ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Памћење проткано бојама...
Само оно што је вриједно сјећања то и остаје у памћењу.
Многи запамћени догађаји остају трајно меморисани и негдје су ту у близини и увијек су “при руци” кад нам затребају да се присјетимо нечега и да послије много времена које је прошло евоцирамо успомене. Много пута се деси и супротно и неке ствари из меморије извлачимо само онда кад се осјетимо неспособнима да наставимо даље. Гдје даље? Остаће питање без одговора.
Некад давно, али кад? Ето баш се тога не могу присјетити кад је то било - рекла ми је да јој се допада моја пажња и брига према њој и обећала је да ће се и она промијенити према мени. Али није испунила обећање које је сама себи дала у задатак. Мада ни тада нисам вјеровао у њене ријечи, али сам их запамтио, јер су ми оне касније помогле да будем много обазривији и да не падам на лакомислену рјечивост, која није била поткријепљена и искреним осјећањима и понашањима. Много тога, тада давно, мислио сам да је било оно право, али послије тога, таква искуства нисам користио чак ни у сјећањима, јер бих све то морао да назовем њеним именом, а заборавио сам јој име. Ако је то гријех, онда га узимам на своју душу.
Како рекох, од тог времена осјећам се много способнијим и постојанијим. Не знам шта је било са њом и не знам да ли је икада размишљала о својој кривици или јој је све то послужило да буде срећна. Ако је ово друго, онда смо обоје успјели да неуспјех претворимо у повољан резултат.
Човјек се најбоље осјећа кад сам носи свој крст, јер је тако чист према Господу Створитељу, а и у себи настоји да самопрочишћењем стане пред олтар истинтог живота. Много тога сам заборавио, јер више не мјерим вријеме од нашег познанства па до сваког наредног сусрета.
Како год било, све док има сјећања човјек може много тога да издржи и да иде само напријед и само даље. Не би било добро кад би се пред свако спавање неком другом пожелило “добро јутро” или кад би се сваки пут приликом устајања пожелило “лаку ноћ”.
Ипак, добар дан! Идемо даље.
