима које чујем,
али не знам од кога долазе ...
И
тако остајем у мраку све до свитања и
зоре и до првих зрака сунца и новог
рађања. Сваки нови дан доноси и ново
рађање, рађање нових животних радости
и тако се циклично смјењују дан и
ноћ у трајању од свјетлости и свитања,
па све до почетка ноћи и новог мрака ...
